Рефестикон - Макрокозма 21

Стицајем околности дођох до збирке кратких прича са четвртог регионалног фестивала фантастичне књижевности из Бијелог Поља - Рефестикон, Макрокозма 21. Било је лепо изненађење кад видех тамо причу свог брата од стрица, што нисам очекивао. Оно што јесам приче су двоје пријатеља. Овде ћу пренети импресије укратко. Како сам ове људе у међувремену упознао, изостаће оцене, а њихове приче у чувеној ХААРП збирци добро су оцењене. Иначе мала сугестија: ако оно "21" треба да асоцира на број овог века, размотрити тзв. ромејски календар. Сада 7524. година, што би неком љубитељу фантастике можда лепше изгледало...
КАКО ГОРЕ, ТАКО ДОЛЕ - Реља Антонић - прича о циганској врачари која ето тако пробије кројачким алатима у другу Васељену, тамо се подмлади док је не потера у трећу. И тако прави русвај из света у свет. Њен бод (реч није из ове приче, него песничког рукописа Валентине Новаковић) буквално убада богове, боли их, но кад јој се они обрате она их мало "нахрани"... Духовито и виде се утицаји антрополошких изучавања, што је Рељин хоби.
НА ХОРИЗОНТУ - Предраг Вукадиновић - у свом роману Тај необичан дан Предраг је описао оно што колоквијално зову "смак света", користећи религијске и космолошке концепте. Заправо, тамо је "стигао" до тог догађаја, којим се роман завршава. Овде видимо како сам догађај изгледа у Београду 2101, на програму Студија Б. Духовитости (а било је и мало наглас смејања у бусу) доприносе разне сцене из наше политичке и естрадне прошлости, како древне тако тренутно нам блиске, које дефилују тим Београдом захваљујући простор-временској аномалији. Научни детаљи, иначе верно дати (ово говорим на основу свог знања те области) доприносе овој духовитости, а не оптерећују - како би и требало да буде, према речима неких "ауторитета" за област СФ-а. У складу са називом збирке, дати су цитати из Његошеве Луче микрокозме.
ЗРНО - Наташа Милић - У складу са насловом своје приче, Наташа се пита јесмо ли сви зрна песка. Пред тим питањем исте су хронично беспомоћна и ридајућа пацијенткиња и њена наизглед надмоћна (и у себи арогантна) терапеуткиња (хух, родно равноправно изражавање...). Онеобичавање иде кроз замрзавање времена и неку врсту поседнутости. После тога, старе улоге се наизглед враћају, али остаје питање, у вези са оним што иначе мучи терапеуткињу...

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину