Дијалектика: Наука

Теорема: Наука је исувише опширан и разнородан појам да би се о истом доносили било какви вредносни судови. Постоји апстрактна дефиниција науке, као такве. Постоје конкретне дефиниције конкретних наука. Вредносни судови се могу доносити само од случаја до случаја (од научника до научника, од теме до теме, од институције до институције).
Лема: Користити реч "наука" без додатних одредница у дискурсу може бити оправдано једино ако је неко ту реч већ употребио, у принципу тенденциозно. На пример, ако неко каже "наука лаже", онда је легитимно контрирати. Међутим, треба бити опрезан - рећи да "наука" лаже није исто што и рећи да неки научници лажу. А посебно није исто што и рећи да "наука" не даје комплетну слику света, односно не даје је сума свих познатих наука. Тако нешто не тврде експлицитно милитантнији (нео)атеисти, чак понекад кажу како тако не мисле, па ипак се не устручавају да закључе како "наука" доказује то, то, то и то... према томе Бог не постоји или је бесмислено веровати да Бог постоји.
Такође, ако неко глорификује "науку" (ваљда: научни метод?!) као непогрешиву, легитимно је рећи да то није тако. У доказу ћемо видети зашто, овде уочимо само да је дат општи суд о свему (и свакоме) ко носи етикету "наука" или "научник", па није ништа спорно рећи шта мислимо о томе.
Постоје два опречна мотива, из супротстављених табора да се генерализује некаква "наука", само зато што је наука (односно спада у науке). Неки ће без ограде рећи како је реч о измишљотини, лажи, "ђавољој работи", не улазећи у конкретне разлике наука од естетике до хидраулике. Догоде се и неспретна изјашњавања, ако неко жели да негира "свезнање науке" (или што би рекли: вера у науку), а испадне као да негира сам појам, генерализујући  свако научно сазнање.
Са друге стране, пречесто имамо глорификовање свега што би носило етикету "наука", давања свему са том етикетом карактер објективне истине. У том случају, како смо већ видели, легитимно је изјаснити се о томе сматрамо ли такав исказ истинит. Међутим, и овде је боље заправо схватити идеолошки корен оваквих идеја (ако их већ критикујемо). Корен је у просветитељству и рационализму с краја 18. века (тај рационализам се иначе разликује од рационализма високих домета европског барока). Зато је много пробитачније оспоравати разум (рацио) као једину и савршену меру објективне истине.
 
Доказ: Како је већ речено у леми за Дијалектика: Доказ1 различите науке се разликују већ према тежини доказа које дају, односно свом методу. Већ из тога следи да не може бити речи о јединственом феномену науке, који бисмо подвргли јединственом вредносном суду (нпр. истинитости). Укратко, математички докази су вечни у оквиру аксиоматског система, но остаје питање повезаности са "реалним светом". Докази природних наука важе док их нови подаци (одн. мерења) не оповргну. У недостатку правих критеријума "докази" друштвених наука не само да су промењиви него и веома релативни - мож' да бидне, а не мора да значи.
Природне науке су вема занимљиве у овом разматрању. Парадигматичан је став једног од (можемо слободно тако рећи) верника науке, који рече "у науци нема ауторитета". Ова, кад све знамо смешна изјава, ипак није била тотално безвезна. Шта је он заправо хтео рећи? Мислио је на научни метод, који је дефинисао Карл Попер, и који у теорији стварно не зависи од ауторитета, већ од тога колико предикције оправдавају мерења.* Међутим, ко финансира процес мерења, који често није јефтин? Чак и да се дође до другачијих резултата, где их је могуће објавити? Колико је потребно да се са одреднице на Википедији уклони фраза нема-потврде-ове-теорије, или тако некако... А било је случајева да академске институције санкционишу и оне који редовно обављају дужности по усвојеном програму, али су рецимо на телевизији рекли нешто што се не слаже. На то ти све налепе етикету "непријатеља разума" или "непријатеља науке" (нешто од та два било је тема броја Националне географије), па ти види.
Проблем је што, чак и да научни метод принципиејлно "на крају" доводи до исправних резултата, његови прелиминарни резултати (а сви су такви) се често користе у реалном времену (види фусноту). Рецимо да се једном докаже како је била грешка сматрати како човекова активност доводи до катастрофалних климатских промена, тзв. глобалног отопљења. То би доказало научан метод, као такав. Међутим, шта ако је у међувремену због неметнутих мера деиндустријализације избио грађански рат у Народној Републици Кини?!? Уосталом, о каквом "научном методу" говоримо кад се позива на емоције, а не ради кост-бенефит анализа.
Занимљиво у свему томе је то што се Поперов метод, који верници науке толико хвале заснива управо на сумњи и сталном проверавању доказаног (у природним наукама). Па, није случајно што је тај метод описао управо први идеолог "отвореног друштва", односно либерализма. Званично је либерализам идеологија без идеологије. Као такав, он се представља као идеолошки неутралан, као нешто што је оквир и за изношење других идеологија. Но, како је могуће у либералистичкој држави изнети мишљење или деловати супротно принципима либерлизма?! Теоретски, чак и онај ко прекрши закон има људска права, па има ли их (Гвантанамо, Абу Гаиб, жртве беспилотних летелица...). А шта је са "колатералном штетом"?!? Исто важи и за бранитеље "науке". Испада да је "непријатељима науке" (читај: онима који се не слажу са унапред задатим "истинама") забрањено да користе научне методе. И које онда ту заправо непријатељ науке (не апстрактне, него конкретне)!?
Посебан проблем је што се термин "наука" шири и на флуидну област друштвених наука. То није случајно, јер неоатеисти воле себи да тепају како су "хуманисти", додељују чак некакве награде за "хуманизам, секуларизам, етц". При томе су у логичкој контрадикцији, јер по правилу заступају детерминизам, по којем је све природним наукама одређено (а они посебно цене неурологију). Практично, један од апостола наоатезима и водећи неуролошки детерминиста Харис подржава америчку политику на Блиском истоку. Да ли је ишта више потребно рећи о таквом "хуманисти"?
 
Да се вратимо мало на тему - ако је погрешно давати једнствене судове о "науци", то не значи да је сваки партикуларни суд исправан. Тако један од "креациониста Младе Земље" рече "знаш, ја ценим науку", кад се појавила вест да неко оспорава теорију еволуције. Испада тако да они који не мисле као тај креациониста нису научници, или су зли научници, или шта већ... Овде грешка није формална, него суштинска. Колико је исправно делити људе само према томе подржавају ли твоју причу или не, дакле да ли су у истој идеологији?! Лично мислим да су ми богови дали разум као алат (који јесте често прецењен, али је ту). Од мене зависи да ли ћу га користити бедасто или не...
 
* Добар пример је Ламаркова теорија еволуције, по којој се преносе наслеђем стечене особине. (Поједностављено, према Ламарку говеда истежу вратове брстећи више гране дрвећа док не постану жирафе, према Дарвину она говеда која имају већ дуже вратове опстају и преносе даље своје особине). Из идеолошких разлога, Стаљин је итекако био за Ламаркову теорију. Само што њу подаци нису потврђивали (иако има своју елеганцију). Покушавало се доћи до пробоја у пољопривреди наслеђивањем стечених особина семена. То је имало катастрофалне последице. Гледано из угла научног метода, исти није угрожен, чак је потврђен јер подаци остају уз Дарвинову верзију. Потврђен је чак и кад је откривено да је ипак могуће пренети неке од стечених особина. У међувремену су последице "науке" осетили грађани Совјетског Савеза, они који су се држали наметнуте теорије и даље су били "научници", а они који су страдали из професионалног отпора истој нису постали мученици јер "наука" није религија.
 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део