Време не постоји?

Ако ме не питаш шта је време, знам,

али ако ме питаш, онда не знам

Свети Августин

Некако је с мојим јучерашњим размишљањима на ову тему коинцидирала (хм... већ имамо две временске одреднице) емисија на РТС-у Време кроз векове, или тако некако. Изгледа да је то једна од оних емисија у којима је СПЦ дата пуна аутономија, што ова си кларо користи за доказивање своје супремације. У овом случају паганство није оптужено за демонизам (такву егзотику ипак ћете мало теже наћи на РТС-у), него је означено као нешто мање вредно... Пагански филозофи (за посетиоце са јефтинијим улазницама - ту спадају Сократ, Аристотел, Платон, Питагора...) су посматрали време циклично и оно је за њих било мистерија, око које су безуспешно разбијали главе. Томе насупрот, мањинско хришћанство (хеј бре! одавно нисте опозиција...) је дало супериорно решење линеарног развоја. Истина, ми не знамо каква нас тачно вечност чека, што је тумачење оног библијског "Нова Земља", па испада да је хришћанско незнање супериорно од паганског...

О свему томе је главну реч имао човек потписан као историчар уметности, који се згодно појављивао у пећини, што би требало да буде алузија на шта... Платонову пећину, или можда Пећину као симбол "арапске" културе која по Шпенглеру укључује и хришћанство?! Као историчар уметности тај човек није ни био квалификован да говори о ономе што је ипак мучило хришћанске теологе, укључујући и горе цитираног Августина. То су питања која проистичу из његове вере - на пример шта је Бог радио пре него је створио свет, што је практично истоветно питању шта је било пре Великог Праска? Такође није квалификован, а биће да му је и заинтересованости недостајало да види шта каже савремена наука, те колико је неки есхатон (преокрет свемирских размера у тренутку) уопште научно гледано изгледан. Наравно, може се веровати и у нешто што контрира ономе што знамо о свету око нас, рецимо да је космос настао тако што је крава лизала леденог џина, а нестаће у зјапећој празнини кад вук прогута Месец...

Вечност у рају, циклично или линеарно, смисао инсистирања религија на историчности догађаја које описује... све су то теме које заслужују посебне приче, рецимо блогове, где бих рекао шта ја о томе мислим. Но, није ли ипак претходно боље размислити о одговору на питање шта је време... Ја сам већ добијао примедбе у неким разговорима када сам почињао с тиме да је хришћанско поимање времена погрешно (мислећи при том на Рај и Пакао као вечна "стања"). И такве примедбе на месту су јер испада да градим кућу од крова, или барем зидова. Али где би био темељ у овој причи?!? Шта је уопште време?!

Коме је до предаха нека посети страницу, одговарајуће, тачно време.

Два су основна виђења времена, и она постоје још од античких времена. Оно што је данас презентизам било је Хераклитово учење, оно што је данас етернализам (или блок универзум) било је учење Елејске школе. Лично се не могу определити, јер оба су ми "подједнако драга". оба учења крећу од својих полазишта и стижу до крајњих консеквенци, оба почињу од размишљања о ономе о чему већина нас не размишља...

Хераклит каже да не можеш ући два пута у исту реку, јер све тече, све се мења. Учење презентизма је да постоји само сада, односно да постоји само сад и овде. Или речима Буде (Bhaddekaratta Sutta) - оно што је било је прошло, будућност још није досегнута, која год особина постоји можеш је видети овде и сад. Али ако прошлост и будућност не постоје, како онда пролази време? 

Према етернализму, сви временски тренуци, прошлост, садашњост и будућност једнако су "реални". У старту се поставља питање на који начин онда садашњост "постоји", ако је то само инфинитиземилна граница између два тренутка, једног прошлог и једног будућег. Или можда постоји као као период Планковог времена, од којег нема мањег - 10 на -43 секунди. Но ако постоје "истовремено" прошли и будући тренуци, да ли онда време може да постоји?! (Уочимо да само "постојање" није дефинисано). Тако је Елејска школа тврдила да се ништа не мења, јер би промена захтевала постојање у истом тренутку у две различите тачке (два различита стања). То су чувене Зенонове апорије. „Стрела која изгледа као да лети, у ствари не лети, него непомично стоји, јер ако би летела, морала би у сваком тренутку да буде и да не буде на једном месту“. Ове апорије "решаване" су доказивањем да су време и простор континуирани. Међутим, давно сам писао да рачунар није континуалан (барем не дигитални који је добио рат са аналогним), те да се не може рећи да ради, да се мења, ни овај рачунар на којем ја пишем блог (јер он се у сваком тренутку налази у једном дискретном стању јединица и нула). Штос је у томе што је су и простор и време ипак дискретни - јер имају најмање, односно Планкове мере, иза којих даља подела нија могућа, не да она има смисао. Фотон који би осветлио с прецизношћу мањом од Планкове дужине имао би енергију црне рупе, дакле не би могао емитовати информације. 

Етернализам има своју логику и метафизичку дубину. И он се осликава у будизму, кроз појам дхармадхату, што би на санскриту значило "сфера" Апсолутне Реалности. Али није ли Буда рекао да постоји само сада? 

Према ономе што нам говори савремена физика, односно Ајнштајнова специјална релативност, изгледало је да је етернализам добио битку. Сам Ајнштајн је чврсто веровао да је свемир четвородимензионални простор-временски блок Парменидовог универзума (дакле, вечног и непромењивог, како је учила Елејска школа). Теорија релативитета говори нам да не постоје повлашћене референтне тачке, па је "сада", као и "истовремено" релативан појам. Међутим, квантна физика (која опет видесмо горе доводи у питање својим дискретношћу кретање као промену стања) нам говори да глобалне истовремености ипак постоје - тзв. фантомско деловање на даљину - ЕПР парадокс.
Такође, код етернализма долази до изражаја тзв. проблем слободне воље (ономе коме је то проблем, мени као детерминисти баш и није). Чуо сам објашњење да етернализам ако види садашњи и будући догађај као два који једнако постоје, не подразумева да све знамо (или можемо знати) о будућем чак и ако знамо све о садашњем. Као што и ако бисмо све знали о једној тачки на мапи у Нишу, то не значи да бисмо знали све о другој у Београду. Тиме заиста донекле нарушен Лапласов детерминизам, али ако два догађаја једнако "реално постоје", не значи ли то да би свезнајуће или свевидеће биће (наравно, ако и оно постоји, дакле биће које би једнако видело Београд и Ниш) могло да их види као једнако реалне. Дакле догађај А у будућности постоји једнако као догађај Б у садашњости и "ми" ту ништа не можемо (иако нам ова каузалност не мора бити видљива).

Иако етернализам делује као филозофски прихватљивије решење, то не значи да га нам је инстинктивно ближи у свакодневном животу, или кад се чак лаћамо тежих тема, а да о суштини времена не мислимо. Тако сам у недавном блогу о, још једном, (не)постојању - негативних бројева, у тачки два експлицитно тврдио да прошлост и будућност не постоје. Негативни број можемо тумачити да је нешто чега је било нестало, или нешто што очекујемо још не постоји. Преведено на "етерналистички" то би значило да нешто у простор-временској тачки А постоји у мањој мери или броју, него нешто у тачки Б.
Но, по питању перспективе и презентизам се може измирити са Ајнштајновим релативитетом ако кажемо да постоји не само сада, него само сада и овде. И заиста, Ајнштајн није тврдио ништа о времену изван простора. Такође заиста - ми можемо знати само оно што је у оквиру нашег хоризонта догађаја - оно о чему примамо утиске и оно на шта можемо деловати. Или што би рекао Шопенхауер "Свет је моја представа и моја воља".
Тако долазимо до две линије помирења ова два супротна поимања времена. Видесмо да је Буда рекао да постоји само сад и овде, но такође постоји и "сфера Апсолутне Реалности", која би обухватала све тренутке. Па, будизам укључује две доктрине истине. Постоји "конвенционална" и "ултимативна" истина. Према конвенционалној ми можемо знати само оно што нас "непосредно окружује". То непосредно може бити удаљено и милијардама светлосних година, али онда сазнајемо само ономе што је "тамо" било пре тих милијарди година. У том смислу смо презентисти. Но можда постоји и ултимативна истина, која је неосетљива на време, јер подразумева оквир који види све догађаје "какви јесу". Онда смо етерналисти. Или како сам већ рекао: Бог је за себе иманентан, а за људску спознају трансцедентан.
Но, у такву Апсолутну Реалност "ја" може само веровати, јер кад је спозна онда више "ја" не постоји (то би био неки одговор на евентуално питање с почетка зашто хришћанско виђење времена сматрам погрешним). Докле год смо "ја", како рече поменути симпатизер будизма - постоји само моја воља и моја представа.

Иван Вукадиновић