Служити једног или више господара

Београдски рабин је једном приликом рекао да је боље служити једног него више господара. Није то његова измишљотина, рекао је неко други сигурно то пре њега, но свидело ми се како је рекао, то сам из тог "извора" запамтио, па тако и наводим... Ове речи су, то би требало да буду, у суштини одбрана монотеизма као нечег бољег од политиеизма, односно "паганства", или вере "звездочатаца" како би рекао Талмуд. Шта је проблем с тим речима?
Проблем је то што је сасвим јасно да монотеизам кад истиче Једно, заправо истиче једно од многих, ма колико се они трудили да оно своје представе као једино! Човек служећи "једног господара" тако закономерно постаје лицемер (јер ипак служи и друге) или фанатик (ако је стварно ограничио свој живот на закон тог једног, али не и јединог - чиме јасно све друго пропушта). Узгред, приметимо да ово није ексклузивна дисјункција - могуће је и једно и друго, што се постиже суптилним механизмима заваравања, прво самог себе...
Но, колико је тај господар заправо један (ако већ није једини)?! Да останемо у вери нашег рабина, ако има 613 заповести Торе (ето, није ме мрзело да гуглујем) не служи ли он свих 613 господара!? Неће ли му онда живот бити пуки формализам, уз то још и растрзан јер ће бар неки од тих закона нужно доћи у контрадикцију? Наравно, да се ово не односи само на јудаизам, који јесте можда најбољи пример (лично мислим да је ту мртва трка са католичанством). Шта је са држањем обичаја које се некако прећутно код многих сматра суштином "народне вере" коју од 17. века зову православље?!? Шта је са клањањем "нетрулежним моштима", којем се господару ту служи, питам се ја!? Ако неко није православац у том смислу "народне вере", него више догмата, махаће ми Катехизисом (као што је један радио), колико он господара заправо служи?! Зар заиста неко може да мисли да је Богу важно да ли се неко крсти с лева на десно или обрнуто (узгред, и да ли се уопште крсти)!? О чему ми, тако ми сад свих богова (господара), овде причамо?!?
Но, могуће је да неко сажме суштину свих тих закона, сад да се вратимо рабиновој религији, онако како је то урадио Хилел, на једно једино правило. Формално гледано тешко да би био у праву јер неко од оних 613 правила би то једно правило (погледајте које!) барем релативизовало, ако му не би и директно противречило, а што се тиче тумачења (Талмуда, који се такође сматра светим) наишао сам на делове који позивају на супротну праксу. Но то је само егзотерно гледање, постоји и езотерно, без обзира да ли му је конкретни Хилел приступио или не...

Један други раби (учитељ) је потврдио свако слово закона (на једном месту), но подучавао много шта супротно истом. Оставимо то по страни, за сада, вратићемо се*... Мислим на Исуса, који је такође рекао: Царство моје није од овога света. И то је једини начин да "служимо једног господара", а видећемо ускоро кога и како. Наравно, потребно је да то СТВАРНО важи, а рецимо да у случају манастира који је међу највећим земљопоседницима на свету то неће бити случај (овде мислим на Тибет пре него што је НР Кина повратила суверенитет, мада наравно да се то не односи само на Тибет, питајте Качавенду...)
Мистик, онај који је продрео у суштину ствари, поистоветио се са Једним. Оставимо сад доктринарна питања да ли је то есенцијално или егзистенцијално (на основу чега ће неко да ставља у калупе као што су "монотеизам", "монизам", "пантеизам"...). Мистик, онај ко је дубоко у езотерији "служи" једног господара, али тај господар више није изван њега! Он заправо служи "себе" јер се поистоветио са тим господаром. Тако је суфи мистик и мученик Халаџ могао слободно рећи "Ја сам Истина", што је платио главом. Али КО или ШТА је ту заправо "ја".
Ако се човек поистоветио, изједначио, са Једним, одустао је тада од било какве партикуларности, онога што модерна психологија зове "его" (на грчком буквално - ЈА). Тиме се издигао изнад површности света, свих тих лажних господара. Или, речима Брус Лија: Непријатељ је неважан, јер "ја" не постоји!
Онда можемо видети много познатије речи Исуса Христа "Ја сам пут, истина и живот" у том смислу. Ако је то "ја" у том тренутку заиста Једно, то више није онај дрводеља, није ни настављач Давидове линије (која се наводи на самом почетку Новог завета), чисто узгред није ни "Аријевац" што покушавају доказати они који жарко желе да Исус не буде Јеврејин. И што је битније, није чак ни онај Христ који је пре тога рекао и урадио разне ствари (ако је уопште рекао пошто није записивао своје речи, него су ту други радили - у овом тренутку је неважно да ли је уопште физички постојао, јер не постоји ниједан ван-хришћански директни извор који тврди да јесте постојао, но у суочавању са егзотерним, то постаје битно).

Немам ја проблем ни са једним мистиком, био он хришћански, муслимански или будистички, имам проблем са онима који би да ми намећу своје егзотерно, правила да би ме удавила, а видећемо касније шта је то... Но претходно, да видимо какав то мора бити мистик, који служи Једног. Он мора бити слободан од било каквог овоземаљског везивања, јер тада ипак служи више господара. Ништа ново нисам рекао, ово је понављано више пута, постало је можда и поштапалица, али на шта се заправо мисли?!
Мистик мора бити слободан од конкретне љубави! Тако, конкретно рецимо, ма колико се не уклапало у нечију романтичну слику. Он просто не сме да било шта појединачно стави изнад општег, а љубав, она конкретна према према појединој особи - везује. Секс сам по себи није проблем, свети људи старих Словена су га имали, али су остајали издвојени у шуми. Ако неко крене озбиљно путем спознаје Једног, а и даље има обавезе према својој породици, он ће ту породицу да занемарује, немојмо се лагати. Тиме баш неће бити добар човек, а како може бити онда нешто друго, нешто више? Наравно, човек у одређеним годинама, ако их доживи, може закључити сва ранија поглавља свог живота, укључујући обавезе према потомству, и сл...
Проблем је и што се самог пута спознаје тиче. Он не сме бити (зло)употребљен, чак ни ради добра, или због осећаја према својим најближима. Зато је боље да их и нема... Најбоље смо то могли видети у серијалу Ратови звезда. Џедај користи силу за учење или одбрану. Не да би осветио ни рођену мајку, како је то урадио Анакин Скајвокер, и то је био почетак његовог анђеоског пада.

Е сад, са чиме имам проблем. Рецимо неко ко истиче као то Једно, наравно у потпуности егзотерно, дато у његовом тумачењу прастарог текста, а да ни с тим текстом нема дубљи увид, јер све дубље, мистично, он сматра "демонским". Неко ко је стварно посветио живот служећи једног господара, нема потребу да се кити појавним стварима као што су титуле "др." и "професор". такви детаљи га одају.
Или неко ко црта схеме, како "удовољити Богу" и "имати срећу" - није ли мало претенциозно, да не кажем арогантно и гордо, а знамо да је то смртни грех и чији је то омиљени грех, тврдити како баш ти то знаш!? Заправо то ми чак лично и не смета, то је на нивоу оних књига самопомоћи и сличне "потраге за срећом". То ме чак и не дотиче, више ми је смешно.
Или опет неко ко заговара повратак "теолошкој држави Израел", дакле спровођење оних 613 правила Торе, па чак не само њих, јер исти позива и на Канон Леке Дукађинија. Па колико тај господара служи?!? Реално, ни једног од њих, јер живи у солитеру! Можда ипак служи једног господара - Мамона, коме се обраћа (чак и ако то не зна) пре сваког свог "иступања у јавности". Јер биће да је плаћен за то своје паламуђење... (Мада није само Мамон у питању, увек ту има и Хибриса, дакле сујете)
Бићу сасвим искрен, и мало искорачити из теме коју нашироко објасних, ту већ имам проблем. Што ми исти не изађе на црту. А мислим да бих га разбио у дуелу. Проблем већ није до "званичних медија", већ до пука који је ипак медијум преношења информација, а који реагује само ако му неко засени простоту (број посета клипу на јутјубу, рецимо). И тако добијамо (нове) затворене кругове у којима важи "ја тебе сердару, ти мене војводо", па наведени чика Мирољуб неће помињати извесног Лучића (иако је за њега овај вероватно јеретик, или нешто горе), нити Лучић њега, иако је Мирољуб као јудеофил гарант за овога "Хазар"... Међусобно су они кул, а на дуеле (разговоре са неистомишљеницима) излазе можда само деци - Мирољуб је побијао еволуционизам на трибини у средњој школи.

Но, доста о томе! Рекли смо да шта је служење више господара, чак и ако се мисли да се служи Један. Рекли смо шта би ипак могло бити служење Једном, и да се ту не мора ићи даље од "себе" (сопство, атман - но јасно је да тај термин код источњака не одговара западњачкој "души", а посебно не персони - грч. маски). Рекли смо и шта те одваја од тога. Нисмо рекли да је сасвим реално признати ако то не можеш да не можеш, па и даље "служи више господара", ерго живи живот како знаш и умеш. Сад кажемо да ту нема ничег лошег. 
Нисмо рекли ни да те свака веза одваја на још једна начин. Јер кад си с неким, постајеш у неком смислу и тај неко други. То те у коначници може повести нечем општијем, али не мора, јер вучеш све његове или њене везаности за овај свет. Тиме реално постајеш неко други. А сада је време да закључимо како уместо свих оних закона и правила, можемо покушати да се држимо само једног. То једно правило записано је на једном итекако "паганском" месту, у храму и пророчишту Аполона у Делфима. Буди то што јеси. Gnothi Seauton (Γνώθι Σεαυτόν): „упознај себе самог“.
Иван Вукадиновић

* сукоб егзотерног и езотерног, онога да се мора разбити љуска да би се стигло до ораха (Мајстор Екхарт), дакле рушење правила, овде ипак није обрађено. Сувише је тога речено у једном блогу, о овој тематици биће још речи други пут...


Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину