Беснило у Бирмингему

Уторак 18. феб у 18ч, библиотека Милутин Бојић (Хаџипоповац), Приморска 22, Београд
Промоција романа План Црвено.
4. мај 1980.
Инстинкт тера животињу звану човек да се пред опасношћу скрива у што мањи и, по правилу, мрачан простор. Али Хари је добро знао да постоје ситуације када је много паметније остати на светлости Сунца и отвореном. Најезда псећег беснила била је таква опасност. Ипак, заражени су могли и на светлост, иако им је она била екстремно непријатна. Ако би их било довољно, уопште их није заустављала. У том случају би ипак мали простор био бољи за бег, под условом да је реч о провереном склоништу. Сада је управо побегао од масовног напада заражених, нечега што није памтио у последњих десет година. Креатуре којима је разум капитулирао пред атавизмима зацарише накратко улицама Бирмингема. За разлику од „разумних“ људи, ова врста је нападала само оне друге – незаражене. И тако се нашао у атомском склоништу, нечему где зараженог не би смело бити, изложен ризику да он и још десеторо пролазника који су се затекли не уђу на време у његову сигурност, јер процедура отварања врата није била тривијална. Шест мушкараца и четири жене ослушкивали су шта се напоље дешава, очекујући сваког тренутка језиве звуке ударања и гребања по блиндираним вратима. Ако буду имали среће, то је једини ужас који ће искусити. Ако нико од њих није заражен, мислио је Хари. А онда су чули нешто сасвим другачије – ударце на врата и сасвим разговетне позиве у помоћ, преклињање да се врата отворе. Глас који још није мутирао, вероватно млађи тинејџер.
То није могао бити глас, као ни понашање некога оболелог од беснила. Али ако је био још увек здрав, то не мора да значи да ће такав бити за само пола сата. Ако отворе њему да уђе, ко зна ко искористи да уђе за њим. Заправо, знало се ко би то могао бити. И то би био крај дружине која се затекла у скровишту... Жена од својих тридесетак година кренула је према вратима и почела да их отвара, не реагујући на гласно негодовање људи изнутра. Неко је повуче за руку, на шта она извади пиштољ и упери га у њега. Хари крену према вратима размишљајући да ли је још неко у овом скученом простору наоружан. То није био случај са њим. Одвуче оног човека, који се смирио пред претњом пиштоља. Покушао је да речима разреши сукоб, али времена није било. Зато је сад он окретао вентил на вратима, док је она жена пиштољем нишанила у једног по једног у екипи невољних сустанара. – Где вам је солидарност!? – узвикну Хари док су се врата најзад отварала. У просторију уђе преплашени дечак. 
Одломак из романа План Црвено
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Винчанска култура и систем вредности