Демократски конфедерализам

 Идеја ме не напушта већ неко време, па двидимо како се до ње уопште дошло. За почетак гледао сам клип у оквиру Andor Rebellion Project - идеја је да се прича мало необавезно о легендарној серији Андор, наравно неком дубљем схватању које укључује овај актуелни свет; а гост би, као што је ред, представио свој рад, своју борбу.   Гост, Major Prop Gando, како је потписан, делује као неки аријевац са постера, у сваком случају империјална униформа му добро стоји. Наравно, он је на против "Империје", односно боље рећи против империја, плурал. И ту долазимо до онога што је рекао да је његов циљ, идеологија - демократски конфедерализам.

Наравно да овде не мислимо lost cause америчке Конфедерације. Али рецимо прво о том лику, тачније утиску који је на мене оставио. Човек је био на страни Украјине против Русије. Знам шта сад неки мисле и вероватно би "на прву" рекли да није далеко од оне Конфедерације. Био би код мене дискредитован да се борио са пушком у руци (или дроном на џојстику), али не био је лекар. Па слушао бих причу и неког борца за Украјину, ако бих имао времена, али не спорим да је то црвена линија коју бих тешко прешао. Осим тога, зажалио је што је "западна левица издала Курде" или тако нешто, уосталом демократски конфедерализам је курдска идеја (што он није рекао, или се ја не сећам да јесте). Лик је иначе критиковао америчку и израелску политику, што и није неки знак оригиналности ових дана, али јесте знак здравог разума.

Па рећи ћу одмах како сам ја схватио ту идеју у једној реченици, наравно поједностављено. То значи да на свету има 500 држава, чланица УН. Видећемо прво нешто више о тој идеји, како је ја видим, па онда курдски пример (изворну замисао) док не дамо коначни суд.

Зашто и како

А зашто да не! Видећемо како неки други облици глобалног резоновања нису издржали пробу времена. Но и овде се може дати легитимна критика: кинески геополитички компас би овакву позицију навијања/подршке за Украјину и Палестину сврстао у либертерску левицу уз опис типа пацифисти - идеалисти; док је подршка Русији и Палестини наведена као "исправно виђење међународних односа". 

Па да кренемо од тог исправног виђења. Оно има смисла када су јасно подељене стране. Најјаснији пример је, си кларо, Други светски рат, када је зло (односно деструкција, неправда) ма како га дефинисали и шта о истом филозофски мислили, достигло такве размере и постало белодано јасно да се сви остали морају ујединити, то је постало питање опстанка. Па ипак, и том се погледу на свет може понешто закерати (за потписника ових редова то је само вежба моралног релативизма). Идеолошки и унутарполитички гледано, барем два режима (конкретно грчки и бразилски) који су имали одлике фашизма, борили су се против Сила Осовине. Са друге стране је била Финска, парламентарна демократија, чијем се учешћу у рату против Совјета тешко може нешто замерити. Но то није много битно, може се апстраховати. Битније је да је ово јединство трајало тачно колико и непријатељ. Победници су ушли у међусобни Хладни рат, о којем ћемо нешто касније. Да ли је нешто преостало из те борбе? Да. Две тековине, од којих је друга битнија. Имамо Уједињене Нације и добили смо у том рату атомску бомбу. Друга је више учинила у спречавању агресија (и то и даље чини) него прва тековина - УН.

Најбитније, када данас гледамо, јесте то да се овај критеријум не може применити из једног веома једноставног разлога - међу светским силама и немамо непомирљиве непријатеље. Сада смо сведоци свакодневне потребе и покушаја да се међусобно истале, при чему се пропаганда (и наравно пале жртве) бацају под ноге. Мислим да је непотребно давати примере. Дакле, ако се осовина Америка - Израел приближава мрачном идеалу наци-фашизма, тешко да можемо без икакве резерве стати на страну неког играча који би требало да их за свагда порази. То нису ни Русија ни Кина, а нека трећа земља просто није сила тог ранга.

Неко би могао рећи да је Хладни рат пример овако манихејског гледања. Но, јасно је да је у истом предност једној или другој страни могла бити само релативна, да не кажем субјективна. Чак и тако гледано, имало смо два јасно одвојена погледа свет, па је неко могао бирати стране и то није увек било карикатурално као у филму Три карте за Холивуд, мада често јесте. Наравно, данас је тај пример (који већ није по себи апсолутан) непримењив јер погађате - непремостиве идеолошке разлике нема. Погледи на свет у оквиру Америке, ЕУ, Русије и Кине су међусобно сличнији него што се разликују.

Друга могућност се само мало разликује од прве. То је идеја Ратибора Тривунца да се бори против опаснијег империјализма. Погледи на свет дати у поткасту не морају бити не знам како конзистентни, па би се њему лично могла и опростити нејасноћа - да ли је реч о локалном ставу (разумљивом јер Србија је стварно под много већим притиском пре свега од стране ЕУ, па и Америке него од Русије и Кине) или глобалном, будући да је амерички империјализам евидентно глобално највећа и најубојитија претња.

Било како било, остаје једноставно питање: Шта рећи Украјинцу?! Можда да је на "погрешној страни историје". Знате ли ко то, иначе, говори? Или да ми имамо своје проблеме (у којима је "колективни Запад", који иначе питање колико постоји, непријатељ) а његови... па жалимо случај али нас се не тичу. Или шта рећи Русу који је побегао од својих бораца за слободу?! 

Уопште овакав поглед на свет ти не решава позицију између чекића и наковња, у којој ти не прети само неко споља, него још више неко изнутра, без обзира какве односе тај имао с оним споља. Погледајмо шта кажу Иранци у Србији: код српских пријатеља имају пуно разумевање када је у питању понашање Америке, али када се дође до онога што ради њихов режим то разумевање се губи. Па... ко се сећа Слобе и демонстрација против њега, може имати и разумевање за Иранце и у том погледу. Барем донекле. За остало, гледајте филмове Панахија. 

Иако Тривунчев став омогућава критику Русије, чак Русије као исте (пример посете Џоланија који је у Сирији сменио Асада), ипак се не прелази линија сврставања која је иначе флуидна до те мере да би је и сам Владимир Владимирович Путин радо коначно неопозиво прешао, а помало је прелази кад год му то одговара (а руске савезнике ко јебе). Дакле, имамо контрадикције...

Оно што омогућава демократски конфедерализам у оваквој перцепцији света јесте да то није никакав блок, него нека утопија која се преноси на конкретно деловање кад год је неко угрожен. Утопија не много већа од пролетерске револуције, како сам показао. Истина, овде се "пуца на мање", могло би се с правом замерити, није циљ неко идеално бескласно друштво, него само оно у којем би међународни, па онда и односи унутар заједнице били лишени најкрупнијих неправди, односно диспропорција.

Шта би онда значио демократски конфедерализам? Прво, кренимо од друге одреднице, центрифугалног осећаја који она даје. Подела на управљиве целине (прво мислимо на територијалне, но видећемо да оне нужно не морају бити такве) у којима не би могло бити превише хијерархије. Но како се тиме не могу решити глобални проблеми (којих ће нужно бити ако ништа друго онда због велике популације људске врсте и еколошког утицаја технологије), нужан је ниво изнад. То би била нека глобална конфедерација, организована на неком демократском принципу. Дакле центрипетални део приче.

Признајем да сам некад заступао десничарску верзију те приче, тзв. Империјалну идеју. Тиме се бавим у роману Свет Агарте. Само што је то top-down приступ, последица другачијег тока историје. Нешто слично имамо и у Јингеровом Хелиополису. Император јесте неприкосновени лидер света, само што се неће бавити изборима за месне заједнице, него је далек, у неком смислу чак безличан. Испод имамо поткраљевства, најзад земље (ландес-систем како би рекао Гијом Фај у свом Археофутуризму, та идеја је такође утицала), мање од данашњих нација, посебно оних већих, дакле равномерне величине... Ово је поглед на свет коме би се имало шта замерити, немам ништа против, овде сам га само поменуо.