Пушке, микроби и челик

 Џаред Дајмонд се прихватио великог задатка - ни мање ни више него објаснити ток историје, посебно оног дела који неки зову модерна, периода након Средњег века. А прича заправо почиње пре 13.000 година, када су ловци-сакупљачи чинили целокупну људску популацију. Шта се то у међувремену догађало да би нам дало одговор на Јалијево питање (Јали је седамдесетих прошлог века био перспективни политичар из Папуе Нове Гвинеје): "Који је разлог да сте ви белци створили толике товаре, док смо ми црни људи имали тако мало властитог товара?" Товар или cargo ознака је за западњачку робу која се индустријски производи.

Добитник Пулицерове награде и еволуциони биолог дохватио се историјског задатка (у смислу науке чији би домен то био, такође у смислу величине и значаја одговора на питања) да одговори на ову недоумицу. Досадашњи одговори могли би се описати као оно што зовемо расизам (разлике између људи, но ако би акценат био на неким системима вредности то би могао бити културфашизам) или поједностављивања утицаја географије. Дајмонд јесте у великој мери географски детерминиста (географија одређује које ће популације стећи велику предност), али је то на много дубљем нивоу од неких објашњења која би нам пала на памет. 

Па ево вам за почетак једно моје "поједностављивање", нешто чега нема у овој књизи. И даље мислим да закључивање стоји, само објашњава један релативно уски феномен, значења које можда ипак није епохално мада нам делује велико... Како је Црна смрт дала предност Европи? Током Средњег века пољопривреда је постепено напредовала, али је посед остајао мали - кад кажем "посед" мислим на јединицу обраде земље, оно што обрађује нека породица која може бити у зависном (кметском) положају, свеједно је везана за земљу и обрнуто, пошто је тек касније настала пракса да феудалци терају земљораднике са земље коју обрађују. Када је велики број људи за кратко време помро, овај посед се укрупнио. И видело се како се земља може успешно обрађивати. Али после помора често долази до демографске експлозије. Како је у Европи доминирала примогенитура (и међу нижим слојевима), може се рећи да историју стварају други синови. Они за које није било места на земљи (да је наследе) традиционално су налазили посао у цркви (или ишли у Крсташке ратове), а како се ту није могло наћи места за све у освит Новог века ишли су у градове или колоније настале после великих географских открића. 

Црна смрт је помогла и индиректно - централна Азија је веома погођена, што је драматично ослабило Златну хорду, такође изумирањем монголских династија отворило пут Тамерлану, који је задао тешке ударце Османлијама који су били у успону и Златној хорди која је већ била у опадању. И без те пандемије би власт степских коњаника слабила због скретања трговачких путева (Пут свиле, који поново добија на значају) и неприлагођености коњице ватреном оружју тог доба. Ослобођење и превласт Русије би чекали можда још цео један век, што би већ по себи променило историју. Но, можда би савез Татара и Турака био много убедљивији, а Турци не би изгубили пар деценија због битке код Ангоре. У том случају би ток борби у централној Европи могао бити сасвим другачији...

Но како сам почео читати књигу дошао сам до одговора на Јалијево питање који је свеобухватнији, мада остаје баналан: Битно је бити географски повезан, а онда ће специфичне предности доћи у повољном тренутку до изражаја. И након читања књиге могу рећи да тај одговор стоји, а то се може видети из наслова: потребна је географска повезаност да би се дошло у контакт са микробима и тако стекао већи имунитет; пушке и челик су део технологије са којом ћеш се упознат ако си повезан с онима који су их изумели, исто важи за писмо као више културни но технолошки артефакт. Иако је, видећемо, долазило на више места до независних проналазака, ипак је добро бити упознат са технологијом и организацијом других. 

Али погледајмо рецимо источну обалу Сједињених Држава (у овој књизи је известан проблем са изразом "исток Сједињених Држава" где аутор сматра долину Мисисипија, што бих ја пре назвао средином). Рекло би се да је терен сличан ономе у Западној Европи, само без острва као што су британска. Апалачке планине дају природну границу, може се повезати на пловни систем Мисисипија, ту је морска (океанска) обала, потопљена ушћа која отежавају упаде - зашто они нису створили уређења слична западноевропским, а уз неког свог Колумба упали у у Јевропу и колонизовали је?! (Џаред поставља слична питања, али не иде у географске детаље као ја). Битна је разлика, каже Дајмонд, у томе да ли је оса простирања континента исток-запад као у Евроазији, или север-југ као у Америкама или Африци - ови континенти имају мање, али не много мање површине. Размислите зашто је то битно. Мајушна и изолована Нова Гвинеја, где је Јали поставио питање је једно, а цели континенти нешто друго. 

Пре него најзад пређем на књигу рећи ћу да овде нема географског детерминизма који се иначе може срести (и по потписнику ових редова није неоснован): становници широких равница потпадају под власт многих империја, како се војскама ништа не испречава, па постају поданици, док они на разуђеном терену цене слободу малих заједница, која може постати и лична (грађанска) слобода ако такав терен има приступ мору, трговини која иде преко истог. Но у својој књизи Џаред Дајмонд креће од нечег много старијег, па ако нисте до сада погодили, време је да најзад кажемо - од почетка и успеха у производњи хране.

Први део Од раја до Кахамарке нам у три поглавља представља значај проблема кроз један необичан сусрет у којем је око 150 конквистадора заробило Великог Инку Атахуалпу (мислим да је лоше како је у књизи написано-преведено: Атавалапа), апсолутног владара вишемилионског краљевства који је близу себе имао војску од више десетина хиљада. Биће описани још неки такви сусрети.

Други део је оно што је по аутору књиге најзначајније - производња хране. Овде ћемо видети зашто је пољопривреда (земљорадња) настала (прва, на још неколико локација је настајала независно) баш у Плодном Полумесецу (Блиски исток, југозападна Азија). Занимљиво је, а мени је то већ било познато, да пољопривреда не нуди човеку одмах "бољи живот" (око критеријума би се ми савремени могли међусобно сложити, а можда и са преисторијским људима) од оног који је био ловачко-сакупљачки. Дајмонд ипак није поменуо неке ствари које би ишле на терет пољопривреди - рецимо патријархат који је чак више изражен у земљорадничким него сточарским друштвима. Главна предност пољопривреде (посебно земљорадње) је скраћивање периода о којем жена мора бринути о свом детету. То омогућава да жена роди ново дете за једну до две године, а не три до четири, ерго популација расте. За већу популацију потребно је више хране. Ловачко-скупљачке дружине не могу томе да конкуришу, усвајају пољопривреду или се повлаче на неприступачне терене, или нестају... Седелачки живот, контакт са животињама и веће популације доводе до бујања заразних болести, ако су изоловане популације ловаца-сакупљача (а видесмо и неких земљорадника, чак развијених цивилизиција) нису имуне и масовно умиру. Све то доводи до више повезаних циклуса, будисти би рекли самсаре, а не до неког уживања људи (оба пола) у неком већем стандарду, барем не до најновијих времена... Вратимо се патријархату - жена која рађа мало деце је поштована, сели се са децом (заједно са остатком рода) и доприноси и у другим стварима; она која рађа много деце, па још суочена са технологијом која тражи много физичке снаге као што је плуг (ето зашто је положај жена код номада сточара био бољи) постаје "фабрика за рађање".

Погледајмо сад то по поглављима. Прво ћемо видети како баш биљке, дивље житарице (траве) из Плодног Полумесеца постају идеални кандидати за култивацију. Не само то, него оне већ ловцима-сакупљачима омогућавају приносе од највише тоне по хектару (!) што ће омогућити настањивање на сталним местима. Иначе је то ретко могуће код ловачко-сакупљачког начина живота, обично тамо где су обале мора богатих рибом или река која се у та мора уливају. Видећемо како то неке биљке могу бити култивисане, а неке тешко. Од познатог нам примера са пшеницом којој се класје ломи и пада на земљу (што је добро за саму биљку) до оног које остаје у класу (веома лоше за биљку, али добро за човека који је гаји). Житарице су веома битне због семена које може дуго остати такво без клијања (складиштење). Пшеница посебно јер је извор протеина осим угљених хидрата (некада глутен није био ружна реч); тамо где су биле друге житарице људи су морали да се сналазе за протеине, што је утицало... Но видећемо и шта помаже култивацији воћа. Уз бројеве одгајених врста по континентима и доста техничких детаља...

Занимљивије је поглавље које се бави припитомљавањем животиња, уз мени гнусне али не и досадне детаље као што су млевено лавље месо, товљење паса и слично... Не свиђа ми се ни то што сада богати Арапи држе гепарде који спадају у најпитомије велике мачке - једини начин да такав љубимац не пати је да га пустиш поред аутомобила да трчи, али то је безбедно само на потпуно пустим путевима, а ваљда није ни легално. Наравно, Дајмонд не мисли на гепарде, мада ће поменути и њих и неке друге љубимце. Оно што је битно је припитомљавање животиње тако да се она може размножавати у заробљеништву, бити економски корисна, најзад након култивације мењати своје одлике. Одатле "начело Ане Карењине": све питоме животиње су међусобно сличне, свака неприпитомљива то је на свој начин. Гепарди се не размножавају у заробљеништву, неке врсте не живе у чопорима (дакле човека неће видети као предводника), или не на територијама који се преплићу (нападаће припаднике исте врсте около), а неке ће нападати човека, барем кад су велике. Битно је да животиња буде биљојед или сваштојед, не зато што месо месождера није укусно (отуд она шницла од лава - за Џареда изгледа ипак није свиња цар животиња), већ зато што је потребно много више биљне хране - ако је за биљоједа од 450кг било потребно 4,5 тоне биљне хране, за месоједа исте тежине требаће 45 тона. Дајмонд ће само узгред причати о псима, а мачке скоро да не помиње - фокус је на врстама које дају месо, кожу, вуну и животињску вучу. 

Најзад, долазимо до бацила и извора зараза као битног дела једначине. Док неки могу преживети на тлу, што су разни паразити или оно што зовемо тропске болести, неки имају "блицкриг тактику" којом ће што пре заразити што више домаћина (његова или њена смрт је нуспојава, не много корисна, али догађа се). Ови други зависе од веће концентрације становништва (последица земљорадње), а често као зоонозе прелазе са домаћих животиња (сточарство). Ако су прастановници Америка брзо истребили мегафауну Леденог доба, не само да су остали без могуће коњице, већ и без својих бацила којима би заразили Европљане, те без одбране од болести које су донели колонизатори. Смртност је ишла до 95 одсто.

Најзад, ту су осе континената. Ако већ нисте размислили ево сажвакано: простирање исток-запад је у једној климатској зони (или више паралелних). Културе остају у клими која им одговара, што се тиче дана, ноћи, температура, обично и распореда годишњих падавина. Много се спорије и теже шире биљне (и животињске) културе правцем север-југ, кроз различите климате. То је или успорено (из Мексика до долине Мисисипија) или немогуће (из Јужне у Мезоамерику и обрнуто) или народи морају проћи кроз замену стоке и биљних култура (Банту експанзија у Африци). 

Од хране до микроорганизама, пушака и челика - следећи је логички корак и трећи део књиге. Микроорганизме сам већ покрио, остају нам три поглавља која се баве концептима: писма, проналазака и државног уређења (плус религија). То ће, дакле, покрити пушке и челик, јер није свака заједница која је овладала производњом хране стигла дотле стекне ове корисне стварчице, а камоли да њима доминира над другима. И ту су ипак битне две-три ствари у складу са досадашњим излагањем - време протекло од када се производњом хране овладало (у Америци доста краће него у Евроазији), разноврсност биљака и животиња (у Америци без крупних сисара, осим локално ламе/алпаке на Андима) и међусобна повезаност (цивилизације Инка и Ацтека, иако истовремене, једва да су знале једна за другу).

Писмо је несумњиво артефакт од кључне користи, мада се нису све корисне функције писма одмах показале. На почетку је био реч о индивидуалним знацима (ако један човек измисли могуће да и други знају за исте знаке) који би означавали власништво над неком посудом, па и оно шта се у њој налази - винчанско писмо је вероватно нешто тако. Међутим, настанком хијерархије то ће владајућој класи бити потребно у много већој мери - порези, уговори и пописи. Многи натписи на древним писмима нису отишли даље од тога - то је оно што имамо од микенске културе, етрурског језика (иако већ писаног грчким словима) или неких натписа старотурском писму (рунама) код Хазара... Негде после долазе прокламације владара о својим великим победама (а о чему би другом)... Тек поједностављивањем писма и његовом једнозначношћу, што имамо код слоговног писма и посебно алфабета можемо говорити о томе да се записују и нека уметничка виђења - имамо књижевност. Двосмисленост је корисна у уметности, али згодно је бар да се оно написано чита на само један начин. 

Писмо се развило на тек неколико места независно, а алфабет само на једном. Алфабети од Ирске до Индије потомци су једног писма. Кинези су већ развили свој систем идеограма (један знак - једна реч) погодан за више дијалеката њиховог језика. Мезоамеричко писмо је независно настало и у Америкама је постојало само тамо. Корејски и јапански владари су развили своја слоговна писма. Ататурк је лично предводио прилагођавање латинице турском језику... Али најлепши пример који укључује целу еволуцију писма имамо код чероки писма које настаје у Арканзасу (јопет "источне Сједињене Државе"). Кренуло је од ковача који је измишљао знаке да представи ко му шта дугује, па их поједностављивао, па је користио енглески буквар као инспирацију (није знао енглески језик ни како се изговарају слова), а завршило се слоговним писмом које одговара језику тог народа (кажу лингвисти), штампаријом и скоро потпуном писменошћу за кратко време.

Занимљиво је поглавље о проналасцима где се полемише са оним "потреба је мајка изума (инвенције)", мени познатог са рунског курса (сиц!). Нема сумње да су неки изуми циљно осмишљени, но међутим често се нешто открије (случајно, нуспроизвод), па да му се нађе намена. Ипак, тешко да ће нешто заживети ако од тога нема користи... Од изумљеног се може и одустати, било да је реч о културним и политичким разлозима (Јапан у 17. веку укинуо пушке) или изум није примењив у другачијим околностима, клими рецимо (Полинежани на Чатамовим острвима одустали од пољопривреде). Овде није реч о технолошком назадовању какво рецимо Асимов описује у Задужбини, а један наш човек је закључио да постоји у пракси кад је схватио да возу од Београда до Ниша треба више него у претпрошлом веку кад је пруга направљена. Не, овде се потпуно одустаје од технологије, али кад се повежу са заједницама које од исте нису одустале мештани ће морати да јој се врате (Јапан) или буду истребљени, замењени другим становништвом (Чатамова острва и Маори).

Џаред Дајмонд дакле прича о фамозној замени становништва много пре него неки десничари почеше да кукају о таквој опасности за белу Европу. Па, за сада се не види опасност да неко "замени" Европљане, мада ће ситуација у којој имамо 300 милиона људи у Јевропи а три милијарде у Африци бити поприлично неодржива. Са друге стране управо су Европљани или микс становништва које су доводили (црна Африка) заменили становништво Америка. Слично се дешавало раније - истребљивањем, потискивањем, орођавањем (мешањем) или асимилацијом (наметањем језика и културе) о чему ће бити више речи у следећем блогу - када видимо Џаредове примере појединачних случајева култура и миграција.

Најзад долазимо до друштвеног уређења, облика заједница, где Дајмонд разликује четири, пре свега према бројности: скупина (десетине), племе (стотине), "владавина поглавице" (хиљаде) и држава (више од 50.000). Ово поглавље има занимљиво име - Од егалитаризма до клептократије. Далеко од митова о племенитом дивљаку, Џаред истиче склоност насиљу код "примитивних заједница" (скупина и племе), које се може спречити медијацијом свих или многих чланова у оквиру исте групе, а између група детаљним упознавањем (причом) људи који се сретну. Јасно је да овде нема (централног) ауторитета, осим донекле "великог човека" у племену. Али тај "велики човек" се визуелно или стамбено не разликује од осталих (мушкараца) у племену. Нема хијерархије - Џаред ту не помиње вишак производа, мада ни њега тада у принципу нема, вишак производа помиње код специјализације занатлија, свештеника, бирократа и осталих који не производе храну - својим радом се не може обогатити јер у сваком случају дугује многима или свима из своје заједнице.

Тек код "владавине поглавице" (рекао бих да историчари то зову племенски савез или протодржава) долази до централизације и да - до клептократије. Ту ћемо имати и религију која ће оправдати неједнакости са посебном класом клептократа - свештеника. Мој став је да (прото)држава настаје не некаквим "друштвеним уговором" (као што се на пољопривреду не прелази зато што знамо неке погодности у даљој будућности), него просто потребом да јаки оправдају то што присвајају све вишкове изнад преживљавања осталих, а да лична оданост није довољна да их више слабих не би убило на спавању, да би могли да власт оставе синовима, етц. Овде је описано нешто донекле слично. Само што се не издваја појединац него његова породица (род) који постају аристократија. Има сличности, има разлика, тек имамо занимљив став да клептократу од мудрог државника разликује тек питање мере! Но Џаред се уопште не бави друштвеним системима (осим "писмене бирократије") па ето одговора на питање зашто у овој књизи немамо објашњења типа да једна врста рељефа одговара поданичком менталитету, а друга слободарском...

Такође, може се рећи да добар део "финалног резултата" колонизације није објашњен, па на Јалијево питање није у потпуности одговорено. Јали је специфично питао како то да су "белци створили толике товаре", а не Кинези, народи Евроазије и слично (вероватно би његово питање данас било сасвим другачије него пре пола века). Џаред Дајмонд не одговара специфично о предностима "белаца", тј. становника Западне Европе у пушкама, микробима и челику иако знамо да су баш они "овладали светом" пошто су га "открили", а не рецимо Кинези. Не само да су загосподарили Америкама, Африком, Аустралијом и тропском југоисточном Азијом него су у колонијални или полуколонијални положај гурнули становнике области истог континента са којима су и раније имали контакте а често се од њих морали бранити - Турску, Иран, Индију, Кину... 

Рекао бих да постоје три разлога зашто се ово не разматра: да би се избегао европоцентризам (расизам, културфашизам, апологија либерализма и тај рад); зато што се доследно закључци изводе из развоја насталог производњом хране и међусобном повезаношћу и (комбинујући претходна два става) зато што није пресудно важно, мада може бити историјски битно - Европљани су мазнули кинеске изуме компаса, барута и писма; пошто ју је Европа престигла Кина се модернизовала и украла неке европске технолошке предности, да би данас Јевропу престигла и вратила се на место првог произвођача где је била у 18. веку. Јапан је забранио пушке, како рекосмо, да би их у Меиђи рестаурацији вратио и истима победио Русе у рату, а Британцима и Американцима нанео болне поразе док сам није поражен... претходно су Јапанци понизили Кинезе од којих су такође много шта позајмљивали. Сједињене Државе су наследиле европске земље (Британију) на место водеће силе, и то су можда и даље... Ипак, питање је времена када Американци неће бити већински европског порекла, а њихово уређење се већ драматично мења (ако не у законима, онда у пракси). 

Све те ствари се драматично мењају, а улоге замењују. Ово пишем у моменту када сам стигао до епилога и поговора из 2017. године (књига је написана 1998.). Биће занимљиво видети шта се каже о померању "центра света" на исток. Уосталом, нисам џабе ставио наводнике - "финални резултат" не постоји, свет је у стању вечне промене, како је лепо Хераклит рекао.

Иван Вукадиновић

п.с. Такође би било занимљиво видети шта Џаред Дајмонд мисли од интернету, вештачкој интелигенцији и можда још неком продукту овог века. У сваком случају тек ћу се бавити последњим делом: Пут око света у шест поглавља.