Исток, Русија, словенство

„Збацивање срамног јарма азијатске хорде“ може занимати ограничене умове наших једновераца и истоплеменика; одавно је требало да схватимо да никакав насилни јарам азијатских владара не може бити толико „сраман“ као власт сопствених адвоката, либералних банкара и новинара, коју народ добровољно прихвата. Насиље не може толико да осрамоти људе колико то може њихова властита, несхватљива глупост.

Константин Леонтјев – Исток, Русија и

 словенство

Дело Константина Леонтјева Исток, Русија и словенство није "капитално". Реч је о серији писама и чланака у којима он одговара на нека питања, оглашава се поводом одређене теме, речју сагледава дух времена у светлу своје филозофије и светоназора. Реч је о периоду 1880-1885. 

Оно што се потписнику ових редова намеће као прво питање кад се сретне са руским писцем (посебно у одређеним периодима) јесте веза са евроазијством. Леонтјев, иако није био евроазијац, се може сматрати некаквом претечом, чак можда више "новог покрета" који се развија са Дугином. Оно што га разликује од првих евроазијаца, али не толико од Дугина, је став према улози Русије у свету. Док је код оснивача евроазијског покрета реч о једној од више светских култура, истина "једнакијој" због свог геополитичког места и православне религије (такође и ислама, будизма, шаманизма... који у Русији-Евроазији постоје) за Леонтјева је Русија нека врста будућег предводника, са својом мисијом, макар у односу на Европу - помиње још и Азију, остале делове света само можда узгред. Тако је однос Леонтјева према култури сличан ономе који има Освалд Шпенглер који је такође увиђао могућност настанка Руске културе као доминантне, и на кога је сасвим могуће утицао сам Леонтјев. Ту је и додирна тачка са словенофилима, али Леонтјев њих отворено критикује због либерално-егалитарних тенденција. 

Па каква је то мисија Русије? Та улога је контрареволуционарна. Није реч о револуцији, а посебно не о еволуцији (у њеном општесветском прогресивном виду, мада видећемо шта Леонтјев мисли о Прогресу). 

То ме је подсетило на мисао Берђајева како је контрареволуција обрнуто револуцији, а не обрнута револуција (дакле другачија средства, а не циљеви). Занимљиво је видети како су код нас тај афоризам користили неки да деградирају резноразне ложане (најбољи пример Чеда Јовановић) који су осциловали између комунизма и десничарског антикомунизма све да би постали вељи либерали све са својим (и)лустрацијама. Но они који су критиковали Чеду сами су спадали у национално-демократску или национално-либералну опцију (дакле буржоаску) коју Леонтјев отворено презире и њеној разорној критици посвећује добар део својих текстова.

Први текст има занимљив наслов за многе код нас: Наша љутња на Бугаре. (Погледати мој нешто старији блог о геополитичком проблему који су Србији направиле Румунија и Бугарска). Овде се већ може видети оно што је карактеристично за цело дело Леонтјева - с једне стране шта је политички опортуно, са друге шта се не може толерисати у неком моралном, верском, дакле културном смислу. Ту циљеви могу ићи (тренутно) у супротним смеровима. Ако политички Русија треба да подржи Бугаре, она не треба то црквено (против тзв. фанариота). Али шта се Бугарима заправо замера. Да је само црквено питање не би нам (и данас) било занимљиво. Њима се замера онај по Леонтјеву општи немезис човечанства - либерализам. (Узгред, ту ни (тадашњи?) Срби, које Леонтјев мање помиње, али доста боље од Бугара, нису суштински бољи - либерали су, дакле криви, као и сви "југо-словени", такође "атински Грци").

Много је боље мишљење о фанариотима (које наша историографија ни мало не мирише). Ови цариградски Грци су барем остали конзервативни у (у том смислу) лековитом (!) окружењу Отоманске империје. Њихова идеја обнове Византије (што се мене тиче није требало да користи то име које је "Византинцима" било потпуно непознато) је мртва, Отоманско царство такође мора да нестане, дакле опет имамо политички реализам. Али симпатије остају, насупрот "југо-словенима" које Аустрија треба држи у запту док и њено време не прође.

Крајњи политички циљ, овога пута спојен са културним циљем духовне обнове је јасан - пре свега заузимање Босфора и преношење престонице (духовне, не административне) у Константинопољ, дакле Нови Рим. Земља од Тракије па до (у том тренутку већ) руских поседа према Малој Азији би требало да је у некаквој персоналној унији са Русијом, нешто као лични посед руског цара. Словенске земље ослобођене од Аустрије, али пазити да не заразе Русију либералним утицајем, у чему су огрезли. У том смислу Чехе можда последње ослободити. Немачкој би се исплатило да се не меша, а ако се и умеша можда узме Русији "једну или две покрајине" (Пољску, Курландију), али на југу (Балкан) ништа неће моћи против Русије. Леонтјев веома цени Бизмарка али не и либералне институције Немачког царства. Касније помиње да Немачка може победити Француску (мада не тако лако као 1870.), али ће изгубити од Русије. Дакле, Француска би била у опортуном савезу са Русијом. Али се о самој Француској (Републици) не мисли ништа добро, заправо се прижељкује хаос анархије тамо. Мишљење донекле слично, али ипак другачије од Бизмарковог који је мрзео Републику, али је мислио да је добро што је Француска таква, јер је то слаби. Њему је Француска политички непријатељ, овде може бити чак и савезник, али је у културном смислу највећи непријатељ. У том смислу је циљ прелазак светског културног центра са Париза на (руски) Константинопољ. Добро замишљено, али "помало" наивно - видели смо касније да ствари баш тако не функционишу.

Занимљивији су дубљи светоназори Леонтјева, у том смислу је најбоље њему препустити реч.

Бити просто конзервативац, био би данас узалудан напор. Прошлост се може волети, али се не може веровати у њен скори препород.

Примере потпуног обнављања прошлости историја не нуди, и обично је наредни период у главним цртама антитеза претходног; што се тиче споредних црта, оне чувају везу са прошлошћу или сежу и даље, у врло далека времена. У прогрес треба веровати, али не неизоставно као у побољшање, него само као трансформисање животних тешкоћа у нове облике патњи и људских ограничења. Исправна вера у прогрес мора да буде песимистичка а не мирна и безазлена, која непрестано очекује неко пролеће… У том смислу ја себе сматрам много већим прогресистом од наших либерала.

Овај песимизам, истина, и није "нешто ново", барем не за потписника ових редова. Леонтјев је православни хришћанин, али се уопште не мора бити те вероисповести (и схватања!) да би се тако разумеле ствари. Доријан Нуај има слично виђење (духовног) прогреса - пре свега да је он немогућ у неком општем смислу, могућ је напредак само појединаца. Свет у суштини остаје исти - Ничег новог под капом небеском, како је рекла Књига Проповедника. 

У том смислу уочава се сасвим исправно и улога Науке. Она ће одбацити своје утопистиче заблуде, и то је нужно. Нису ли, уосталом, научна сазнања да се и гранитне стене растварају, па ни планете нису вечне. Ништа, уопште, није вечно (барем не "овоземаљски") и зато су све наде илузорне!

Велико је уживање читати ово дело, ако ни због чег другог, оно због стила. Као да говори неки старозаветни пророк, а опет хладном логичком анализом, без трунке мистицизма, мада се за исти оставља не мало места. Према речима Шопенхауера то би и био циљ филозофије - расветлити које су границе логике. Где се она, најзад, слама. То сам и сам имао у виду када сам писао своје филозофско дело.

Занимљива је употреба речи либерално-егалитаран. Из данашњег угла не можемо се отети утиску да је Леонтјев предвидео развој ситуације који је текао до наших дана. Он наравно мисли у терминима који су и у његово време (како и сам уочава) одвише конзервативни. Врхунци грозоте либерализма су тако усвајање устава (конституције) и национално (односно племенско) уједињавање, какво је спровела рецимо Италија. Уставна (несталешка) монархија тако је врхунско зло које отвара врата новим и већим злима. Што се тиче овог другог, сетим се мудровања оних шатро модерних како је нација "контрукт", настала са настанком буржоазије. Тачно, одговорио сам им, постоји ранији принцип и зове се једноставно - оданост господару. Па ако то желите...

Не морају нам неке ствари бити очигледно јасне. Није ли либерализам, онај "класични", инсистирао на разликама између људи, чак одбрани оних способнијих од воље руље? У време Леонтјева, и нешто касније, заправо су најмање разлике биле између либерала и конзервативаца, посебно у англоамеричкој сфери (којом се Леонтјев практично не бави). Они су били оно што су пре две деценије у Америци били републиканци & демократи, у Британији торијевци & лабуристи - две стране истог новчића, Курта и Мурта. Ипак је тај воз (пост)модерне кренуо већ са Француском револуцијом (и нешто раније), њеним идеалима владавине Разума. 

У том зрну је било цело касније стабло! Све до данашњих тенденција у масовној култури, тзв. уметности. Када је игранка једном почела није било краја... Примера ради, Национални фронт (сад се нешто другачије зове) се позивао на републиканске вредности (дакле Француске револуције) и њихову одбрану од исламизма који их угрожава. Али није ли онда декларисана егалитарност у споју са капиталистичким начином производње (заправо спој капитализма и феудализма са стварањем колонијалних империја као огромних феуда) заправо кумовала каснијој инвазији не-Европљана!?

Леонтјев уочава будући развој. Социјално-политички експерименти довешће заправо до повратка феудализма. У овој књизи, истина, он само пар пута помиње такву могућност. Али се онда намеће питање - шта би фалило том новом?! Конкретно мислим на СССР, али задржимо се на ономе што је тад било актуелно. Зашто француски цар (којег је изабрао народ) није легитиман, а аустријски јесте? И зашто велики жал за католичком црквом, кад је већ прихваћено шта све (ван Русије) мора пропасти? Одговор је једноставан: Леонтјев стварно верује да је цар (руски, аустријски, али не и француски) Богом дан. 

Са тако искреном вером немам намере да се спрдам, прихватам његово веровање без трунке ироније. Али истичем да се не слажем! Наполеон је имао метеорски успон и пад, у другим околностима би био оснивач народне династије, какве су код нас Карађорђевићи и Обреновићи. О њима могу мислити различите ствари (рецимо овако нешто), али једно је неспорно - нису они ништа мање били аристократија него европски плавокрвци, заправо су то били више, док су као праве кшатрије били спремни да убију или буду убијени.  Тако треба схватити наводни одговор Милоша Обреновића неком аустријском грофу који му рече како је његов отац био свињар. Јесте, рекао му је Коџа, али ја сам одатле догурао до књаза, а ви сте остали оно што сте и били.

Кинези имају много боље схватање онога што зову Небески Мандат. Ко је на власти, и Небо му помаже. Кад ствари крену лоше, кад му се власт љуља, то значи да више није миљеник Неба... Просто и једноставно, без помпе и "миропомазања".

Занимљиво је да се генерални песимизам Леонтјева додирује са оптимизмом (али не верским, о томе на самом крају, него политичким). Осим геополитичких снова (на почетку било речи о томе) он више пута констатује како се у том тренутку (1880-1885) ствари добро одвијају, плиме либерализма разбиле су се о руску стену (политику), и слично. Знамо шта се после догодило са царском Русијом. У том смислу је добро критички читати његове редове. Мада они који се код нас ложе имају и многе друге мислиоце или "мислиоце" на које би се позвали, а много мисли им није ни неопходно за изваљивање глупости типа "Руски народ је пре сто година изабрао цара"...

За крај, некако је логично да Леонтјев (истина "привремену") потврду речи нађе код једног за њега безбожника, Едуарда фон Хартмана, јасно следбеника Шопенхауера, о илузорности људске среће, томе како никакав прогрес не води правом бољитку, једини напредак би био да човечанство лиши себе брига за преживљавање, те тако размисливши о себи једноставно престане да постоји оно само - а тиме и цео космос. Овој слици он ће супротставити оно што је његов оптимизам у песимизму, поимање "живог Бога" (Христос наравно), који би се томе смејао... С тим у вези и одређени начин духовног превладавања песимизма. 

Но потписник ових редова има другачију (не желим рећи "бољу") идеју. То би била ничеанска афирмација воље, која би могла прихватити и "вечно враћање истог".  Али то је већ сасвим другачија тема...

Иван Вукадиновић

п.с. Само ћу поменути оно што нисам стигао да опишем - Леонтјев разликује општехуманистичке идеале од хришћанства, једноставно хуманизам по њему није обавеза за хришћанство. Доста занимљиво схватање, мада не знам колико је у праву (с обзиром на све идејне узрочно-последичне везе). Но он је без проблема критиковао и говор једног Достојевског на сахрани Чехова где је изјавио како воли Европу, док он (Леонтјев) недвосмислено изјављује да овакву Европу мрзи. Не мали респект имам према таквом ставу истине испред било каквих величина - "драг ми је Сократ, али ми је истина дража!"