Bespuća povijesti... или једна контрадикција

Сви имамо неку самодопадљиву слику о прошлости свога народа. То, само по себи, није лоше, само треба водити рачуна да нам не помути слику у расуђивању о садашњости. Једна од контрадикција у разматрању историје је да смо склони рећи како смо се само бранили (ерго, рат је почео неко други) и како су наши преци гинули за неки циљ. Видећемо како то не иде једно са другим.
Рецимо да вас неко нападне на улици. Ако напад није био сасвим очекиван, ви се испрва само браните, па онда крећете у напад. Касније, ако смо у тучи успешни, следиће жеља да се нападач понизи, мало казни, па и нешто да се корисно из свега извуче. Рецимо да жене више воле победнике у тучи... Још касније може доћи рационализација да смо бранили част неке девојке. Али, значи ли то да смо кренули у бој како бисмо неваљалца научили памети? Па онда се нисмо само бранили, зар не!?
Када је америчка Конфедерација прогласила отцепљење од Уније то је био causus beli, дакле једнако објави рата, што ће рећи да је амерички грађански рат почео Југ. Председник Линколн је из почетка ратовао (само?) да би очувао Унију, а не ради ослобађања робова. Да су се све робовласничке државе прикључиле Југу, овај би вероватно и победио. Тек после већих победа и заузимања јужњачких територија, креће се агилније у уништавање ропства. Данас, кад Амери у оквиру свије секуларне религије славе то да су сами ослободили робове, то имплицира да се Север (односно Унија, односно саме Сједињене Државе) није само бранио, него да је својим понашањем заправо изазвао рат. Јер, ма колико племенит циљ био, он говори да су јужњаци имали разлог да прогласе отцепљење, те (у оној мери у којој је указивала на наметнуто ослобађање робова) Линколнова политика је изазвала и касније разбуктавала рат који је однео највише америчких живота у историји.
 
Рече ми једна особа да не смем лоше говорити о Југославији, посебно жалити за жртвама (по мени узалудно) палим због или у име исте... јер они  су гинули борећи се за Југославију. Размотримо то мало... 1941. године Срби су се дигли како би спасили живу главу или елементарно достојанство од усташа (што се тиче другог - многи су "само" протерани у Србију или су бекством могли да се спасу, или можда преласком у католичанство, али то нису хтели, радије су одабрали шуму & планину). Многи Срби који су се одметнули у шуму нису (бар испрва) ни знали којим јединицама припадају, "четничким" или "партизанским". Како онда има смисла причати да су гинули "за краља и отаџбину" или "за братство и јединство наших народа и народности"?!?
Исте године, Совјетски Савез је донекле вероломно нападнут (само донекле, јер ко је читао и озбиљно схватио Мајн Кампф могао је знати шта следи). Касније је Свети Отаџбински рат попримио карактер антифашистичке борбе, а заједно са западним савезницима формирана је антихитлеровска коалиција. Међутим, војници Црвене армије борили су се пре свега зато јер су нападнути. Бранили су своју земљу, јер је Хитлер напао. Да се држао споразума са Молотовим (који је по мени био добар) историја би имала другачији ток. Антифашизам је (релативно) каснији циљ, па и пропагандни конструкт који је помогао вођењу рата и каснијој пропаганди. Но, ствар компликује што Совјетски Савез већ јесте водио антифашистичку борбу (мада не сасвим доследну и бескомпромисну) од почетка 30-их. Политику је променио 1939. пошто западне силе нису хтеле да Русима дају ама баш никакве гаранције. Такође, како је теоретски (лењинизам) фашизам схваћен као последњи стадијум капитализма, каснији наратив по којем се СССР бори против сваког фашизма (па и оног проамеричког у Хладном рату) има барем неко теоретско оправдање.
Колико има смисла рећи да су се Срби у Великом рату борили и гинули за Југославију? Само да разјаснимо, овде не мислимо на прокламоване ратне циљеве, разне парамасонске дилове врха власти - него гледамо из угла обичног војника, који јесте гинуо, и гледамо рат од почетка. Србин из Србије је бранио своју земљу од Шваба и Угара. Он није кренуо у рат да би стварао Југославију, па ни "Велику Србију" (иначе сам израз потиче од аустроугарске пропаганде). Заправо, је тај ратник-сељак хтео да се мало одмори и опорави после два балканска рата. Чак рећи да је ратни циљ постојао и пре рата у врху српске државе значи преузети одговорност за рат (јер онда се заправо Аустроугарска бранила). Друго је легитимно желети да се из рата нешто добро извуче, кад нам је рат већ наметнут. Па и да се тиме не само ослободе браћа, него и спречи неки будући рат. Но, имајмо у виду да овај други циљ није баш трајан. Ако је Југославијом спречена нова аустроугарска претња, онда распадом АУ престаје и та претња, и шлус (дакле престаје и тај разлог за постојање Југославије).
А шта је са сарајевским атентаторима, Младом Босном. Ова организација у великој мери је реактивна, настала зато што млади људи нису хтели да трпе аустријске зулуме. Самом атентату допринело је страдалништво Жерајића и арогантан став аустријског службеника Варешанина. Убиство Фердинанда је тако постало и лична освета. Није било "све у реду", па онда да Гаврило пуца занесен "вишим циљевима" Југославије и социјализма. Овакве идеје је свакако имао, али активизам је последица борбе против неправде, да није постојао тај "виши циљ", постојао би неки други... Такође, не стоји теза о изманипулисаности "великосрпском идејом" од стране Аписа и Црне Руке. Зна се да је Апис покушао да атентат спречи, ако ни због чег другог, онда зато што Србији тад рат није одговарао...
 
Међутим, постоји и обрнута грешка. Где се не говори о "вишим циљевима", него пропаганда жели наметнути оно "само смо се бранили", иако су нечији циљеви итекако изазвали рат. Тако, гледајући obljetnicu Oluje, тај хрватски празник са три имена, стекох утисак како они верују да су Срби разбили Југославију. А шта су је онда они, бранили?! А камо оне "тисућугодишње тежње" о којим је причао Њофра!? Дакле ако су они, ма колико мислили да је то оправдано, први кренули у акцију сецесије, изазвали су тиме и рат, јер сецесија обично води у рат. Ако су се само бранили, онда им је СФРЈ одгаварала. Па нећемо тако, Дино, нећемо... Сећам се рецимо Њофрине сахране, кад је ишла говоранција како је не само бранио Хрватску од srbo-ćetnićko-jugo-komunističke-agresije него и "опсенарства" (тако су рекли) оних Хрвата који су били за Југославију. Дакле, или сте кренули да се отцепљујете својом вољом и тако изазвали рат, или сте волели Југославију а Срби су је напали (па нисмо се ваљда ми отцепили?!) а ви се само бранили. Трећега нема и не може бити!
Наравно, то "ко је почео рат" (као у филму "Ничија земља") у великој мери је фантазам модерне. Некада давно, Рат није био тако прљава реч. Самим тим није било тако страшно кренути први у рат, ако имаш племенити циљ. Ниси се морао правдати како си се само бранио. Евола је рекао нешто о томе... Јингер такође. Истина, могу разумети и ове модерне, јер рат је демократизован, тако је постао ствар масе, а не кшатријског соја. Тако и рат постаје прљава ствар. Али идеали остају, чак хипертрофирају дејством идеологија и националних митологема. И тако ће ти исти човек (мада у различитим ситуацијама) рећи "само смо се бранили" и "наши преци су гинули" за то и то... Једно са другим не иде, осим ако је то и то одбрана свог кућног огњишта.
 
 
 
 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину