Andor - final
Odakle početi priču o završetku još jedne, ovoga puta prekretničke Star Wars sage? Možda najbolje od onoga što sledi posle - filma Rouge One. Priznajem da mi prvi deo tog filma uopšte nije legao. Sada bi verovatno bilo drugačije, ali onda... I dalje mislim da ima tu momenata koji su pre parodija nego išta drugo; plakat s likom Tarkina (fenomenalni Kušing) mi ni tada nije smetao, naravno, a sada razumem zašto je bio na toj zabačenoj planeti, a ne Imperator. No referenciraću se na početak, kada (Kasian?) ubija svog saradnika prosto jer je isuviše znao. To je delovalo baš iznenadno... Moralni relativizam (tačnije dvoznačnost, ambiguity) ušao je preko prikvela u sagu. Mi vidimo kako su džedaji okoštalo birokratizovano (mada ne i korumpirano) telo (tj. njihov Savet), nesposobni da vide očigledno, ili da deluju kad vide. Čuveni dijalog Obi Vana i Anakina ispao je relativistički nenamerno (Lukas izgleda ima problema sa nekim pojmovima). Anakin: Ako nisi sa mnom, onda si protiv mene. Obi Van: Samo Sith barata sa apsolutnim vrednostima (ovo drugo je apsolutni sud par ekselans). Sve je to bilo zabavno, ali nisam očekivao u delu koje je do tada bilo bajka da dobar lik ubije saborca prosto zato što mora (ili je tako procenio). Ovo sve pričam zato što ćemo se takvih stvari nagledati u Andoru, u obe sezone.
Ono što je zanimljivo u tom filmu i ovoj seriji je skoro potpuno odsustvo ne-ljudskih likova. Star Wars nikada nije bio Star Trek, ne-ljudi su tu radi zabave, mada mogu biti veoma zanimljivi likovi - Džaba Hat, Joda, Čubaka... oni su manje antropomorfni nego neki Star Trek likovi, ali Star Trek ima objašnjene vanzemaljske civilizacije, koje su jopet transpozicija nekih viđenja (da ne kažem stereotipa) određenih kultura i društvenih sistema koje znamo na Zemlji. Ostavši bez magije (Sile) i bez van-ljudskih zanimljivosti, Andor tako postoje nekakva alegorija za ono što već imamo, si claro na Zemlji.
I takva alegorija je fakat bio, zajmivši pomalo uticaje sa raznih strana, bez prikrivanja, takođe i bez obavezivanja. Mnogo je više učitavanja bilo u trećem filmu prikvela kad vidimo analogije sa Amerikom pred i u toku napada na Irak - Patriotic Act, uspon Palpatina koji mu dođe nešto kao Dik Čejni (mada je ovaj formalno na vrhu kao kancelar/imperator), pad demokratije uz aplauze i slično. Ovde će se uzeti od svega pomalo, pa nam pobunjenici mogu delovati kao marksisti, takođe i kao far right militia. Ghor je nesumnjivo planeta (jedna klima, jedna kultura) u "francuskom stilu", sa onim romantičnim Rezistans prizvukom, čak mi je njihov jezik delovao kao starofrancuski (možda grešim).
Dakle, Rebelion odlikuje eklekticizam i ideološki agnosticizam, što je u principu dobar izbor kako zbog same radnje tj. raznorodnosti pobune u istoj (povezati "pobunjenike" sa početka druge sezone sa nekom ideologijom bila bi samo sprdnja za tu ideologiju); tako i da bi se izbegla učitavanja već podeljenog fandoma, barem onog dela koji razmišlja o onome šta je "iza" a ne prosto da guta šta mu Dizni servira. Razlikuju se oni u taktikama, recimo Luthen i Mon Mothma i u odnosu prema vlastitom životnom putu, ali nemaju razlike u ciljevima, a to je prosto uklanjanje Imperije (što bi neko kod nas već iznervirano rekao šta onda samo da smenimo Vučića (a kamo promena sistema?)); odnosno vraćanje Republike, odnosno povratak na staro! U tom smislu bilo je reči da su pobunjenici zapravo konzervativni.
I to već postaje slon u prostoriji za svakog kome sve ovo nije puka zabava. Da je ozbiljnih problema bilo u samoj Republici usvojili smo u prvoj sezoni Andora, recimo uništenje životne sredine u svetu iz koga je Kasijan potekao. Celu tu sezonu mi vidimo postepeni a ne nagli prelaz ka Imperiji, zapravo pobunjenik Luthen je taj koji želi da taj prelazak ubrza, ne bi li onda postalo očigledno (akceleracionizam). Revolucionar kao Lenjin, ali rekosmo ovaj ne želi ništa novo, barem to ne vidimo... U prikvelima, posebno trećem, vidimo kako Republika truli od vrha. Clone Wars (nažalost gledao samo malo jer me takva animacija nervira) nam govori kako Republika na terenu postaje Imperija kroz rat sa Konfederacijom (huh, ne morate se sad sećati američkog građanskog rata). Kao što je pesnik Branko Miljković genijalno rekao, a to bilo iskorišćeno na kraju filma Tajvanska Kanasta: "ako smo pali bili smo padu skloni".
Zanimljivo da sam za seriju Andor čuo prvi put od ideološki jasno opredeljenog lika koji reče da je to antifašističko remek delo. Neću sad da ulazim u definicije antifašizma, no ću ukazati na neke činjenice naše istorije. Ono što se zvalo antihitlerovska koalicija nastalo je kao okupljanje zemalja koje su tu ušle objavivši rat Nemačkoj zbog obaveza prema savezniku (Britanija, Francuska) ili zato što su bile napednute (Amerika, Sovjetski savez). Pre toga su komunisti i ostali levičari pokrenuli antifašističku borbu, dok su se desni liberali uglavnim pravili blesavi. Tokom rata (i možda ranije) u samoj Nemačkoj antifašizam je mogao biti individualni čin (Tomas Man), u samoj Italiji nije bio raširen do njene kapitulacije i podele 1943. Znamo za ustanke okupiranih naroda (naravno, najviše kod nas na Balkanu - kod Srba i Grka), pokrete otpora kao što je francuski i poljski. Znamo da kod Hitlerovih saveznika (barem pola Jevrope) nije bilo mnogo otpora dok nisu promenili stranu. Znamo i da je neki generalni antifašizam bio kroz denacifikaciju (nikad potpunu), izgradnju kapitalističkih institucija... Najzad znamo i za slučajeve opstanka fašizma posle WW2 (Španija, Portugal), čak novog nastanka istog (Grčka, Čile) i otpore tome. Šta je ovde zajedničko? Antifašisti su uvek imali saveznika sa strane ili makar uzor izvan svoje zemlje koja je postala nekakva diktatura.
Bilo šta iz Star Wars serijala ne može imati ovakve pandane našoj istoriji. Imperija obuhvata praktično celu Galaksiju, ono što je u Spoljnom prstenu zavisi od iste, u svakom slučaju tamo nema neke sile koja bi joj parirala. Ali imamo sličan primer kroz istoriju. To je, naravno, Rimsko Carstvo (uzor Lukasu koliko su mu bili USA i nacisti), pa pogledajmo šta je tamo bilo. Onaj koji je hteo da ličnim činom promeni stvari, vrati ih na staro, Brut, ostao je upamćen kao terorista i izdajnik. Ne kažem da je to viđenje uniformno, drugačije ga vidi Dante nego Šekspir... Antonije i Kleopatra su kasnije poraženi, pobednik je bio Oktavijan Avgust koji se prvi proglasio za Imperatora i Princepsa (prvog među jednakima). U poznatoj nam istoriji povratak na staro se nije dogodio, Imperija je pobedila!
Uostalom, šta to znači povratak na staro?! Koliko je to moguće nakon nekoliko decenija? Ima koji bi izgleda stvarno voleli da USA budu kao pedesetih prošlog veka, ali to je nemoguće sve i da se svi građani slože. Ili kod nas ona jugonostalgija koja inače puca na samo deo davne realnosti (ex-YU a ne SFRJ). Sad tek će biti nekih spojlera, nešto u radnji i njenoj izgradnji što smatram da treba komentarisati i naravno likovi...
Radnja kreće sasvim razdvojeno, dve godine nakon kraja prve sezone. Andor je ubačen kao vešt pilot da ukrade eksperimentalni imperijalni lovac (takve planove je Imperija napustila u korist Zvezde smrti, koja se pokazala kao efikasnija za širenje straha). Onda vidimo da Kasijan baš i nije tako vešt sa novom tehnikom, mada letenje kasnije savlada. Posebno nisu vešti "pobunjenici" na koje nailazi, podeljeni u više frakcija, spremni da se pokolju... To nije kao u prvoj sezoni gde su takođe "revolucionari amateri", ali oni među kojima ima različitih likova, od kojih će jedan biti autor Manifesta... Ne, ovo je prosto zbrka! Ovaj zaplet nema neke veze sa kasnijim zapletima, ispada da je ubačen da bi se video razvojni put glavnog junaka, takođe neko "spuštanje na zemlju" pobunjenika koji ne moaju biti romantični super-junaci.
Paralelno Imperija razvija projekat "energetske efikasnosti" (tako aktuelno, a već otrcano, to zvuči) za koji teško da će iko posumnjati da je zapravo Death Star (na kraju imamo čak SAY IT momenat koji liči na Breaking Bad - u kojem se inače pominje Star Wars). Ali rudarenje će načiniti planetu Ghor "nestabilnom" (prevedeno sa birokratskog: možda će eksplodirati, možda postati opasna po život svakog ko se zatekne). Imperiji je potrebno da ocrni stanovnike, da stvori pobunu tamo gde je nema, zbog toga se angažuje ISB, a tu je već poznata nam Didra Miro (o likovima nešto kansije). To me je dovelo do dve linije razmišljanja koje se prepliću.
Prvo sam razmišljao o tome kako bih Imperiji predložio sasvim drugi kurs akcije. Propaganda može ocrniti neke koji se kao bez razloga bune, ali će ti neki steći i pristalice, mogu ispasti žrtve ili fokus otpora, etc. Posebno što efektivna propaganda mora da uključi i imperijalne žrtve (bilo ih je), što će reći da oni nisu neranjivi... Zar ne bi bilo bolje da se Imperija pokaže kao benevolentni pomagač nekoga pogođenog prirodnom katastrofom?! Mogli bi da potruju deo stanovništva, to predstave kao zaraznu bolest, a deo prebace na drugu planetu, gde neko vreme ne bi imali kontakta sa drugim ljudima (karantin). Možda bi bilo sumnjivo ako se raspadne planeta koje je već iz nekog razloga ostala bez stanovnika, ali te stvari bi mogle da se povežu.
Ali o čemu je tu zapravo reč (imajući u vidu da nam Andor ipak govori nekako o nečemu što nas okružuje)? Baš taj izgovor "energetska efikasnost" veoma je aktuelan danas, u čistom obliku ili kombinovan sa zelenom agendom, a u vezi globalnog zagrevanja. Zamislimo onda (a zašto ne bismo bili tako direktni!?) da je reč o projektu iskopavanja litijuma protiv kojeg je većina naroda i mirno se protestuje. Onda se mirni protesti na silu prikažu ne-baš-mirnima, oni koji su aktivisti protiv tog sranja postanu ekstremisti i sve bi trebalo da ide lako. Barem u opresivno-manipulatorskoj teoriji. Andor se u obe sezone pokazao odličnim u prikazivanju nam onoga što nam je veoma poznato, a da to i nije baš "na prvu"... (Inače prema poznatoj nam istoriji pokušaj isceniranja p(l)andemije ne prolazi baš glatko)
Ostatak zapleta je uglavnom zanimljiv (o nekim propustima na kraju), ali nije ništa posebno novo ni neočekivano. Ghor će privući pažnju pobune, tačnije Luthena, koji će uraditi isto što i u prvoj sezoni - gurnuti ne baš spremne ljude kako bi ispali žrtve i ubrzali raspad Imperije. Kasijan Andor spasava svoju ženu i taj zaplet je kasnije zanimljiv, dok ona ne odluči da se razdvoje. Naravno da on ulazi u Ghor priču, uz neki šarm tajnog agenta "I HAVE FRIENDS EVERYWHERE", takođe nije nikakvo čudo da će on videti Gorane drugačije nego Luten - kao moguće saborce, za šta baš nisu spremni, pa im je bolje da se primire i ostanu živi. Tu ćemo sresti onog simpatičnog droida iz Rogue One (u početku je bezdušni ubica). Didra Miro i Siril Karn su u vezi, čak nam mogu biti simpatični (videćemo kako su suptilno izgrađeni likovi). No i oni se razilaze, prvo svađom, onda smrću. To biva, bez svađe i sa lezbejskim parom među pobunjenicima. Vidimo neku tamnu stranu svakodnevnog života (droga uključena) koja bi više ličila na neki zemaljski velegrad nego imperijalni Koruskant... Obruč oko Lutena se steže, ali Didra pravi tu grešku, što njemu omogućava da bitne podatke prosledi dalje, ako već on sam (i doušnik u ISB) moraju biti žrtvovani. I još jedan par - Luten i njegova štićenica, nešto kao ćerka, koja na kraju mora da ga dokrajči.
Kasijan Andor (Diego Luna) - red je da se analiza likova počne od naslovne uloge. Ne znam da li se to nekad zvalo antijunakom (antiheroj), Andora je najbolje opisati rečima: nenameravani junak. On nije antiheroj u smislu Lutena koji mora da obavlja prljavi posao i (bar naizgled) rado to čini. Moraće i Andor da radi stvari koje ne smatra dobrim, ali on nije taj tip revolucionara. On je neko ko nije za ulogu heroja, ali mora da je sprovodi. Nikolas Kejdž je igrao takve likove. Takva mu je i faca, da se profano izrazim, Dijego Luna je sasvim dobar za ulogu nesnađenog junaka čije dileme i muke se na njemu vide. Da će pripasti pobuni odlučio je prvoj sezoni. Ovde odlučuje šta je spreman da učini. Za samu pobunu Lutena kao njenu Osovinu (Axis) to nije mnogo bitno - što on odbije ima ko će, Luten će poslati odlučniji par da obavi posao. Za samog Kasijana je naravno bitno, to gradi njegov karakter. Za samu pobunu i Galaksiju (far far away)... pa zavisi - koliko je uticalo na ono što je uradio u Rogue One (gde je sporedni lik); ni po njemu ni po Džin Erso se ništa neće zvati, da budem malo patetičan.
Mon Mothma (Genevieve O'Reilly) - moram priznati lik koji mi se nije mnogo svideo od početka, nije mi bila ni antipatična, prosto tako neupadljiva. Mogao bih biti i ciničan s obzirom da je ona, kao senatorka, nesumnjivo iz više klase, pa bi njeni problemi izazivali empatiju s tim u vezi... Za razliku od ostalih junaka, ne samo da je ima u Rogue One, nego i u originalnoj trilogiji. Kao i senator Organa (mada mnogo manje) ona je lik koji povezuje Staru Republiku sa... pa valjda borbom za Novu (Staru). U prvoj sezoni je ona nešto kao kontra Luthenu i njegovom radikalizmu (akceleraciji, kako rekosmo). Ona je zainteresovana za patnje onih koji bi platili pobunu. Ali problema ima i kod svoje porodice - muža, ćerke, političkog braka... Tu vidimo kako odlična gluma utiče na percepciju lika kod nekog ko nije bio fan. Kada na svadbi svoje ćerke igra ("veseli se", kako smo znali reći famoznih devedesetih) u suštini od muke, to je fabulozno. Genevieve je takođe odlično odigrala spuštanje u realnost, kada nakon veoma hrabrog skupštinskog govora (direktno adresiranje Hulje Imperatora Palpatina) mora da beži. Andor je vodi do prave pobune. Smeši joj se nagrada, ako je dobije, biće zaslužena...
Andor - prva sezona
Rogue One - prikaz pisan kad sam bio ne-baš-oduševljen
Коментари
Постави коментар