Задужбина, друга и трећа

 Одмах да разјасним, реч је о трећој сезони серије Задужбина (The Foundation), која се у ствари бави Другом Задужбином. То је очекивано, ко је читао књиге зна да ће се појавити Мула (ја сам читао у преводу Мазгов, што ме је навело на помисао да је то презиме руског порекла); осим тога, друга сезона уводила је у причу о Другој Задужбини и будућем судару Гал Дорник са самим/ом Мулом. Колико се сећам описан је њен настанак, као и припрема за будућу улогу...

Прво, шта је та Друга Задужбина? Идеја Прве Задужбине базира се на психоисторији. Асимов је користио аналогију са гасом: посматрачу би било врло тешко да предвиди кретање појединачних молекула у гасу, али он може да предвиди кретање гаса са великом прецизношћу. (У физици је ово познато као кинетичка теорија.) Асимов је применио овај концепт на становништво фикционог Галактичког Царства, које је бројало трилион људи. 

Психоисторија као кретање молекула у гасу (уопште флуиду), термодинамика или статистичка механика, остаје наука која не делује на појединце, па тиме не може предвидети аутлајере (изузетке) који ипак могу мењати историју. За тај случај, а рекао бих не само за такве случајеве, ту је Друга Задужбина која се не бави баштином научних знања, као прва, него менталним радом, утицањем на мисли, оним што бисмо звали парапсихологија. Мени се намеће питање које заправо не знам колико је као такво разматрано - да ли је друга у супротности са првом?! Представљено је као надопуњавање, но овде имамо нешто што је наука, а тамо нешто што сада то ипак није. Можда би помогао Артур Кларк (наравно он је дошао касније) идејом да наука будућности нама изгледа као магија. Научности Друге Задужбине, много више у серији него у књигама, доприноси чињеница да она није само људска у својим основама. А како код Асимова нема "ванземаљаца" (стране интелигенције), остаје нам да су укључени роботи. У књигама то видимо касније, када треба човечанство превести у колективни ум Гаја или Галакта...

За наставак ће бити корисно видети шта сам Асимов каже о својој науци: „Па, не могу а да не мислим да би било добро, осим што у мојим причама увек имам супротстављене ставове. Другим речима, људи износе све могуће... све могуће... тачке гледишта према психоисторији и одлучују да ли је она добра или лоша. Тако да не можеш заиста да будеш сигуран. Ја нагињем на оптимистичну страну. Мислим да ако бисмо некако могли да превазиђемо неке од проблема са којима се сада суочавамо, човечанство би имало блиставу будућност, и ако бисмо могли да користимо принципе психоисторије као водиљу, мислим да бисмо могли да избегнемо многе невоље. Међутим, са друге стране, психоисторија би могла и да направи проблеме. Немогуће је рећи унапред.“

Управо је поглед на то да ли је чаша полупуна или полупразна разлика Исака Асимова и Френка Херберта, односно Дине и Задужбине. Но многе сличности омогућавају паралелу ова два дела. У оба случаја имамо галаксију насељену само људима, од интелигентних створова (Асимов рече људска раса не би имала шансе пред страном цивилизацијом, па није хтео да бира између тога да ли да буде нереалан или песимиста); људи су организовани у Галактичко Царство, доста различито по својој природи; међузвездани навигатори су пореклом људи, али то више практично нису; најзад мислеће машине су забрањене - у Задужбини изгледа не толико стриктно, али роботи су уништени, у серији је то од прве сезоне веома јасно наглашено...

Но, погледајмо разлике. У оба случаја имамо центре моћи који би да воде човечанство - у Дини су то, рецимо, Еснаф и Бене Гесерит, мада не бисмо рекли да Еснаф има баш улогу Прве Задужбине, биће да је она распоређена... Само код Херберта ова бирократска или мистична улога није позитивна, не само због сигурних злоупотреба, него и због ригидности начина мишљења. Пол Атреид је јунак док се супротставља плановима Бене Гесерит и окошталости постојећег Царства; када он као харизматски лидер води човечанство, постаје антијунак, па чак и злочинац одговоран за смрт 60 милијарди људи, иако то није могло бити избегнуто (Херберт је детерминиста практично колико је то и Асимов). Политички ставови Херберта ту се уклапају - иако се Дина идеално уклопила у хипи-шездесете, Френк је био републиканац: "Никсон нас је научио да држава није добра".

Мада већ улазимо у дигресију, додајмо ту и чињеницу да највећи хаос води у највећи ред, па испада и да је обрнуто. Ако су многи бољшевици имали социјално либералне ставове, а сама идеја совјета (данас у Србији пленум или збор) јесте директна демократија, добили смо Стаљина. Теоретски би Стаљин могао утрети пут највећој слободи човечанства после њега, можда да је живео три и по хиљаде година, као Божански цар Дине. Крај дигресије. 

Најзад, време је да се нешто каже о овој сезони, која је очигледно боља него прва или друга. Мада већ у првим епизодама има неке мешавине одушевљења и разочарења. Тако када видимо код најстаријег брата императорског трија да је развио злоупотребу црне рупе кроз пројекат Новакула, имамо јасну слику Звезде смрти што је превише очигледни омаж Star Wars. Ово дело је несумњиво под извесним утицајем Задужбине (мада више Дине, па неки кажу да је њена најбоља екранизација). Делује као нека повратна инспирација, но зато у понечему негира Асимљовљеве идеје. Мада наука објашњава утицај црних рупа, зрака који настају на њеним ободима, на масовна изумирања, чак се сматра да се то на Земљи већ догодило, на овакав начин као у серији више се уклапа у "лошу научну фантастику", што ће у последњој епизоди постати баш уочљиво.

Треба рећи да су правила лоше научне фантастике, која сам давно видео у једном ироничном тексту, па их се нешто и не сећам, осмишљена да нам кажу како такво дело не мора имати много веза са науком, али оно и даље може бити добро, чак изванредно... Реч је наравно о заплету и карактерима који чине дело одличним.

Што се тиче ликова кренимо од царског трија, генетичке династије. Од почетка ово је највећи допринос који имамо у овој серији, нешто најзанимљивије од почетка. У првој сезони имамо чак и пандан у трију богиња у највећој религији Царства, с тим у вези изазовни пут брата Дана. Уопште, некако испада да је брат Зора склон бекству и побуни, брат Дан преиспитивању да би на крају постао диктатор, док је брат Вече некако најмирнији. Овде је то све некако померено, с обзиром да радња серије пада на нужан период у којем Вече бива убиВен, рађа се нова царска беба, док Зора постаје Дан, а Дан постаје Вече. Тако ће најмлађи цар бити посвећен скором преузимању "власти" (када ефективно он држи престо, друга два су му ковладари, но монархија је већ постала парламентарна, а с обзиром на Демерзел питање колико су цареви Клеони уопште владали и сами собом); одлични Ли Пејс нам се показује као прави ђанки, да би нас изненадио; док ће најстарији од пријатног лика постати диктатор и убица типа Палпатина, можда чак и превише да би било уверљиво...

Комплемент овима су три и по женска лика, па видећемо их све, јер ове даме нису директно повезане. Демерзел се овде развија и више него Клеони. Условно женски лик - са ликом жене и у некаквој улози мајке (маћехе) царева она је наравно робот и можда најбољи роботски карактер, после наравно непревазиђеног Дејте. Кроз њу ћемо видети, наравно, објашњене чувене Законе роботике, које је осмислио сам Асимов, а да ова три на неки начин бивају виђени као шала (Асимов је сматрао да се не могу применити), да би тек нулти постао нешто озбиљно - и са најозбиљнијим последицама.

Гал Дорник као да има много мање дилема, од како је рашчистила однос са самим Селдоном. Она је овде некакав галактички бед ес. Ако је неко паралела са Полом у Дини, то би могла бити она. Наравно, овде у супротностима са оним што би могло омести Селдонов план, не неко ко би га својим (не)чињењем оспорио (видесмо већ супротност Дине и Задужбине). Тако испада мање занимљива од саме Демерзел са којом се суочила и чак сарађивала.

Бејта је још најинтересантнија. У почетку је видимо као богату принцезу-инфлуерсерку, жену сестрића вође Трговаца (проистеклих из Задужбине, али у супротности са њеном бирократијом). Но сазнајемо да је овај пар много јачи од онога како нам је изгледало, спреман да се суочи са самом Мулом. Онда сазнајемо да је ова сирота мала богаташица проистекла из нижих слојева, али није заборавила своје порекло, она управља својим статусом у сарадњи са својим мужем, па ће његов ујак рећи да је она заправо ту муж... Наравно, ни сестрић вође Трговаца није заборавио своју пиратску младост. У последњим епизодама Бејта ће се наћи у бесвесном стању да би када је спасу била у некако подређеној улози, да би на крају... видећемо до краја текста. 

Најзад ту је Кале или Кали, више најава него лик у овој сезони. На неки начин претеча Харија Селдона и његове науке, стара више векова, што није чудо (Гал Дорник има барем триста година, мада је највећи део тог времена провела у хибернацији). Овде би се могла повући паралела са постмодерном једног Пинчона, и његове V - право питање је не ко, већ шта је она - и ту већ имамо теорије. Јасно је да ће бит незаобилазна у четвртој сезони.

Сад, колико је могуће кратко, сам заплет сезоне. Мула улази на велика врата заузимањем планете која је неутрална, искористивши сукоб Трговаца и саме Задужбине, те атрофију Царства (ови процеси су одлично приказани). Касније ћемо видети кроз флешбек његово одрастање, како је то постао. Најмлађи цар се спрема да постане владајући, само је десет дана дотле, да би заобишао Савет који има већу власт помоћи ће му лично Дорник, заправо изманипулисати га ком приликом је нејасно колико је користила своје психо-моћи (она каже да ни сама то не зна). Мула ће осакатити Царство и заузети Задужбину (Терминус), но то је све предвиђено; она планета испада колателарна штета (једна од четири уништене). Средњи цар кроз своју наркоманију и везу са женом из нижих (буквално нижих, подземља) слојева планете-престонице Трантор долази до религије базиране на роботима, те древног артефакта неопходног за даљи развој; он ће наравно показати много више снаге и способности него што је то изгледало. Најстарији цар се не мири са својом смрћу па ни (то је рекао бих у мањој мери) губитком улоге династије, па ће починити геноцид и постати усамљени диктатор и замало једини живи цар (он не зна да је најмлађи Клеон жив). Најзад, сазнајемо ко је заправо Мула и где је Кали, мада рекосмо не још ко или шта је она.

Последња епизода је, рекао бих, идеална комбинација помало разочарења, велике ефектности и недоумица. Разочарење је у детаљима као што је рецимо кад пуцају на Селдонов холограм, превише налик несрећном осмом од Star Wars филмова, мада овде има неке логике у широј причи. Сличан лош омаж Лукасу имамо и кад цар уништи три планете својом верзијом Звезде смрти, три планете, једну за другом а да су вероватно на различитим крајевима галаксије и доста удаљене од његове Новакуле. Делује као лоша научна фантастика - мада, како рекох не мора бити лош заплет, заправо одговара његовом развоју карактера.

Помало ми је неубедљиво, мада не неочекивано, деловало разоткривање Бејте као праве Муле (мислим се како она и не мора бити мула-јалова, мада ко зна, ни његов статус мутанта није баш објашњен). Но, било је доста назнака да ће Бејта бити Мула (рекох да ни мене није изненадило), ако то није баш да боде очи, пре ће бити да је ипак квалитет серије, односно сезоне, ако треба то пажљиво открити, а да праћење заплета ништа не губи и ако ниси гледајући уочио... Занимљиво ми је то што је она инфлуенсерка, што нам у данашњем свету већ делује као (на изглед бенигно) утицање на умове људи, постоји теорија да би то вештачка интелигенција могла искористити против нас...

Најзад, најстарији цар, некакав Палпатин. Пре свега, делује ми чудно, да не кажем наивно, како је заобишао Демерзел да би добио прилику да побије све друге Клеоне у танковима, и тако практично уништи целу генетичку династију (мада клонирање је могуће докле год имаш неоштећени генетски материјал, макар из једне ћелије). С тим у вези је и најтужнија можда и вероватно најефектнија сцена ове епизоде - када се Демерзел жртвује за бебу Клеона. Но стари Клеон је већ неопажено створио Новакулу, Демерзел су и раније догађаји промицали, па се некако уклапа.

Ефектност наравно имамо у крају Демерзел, повратку средњег Клеона са артефактом, уласку Кале "на велика врата", сукобу Бејте и Дорник, њеном делимичном избављењу (и превише ефектно, подсетило је на Круза и Немогућу мисију), наравно у последњој сцени - планете Земље из перспективе Месеца.

Недоумице су јер ова сезона се не завршава као претходне две - временски скок није оно што је логично очекивати. Чак ме помало подсећа на крај сезоне House of the Dragon, но тамо је сезона из неких разлога остала без своје последње две епизоде, у овој серији/сезони то као да је намерно тако урађено. Укратко, прекида се у моменту врхунца, не и расплета. 

Ако је Царство свеједно осуђено на пропаст, можемо тај крај и видети. То би још могло бити и кроз неки флеш-бек. Међутим, судбина Гал Дорник сувише је битна и занимљива за тако нешто. Њен крај (?) би требало да уследи три и по месеца касније у ергосфери црне рупе - наука каже близу хоризонта догађаја - тамо где време брзо тече, али је могућ повратак много касније (то би већ био временски скок). Постоје већ теорије, овакав крај сезоне их драстично подстиче, што се тиче четврте сезоне. Моја је још површна - Бејта коју не видимо мртву (а превише је добра глумица да нема још једну сезону) креће на Трантор са младим царем који јој је неки параван, док би њен муж могао владати Задужбином. Но она је већ под менталним утицајем Гал, као неки беневолентни диктатор - уосталом, она би само да буде вољена а жели и да убрза ствари; овакав расплет би био у складу и са књигом Асимова. Тамо ће се суочити са најстаријим царом, који по себи није много тежак проблем, али Новакула то може бити. С обзиром да се иста напаја енергијом црне рупе, Дорник би ту могла имати улогу и ето како је "завршила"...

Много су озбиљније, међутим, теорије везане за Кали, остају везане за однос последње епизоде и нове сезоне. Морам признати да би овај аспект серије, што се мене тиче, тражио ново гледање, а ако не то онда гледање клипова и линкова где су ове ствари објашњене. Можда и добар начин да се дочекао следећа сезона, надам се већ следеће године.

Иван Вукадиновић

Прва сезона