Ја сам у оцу и отац је у мени

Верски календар спада у оне емисије које (скоро па редовно) гледам иако се са садржаје не слажем. Житија светаца која се дају сматрам пре свега једностраним приказом, ако ћемо на њих гледати као на историјске изворе, а у другом смислу ми нису обично интересантна. Да не грешим душу, има доста тога занимљивог, рецимо они који су страдали око иконокластичког спора (међухришћански сукоб у Ромејском царству), нешто у вези домаћих светаца и сл... Но, оно око страдања док је Римско царство било паганско ми делује као поприлично пристрасно и једнострано виђење, које ми дургачије делује када гледам из угла иначе паганству ненаклоњених историчара (као што је Радивој Радић који рече да се процењује да је укупан број пострадалих хришћана за три века око сто хиљада - што је отприлике ранга броја убијених за неколико недеља у римском гушењу устанака, рецимо оног Бар Кохибе или Болдиконог...).
Да и не говорим како ми чисто естетски не одговора (мело)драмтика почевши од самог гласа приповедавачице (делује ми као да иста чита бајке на Клинцијади 202) па до саме фабуле радње у којој нема свеца који је био склон да попије и да се побије - због те беживотности ме никада хришћанство није привлачило, осим раније идентитетски. Наравно, каже се да су неки грешили, па би били цењенији кад се покају, али о тим "гресима" не знамо ништа, као ни о "заблудама јереси" које су пре "просветљења" исповедали, а то би можда био и најзанимљивији део. Јер није било да се безгрешан покаје и тако постане највиши у очима Небеског Оца. Јер да би се покајао, мора имати и зашта да се покаје. Или што би рекао Радован Трећи: Идите сад децо, па нам се вратите, а да бисте се вратили морате прво да одете...
Због свега тога, још ми у том календару најзанимљивији испада јеврејски део, који обилује дијалектиком, с чијим се закључцима такође често не слажем, а некада их не сматрам ни много битним, али је сам начин излагања занимљив. Но, да се вратимо теми, а то ће рећи ономе у наслову, што сам данас у Верском календару чуо...
"Верујте мени да сам ја у Оцу и Отац је у мени", речено је... Јеванђеље по Јовану, глава 14. С овим речима се не могу не сложити, јер делују ме езотеријски и на неки начин пантеистички (као формула ко ја укључује Брахман и Атман, тат твам аси (तत्त्वमसि)).
Јасно, треба имати у виду целу ту главу која укључује и оно "Ја сам пут, истина и живот и нико неће доћи Оцу до кроза ме" - с чиме се не слажем. Или се бар не слажем са могућом и честом интерпретацијом тих речи. Јер можда и дођем "Оцу" и то "кроз Њега", а да тога нисам ни свестан, не поштујући формална правила и не исповедајући догму СПЦ. Можда је Њега зовем Сварог... У том случају можда те речи нису нетачне, а можда нису ни таутологија (дакле оно што је увек истинито, самим тим и небитно). Можда те речи Исуса, или можда боље рећи Јована (?!) кажу да је битан квалитет пута, а не његова етикета, односно оно што пише на путоказу.
Такође, с обзиром на контекст Јевађеља по Јовану, које се не без разлога сматра гностичким по духу, у којем се Јован донекле дистанцира од "историјске личности" Исуса Христа (Кембриџова илустрована историја религије), та јединственост пута има оправдање јер се износи езотеријска доктрина, а не учење некакве етаблиране званичне Цркве (која тада није ни постојала). Логично је да ће једна изолована гностичка заједница (дакле езотеријска, заједница зналаца тајног знања) љубоморно чувати своју тајновитост и своју ексклузивност. А тај пут, историјски знамо, није био једини који је водио ипак јединственом циљу - спајању са Апсолутом. И то нас води до онога што ја зовем пантеизам.
Јер, заиста, не видим што се не бих видео у тим речима, што се не би оне односиле и на мене. Јер као што нам јединство Атмана и Брахмана говори, што и ја не бих био у "Оцу" као што је и "Отац" у мени? Па, пре одговора на то питање једна полу-анегдота. Један од присталица неојевреја др Мирољуба Петровића и сличних њему (шта рећи...) мувао се по форуму Крстарица и зачудо имао смисла за хумор (мада верујем да исти није стран ни чика Мирољубу). На основу пантеизма свако може рећи да је Бог (има ли и тога у Библији?)... И онда ме лик пита - ако је тако реци који ће бројеви бити на лоту (евентуално намештање не би требало да ме збуни, ако сам бог, зар не...)
Па, треба имати у виду неке ствари... Пре свега и ако кажем да сам Бог или да је Бог у мени, то не значи и да сам тога делатно свестан. Односно, да сам ослободио своју божанственост, доживео просветљење како би неки рекли. Мој другар је толико лупетао да смо посумњали како је досегао Зен, али ако се и просветлио шта му вреди, ако му сија из дупета, па то не види... Друго, кад већ помињемо те лото-пошалице, што би неко користио то за материјалне циљеве, како за себе тако и за друге? Јесу ли Буди такве ствари биле битне? Није ли Исус одбацио земаљску власт, иако би вероватно (ако се држимо описа Библије) био мудар управитељ...
Пантеизам не укључује само људе. Дакле, како сам ја у Оцу, и Отац у мени, што се то не би важило за бубашвабу... или можда нешто непристојно? (Један од Зен коана: Шта је Буда? Сасушено говно). У суштини - важи се. Само сматра се да је животињи, биљци, а посебно камену теже доћи до Свести. Мада ја не могу тврдити да се неки кит, или чак камен није просветлио - што не значи да јесте, не значи ни да није, значи да као човек нисам компетентан да о томе судим. Као човек знам само за људске путеве...
У сваком случају ове речи Јеванђеља су оне на које треба обратити пажњу, посебно јер нам одају формулу која постоји и независно од Библије, и има давно порекло. Знања које "није од човека", а не може се причати ни о Његовом "аутору", јел појам таквог ауторства надилази људске могућности поимања. Или на санскриту апаурушеја (अपौरुषेय)

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину