Голманов страх од пенала (Хандке)
Када је наш пријатељ (а иначе панкер у књижевности, политици и животу, како је Биљана Србљановић то рекла као "аргумент" противу њега, а што највише говори о њој) Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност, кренуле су приче како га Срби не читају, како то виде само политички (а и он сам једном рече да га овде не читају иако га због политике цене, па је и то био неки "аргумент").
На питање да ли се радујете због политике или књижевности ја сам одговорио контрапитањем (што је вазда добра стратегија) - а што би НАМ Нобелова награда била параметар шта ћемо прочитати!? Нисам крио од почетка да сам се том догађају радовао из политичких, идеолошких, па можда не бих претерао ако кажем и светоназорних разлога - свиђа ми се да им (другосрбијанцима) не буде пријатно. Уосталом, одавно је та награда исполитизована, не баш као она за мир, али добила је рецимо нека (Бело)Рускиња јер је пљувала у роману по стаљинизму, а иначе по Путину. Па онда она Немица из Румуније, из сличних разлога. И тако... Ел бих био велики антипатриота ако бих рекао да је Толкин требало отоич да добије награду, а не Андрић? Но заправо нисам у то ни сигуран, ја и не знам коме бих доделио неку књижевну награду, могу рећи шта ми се свидело, а шта не (а и зашто).
Ипак, ред је да се прочита нешто од Хандкеа, да видимо и његову чисто књижевну вредност. Мој избор је био Голманов страх од пенала, први и најпознатији његов роман, мада не толико познат као сарадња са Вимом Вендерсом. Поред значаја за самог аутора, мени је некако битно и што у једној својој причи Игор Маројевић помиње да његов лик неђе у неком солитеру чита ту књигу, или му барем стоји отворена на кревету. А рече ми давно пријатељица да сам ја као он (или беше он као ја, Маројевић, а не Хандке), мислим као писац... Иако Маројевић нагиње другосрбијанским круговима то ми није сметало (види мој статус о инклузивности).
И пре него пређемо на ствар, тј. "о чему се ту ради", поновићу Хандкеову изјаву коју сам знао понављати, наравно некад тако оправдавајући себе: Немојте о мени говорити у именицама, него у глаголима. Ја нисам писац, ја пишем...
Овај роман је пунокрвна постмодерна. Ту наравно не мислим на ужасе постмодерне у идејној равни, него саму (анти)структуру романа. А ту би ова књига, како је и процењена, била авангарда авангарде, нешто крајње што бих ја као читалац могао да сварим. Нешто даље, рецимо нека Проза бруталис беше нешто што сам почео да читам, па одустао, иако је било од признатог и хваљеног писца...
А као писац овако нешто не бих ни покушао. Речено ми је да се моје писање може уврстити у постмодерну, рецимо нешто слично Басари, али са доста чвршћом структуром. Не бих никада ишао даље од Пинчона (мада далеко сам ја од њега). Другим речима - поигравање са временом и радњом, то да, али да постоје неко време и нека радња.
Но овде ипак има неке, макар рудиментарне радње, па двидимо - корица књиге је ту паметнија од мене.
Бивши голман Јозеф Блох остаје сада и без посла на градилишту. Лута Бечом, проводи дане одлазећи у биоскоп, читајући новине, телефонирајући... Без икаквог јасног мотива убија биоскопску благајницу са којом је претходно провео ноћ и одлази аутобусом у погранично подручје. Умишља да га људи прате, шпијунирају, играју се њиме, чудно се понашају, чудне ствари говоре... Као голман пред играчем који изводи пенал, Блох у грчевитом страху покушава да протумачи покрете противника и одбрани ударац.
Може нам помоћи и цитат New York Times-a где се вели како Хандке покушава да "све друштвене, психолошке и историјске категорије искуства" сведе на својеврсни лингвистички конструкт.
У том смислу даћу неколико својих примедаба. На почетку имамо више невербалну комуникацију него саме речи. Из чињенице да га нико (када је дошао на посао) у време паузе за ручак није ни погледао, Блох изводи закључак да је добио отказ. И то се, после видимо, заиста догодило (долази по заосталу плату и да среди формалности). Из чињенице да је пратио благајницу и ушао за њом у улаз следи и да ће с њом провести ноћ. Е сад, сам чин убиства долази из некаквог појмовног неразумевања околине, које га и касније прати, постаје значајније у наставку књиге. На почетку романа, док се Блох мува по Бечу, имамо доста таквих "узрочно-последичних веза" које не бисмо ни очекивали ни признали за логичне...
Касније како (анти)јунак путује према граници и тамо борави без неког јасног плана (као тражећи пријатељицу) видимо све више његов "конфликт" са стварима, тачније речима (код Пинчона је то нешто другачије - "сукоб са неживом природом"). Тада имамо његова размишљања да ли би га сама реч "сведок" или "учествовао" у нечем потпуно десетом (невезани злочин) могла одати поводом онога што је у Бечу урадио. Да ли му слагање речи у реченици или распоред прибора на кухињском столу нешто наређује?!
Пао ми је на памет Кафка, али рекао бих да код њега (а то беше модерна?) имамо како човек суочен са њему страним стварима, догађајима, процесима (Процес, Метаморфоза) покушава водити грађански живот, што овде није случај. Заправо Блох у радњама које чини (свака посматрано за себе) није ништа чудан, он једе, шета, гледа филм у биоскопу, напије се, иде на утакмицу, упадне у тучу, спава и сл. Међутим све то набацано без икаквог посебног смисла заправо одаје неки дубоки бесмисао. Треба истаћи да је Хандкеов стил такав да ово ређање детаља не замори читаоца (тј. мене) барем првих пар десетина страница. Касније је већ мало заморно, али може се прочитати до краја.
Е сад, како идемо крају, уочавају се ипак две (фабуле) радње. Блох проучава саму границу, као да ће покушати илегални прелазак, тј. бекство и истрага полако напредује, што пратимо из штампе коју он чита (убијајући време?). Није баш тачно оно са корице да је он у грчевитом страху, барем ја нисам стекао такав утисак. Јер он до краја не покушава да побегне, нити истрага (барем до последње странице) стиже баш до њега, иако већ имамо његов фоторобот, америчке центе остале иза њега кад је убио, те жену која га се по томе сећа из аутобуса...
Параноје доста има, и можда би једноставно објашњење било да је Блох просто луд. Али ту се треба пазити, јер смо у домену постмодерне. Нису ли познати француски мислиоци (беше Фуко или Дерида?) рекли како је цео свет некаква парадигма луднице!
Сам крај остаје доследан како "радњи" романа, тако и самом наслову. Блох одлази на утакмицу и поред терена се шета и разговара са незнанцем. Зачудо (за ову књигу) читамо цео дијалог, формиране реченице, да то има смисла, а тема је фудбал, тачније голман. Блох каже како се голман у последњем делићу секунде несвесно ода и фудбалер који пуца пенал то може да искористи. На утакмици је пенал досуђен. Играч пуца, голман остаје укочен на сред гола, а лопта... одлази право њему у руке!
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар