Cinične teorije

 U današnje vreme, međutim, ekonomska klasa se jedva pominje osim ako se ne nađe u preseku „intersekcionalno“ s nekim drugim oblikom marginalizovanog identiteta. Stoga ne čudi što se mnogi pripadnici radničke klase i siromašni često osećaju potpuno otuđenim od današnje levice – marksisti s pravom tvrde da je levica usvojila veoma buržoaske brige. Krajnje je ironično da pokret koji tvrdi da problematizuje sve izvore privilegija, vode visokoobrazovani ljudi i aktivisti iz više srednje klase koji su u toj meri nesvesni svog statusa privilegovanih delova društva.

Helen Plakrouz i Džejms Lindzi, Cinične (kritičke) teorije

Analizirajući Trampovu pobedu zaklučio sam da je ona remek-delo postmoderne (osim u onom delu koji se odnosi na greške demokrata, oni su zapravo zaslužniji za njegovu pobedu). Osnovna ideja postmoderne je da je znanje (informacije, podaci, novosti, uopšte istina) predmet odnosa moći. Videćemo da ove postmoderne kritičke cinične teorije teže da vide belce (sve!?) kao opresore, ali kada je duh pušten iz boce nema više monopola na žrtvu. Ko sebe vidi kao žrtvu, a ne vidi neke "univerzalne autoritete", videće bilo koji podatak kao oružje opresora, on mu neće ništa značiti ili će imati suprotno dejstvo od očekivanog. Upravo je postmoderna bila zaslužna za rušenje takvih "neutralnih" autoriteta.

Na ovaj zaključak, koji bi inače bio latentan, navelo me je upravo čitanje knjige Helen Plakrouz i Džejmsa Lindzija Cinične kritičke teorije. Knjiga je zamišljena kao kritika kritičkih teorija, nastalih na osnovama postmodernih mislilaca (Fuko, Derida). Kritika je sa liberalnih osnova, što znači da autori vide liberalizam kao žrtvu Postmoderne/Kritičke Teorije/Socijalne Pravde (pažnja je posvećena velikim početnim slovima - ona pretpostavljaju određenu ideologiju, a ne da je neko prosto kritičan ili ima senzibilitet za socijalnu pravdu), takođe i da je liberalizam jedini lek za probleme koje KT proizvode. A onda ćemo videti i moju kritiku kritike kritičkog... biće da sam i ja postmoderan, pa biće i nekog preispitivanja.

Postmodernizmom "po sebi" se bavi poglavlje sa podnaslovom Revolucija u znanju i moći. Posmatranje svega, a jezika pre svega (i znanja), kroz odnose moći jeste bilo revolucionarno. Kao i Fukoovi zaključci da je ceo svet ludnica. Međutim, pre nego što je sam po sebi revolucionarno učenje, postmodernizam je više posledica razočarenja revolucijom - tačnije propašću kumunističke ideologije (utopije) kao još jednog od velikih narativa. Kad se sve svodi na narative, dobijamo mrežu značenja koja vlada, zaveru bez zaverenika. Bilo je ovo previše ezoterijsko učenje, pa je postmoderna "prvog talasa" relativno brzo postala dosadna. Ona je počela već negde posle Drugog svetskog rata, da bi svoj pik doživela šezdesetih prošlog veka. Zato već osamdesetih prošlog veka imamo primenjenu postmodernu, kroz razne kritičke teorije, a od desetih godina ovog veka imamo već diktat tih teorija pri čemu se one ne zadovoljavaju opisom nego kreću da menjaju stvarnost. U knjizi ćemo videti koje su to teorije.

Postkolonijalna Teorija je prva od navedenih. Možda nije prva Teorija koja se razvila, ali je možda najteža za kritikovanje, što zbog nesporne osnove koja postoji (neo-kolonijalizam), što zbog teško osporivih ličnosti i dela koja su nja nju uticala ili je označila - Franc Fanon ili Saidov Orijentalizam. Nekome na Zapadu ova Teorija može se činiti preteranom, no svakome ko je izvan Kolektivnog Zapada / zlatne milijarde, ona nešto govori. Osim toga, označavanje Drugog je veoma fleksibilno, što je demonstrirao Žižek u kratkom klipu Gde je Balkan? (sve do Engleza za kojeg je ceo evropski kontinent balkan-izovan). 

Autori ove knjige će zamerati Postkolonijalnoj poklič "dekolonizujte sve", sve do tvrdnje da je sama nauka, pa i racionalnost, zapadni kontrukt. Ne znam koliko su takve tvrdnje stvarno raširene, a koliko imamo na delu cherry picking. Nema sumnje da je (akademska) nauka koje se razvija na Zapadu dala nesumnjive rezultate i njih neće odbaciti ni najgori neprijatelji Zapada, postmoderno kritički ili ne (uopstalom ISIS je bio dobar sa internetom i kalašima). No složio bih se da nauku ne treba fetišizovati (kao ni razum koji je alat). Uostalom, ako nauka zaista postoji od XVI veka i Galileja (kako mi je jedan mudrijaš tvrdio), onda je mnogo šta izmišljeno bez nauke - recimo kompas, papir, barut...

Kvir Teorija. Sloboda od normalnog. Na prvi pogled dovoljno luda da ne bi mogla biti sasvim antipatičnom. Autori objašnjavaju razlike između roda i pola, kakve su inače prihvaćene, dok sam ja bio sklon da sve vidim kao slojeve u kojima imamo uvek isti polaritet muško-žensko (uostalom, valjda se podsetiti šta je rekao Bratski vodič arapske socijalističke revolucije... u svojoj Zelenoj knjizi). Svejedno, biti u određenom polu rođenjem (što važi za barem 99,5 odsto osoba) ne znači nužno privatanje svih uloga koje iz toga slede - rodnih uloga. Međutim, činjenica je da većina ljudi nema probleme da takve uloge prihvati. Insistirati da su ona nametnute, opresivne, etc (od rođenja) nema nekog značaja osim trivijalnog - tako se može tvrditi da nam je i gravitacija nametnuta, u svakom slučaju nismo je birali. Pa, valjda postoji i kvir teorija toga, ima ih raznih, samo opet nisam siguran koliko se ozbiljno ističu.

Pri svemu tome zanimljiva je kontradikcija, do toga da bi se mogao napraviti meme sa onim tasterima - pritisnuti da sam ponosan što sam kvir ili da je i to konstrukt (izmišljeno), kao i sve ostalo. Moguće da je ključ ono što sada nazivaju wokeness - neko bi trebalo da je ponosan što se osvestio da su pol i rod laž... Ova Teorija je ušla u sukob sa jednom drugom  - Feminizmom (i rodnim studijama) jer onda ispada i da je ženskost nešto fluidno, konstruisano... Aktuelni sukobi na liniji TRANS - TERF samo su nastavak "teorijskog" spora oko stvari koje teško da imaju realni značaj (WC - klozetsko pitanje, pisao je pokojni Tirke, očigledno mislivši na nešto drugo) ili takav značaj imaju, ama je tendencioznost prešla sve granice - trans žene u sportu, pa videsmo i rođene žene koje imaju muških hormona...

Kritička teorija rase i intersekcionalnost. Okončanje rasizma tako što ćete ga videti svuda. Zapravo, ovde ima više stvari u kojima bi se složio sa ovom KT, nego sa njenom kritikom. Tako na primer, kritikuje se liberalizam i njegovo navodno slepilo za boje. Formalno-pravno ono svakako postoji, no je li stvarno problem u potpunosti rešen šezdesetih prošlog veka kada je ukinuta segregacija i uvedeno pravo glasa za crnce? (Jasno govorim o Sjedinjenim Državama, u seriji Succession nije džabe jedan inače ljigav lik rekao da je to demokratija stara koliko i Bocvana) Ako je pravda borba dva advokata (kao reče član Metallice) nema sumnja da će skuplji imati bolju poziciju, tj. onaj koji može sebi da priušti skupljeg, a imovinske razlike ostaju ogromne. Možda je opravdana kritika ovoj teoriji što se ne bavi time više. nego rečima - koliko uvredljiv može biti nečiji nastup. Takoće, kada Kimberli Krenšo kaže da postoji razlika između "ja sam crna" i "ja sam osoba koja je slučajno crna", mene to podseća na neke naše "slučajno Srbe". Uzgred, Sloveni se danas u Americi mogu smatrati ugroženom grupom, a kako je rasa konstrukt, Italijani nisu smatrani "belcima", etc...

Najzad, "videti rasizam svuda", van Sjedinjenih Država dobija jedan drugi kontekst - videti specifičan rasizam u svojoj sredini, umesto da se isti locira samo kod mrskog Zapada. Mada je politički korektno kopirati njihove dileme, od stvarne koristi bi bio lokalni princup. Ovde bi takva ugrožena zajednica bili Romi, u nekoj drugoj zemlji neko drugi.

Feminizmi i rodne studije. Sofistikacija kao simplifikacija. Možda se stvarno previše komplikuje, možda i ne. Uostalom, umesto da se pravi čitava matrica gde se uključuje rasa i klasa uz rod, možda je bolje videti žene u (tipskim) ulogama - žena u porodici, žena kao radnica... Tako bi se mogla primeniti već postojeća (marksistička) teorija, a bez "izmišljanja tople vode". Mada individualni pristup, na kojem ova KT insistira može imati smisla. Pogledajmo recimo junakinju filma Northman - njen tadašnji muž je ubio ranijeg ali on prema njoj nije bio loš (raniji muž jeste). Iako u patrijarhatu ima podređenu ulogu (u odnosu na muža) njen položaj je mnogo bolji od položaja drugih i ona nije njegova žrtva.

S tim u vezi je i pomenuta intersekcionalnost. Zapravo reč je o nekakvoj matrici po kojoj je crna žena u gorem položaju od bele, takođe i odnosu na crnog muškarca, ima specifična iskustva, a jopet "više vrede" iskustva trans osobe. Autori nisu bili maliciozni pa da navode primere belih nosoroga koje sam ja još davno video "na društvenoj mreži". Recimo žana, crnkinja, autistična i obolela od side, izbeglica iz Eritreje, bila bi apsolutni šampion...