Крилат и бео

Крилат и бео као, хм... анђео? Нисам о томе размишљао када сам први пут чуо овај бенд, заправо нисам одмах запамтио на чију сам свирку позван у клуб Гавез, био је то за мене неки бенд... чак и кад ми се њихова свирка свидела, требало је још мало времена да име запамтим. Што је опет, у потпуности, до мене и мог односа са именима...
Прве песме које сам чуо те вечери звучале су некако етерично, ванвременски и у том смислу дарк, али амбијенталне (а не готик који је сада популарнији). Неко далеко поређење било би Cocteau Twins, али не треба се много обазирати на моја поређења, па мени је Sonic Youth био "сентиш", мислим она њихова песма о шизофренији чији сам текст писао у свеску током предавања социологије, па ми је ортак којег тад још нисам познавао почео да диктира наставак... Па добро, и то би био сентиш,  песма иде полако, ако се заборави дисхармонија и занимљив текст... Песма Сунце је из тог мрачнијег дела опуса. 
Но касније пређоше на нешто веселије теме, чије теме су љубав, меланхолија, но такође и борба, па и оптимизам. Певач Илија рече да су они бенд поникао на улицама, били су улични свирачи, па се не треба чудити песми Добро вече улице. Док ће у песми Органска потреба узвикнути: "Јер ја имам органску потребу да кажем истину / И зато певам / Ја имам органску потребу да чујем истину."
Мало тога се може пронаћи популарним гугловањем овог бенда. Тако у најави за концерт у СКЦ-у пише да је Крилат и бео акустични састав који почиње каријеру у подземним пролазима и улицама Београда, да би се убрзо преселили у одаје зграде Бигза где раде на ауторским песмама. Певају песме срца које говоре о пријатељству, љубави, граду, земљи, тешким тренуцима и блиставим стањима духовне слободе... 
БИГЗ... Занимљив топоним, иза којег се крије много шта  у културној историји земље и града. Сама зграда је и данас једна од најмасивнијих у Београду, подигнута је као један од првих солитера у време власти Стојадиновића, пре оног рата... Београдски издавачко графички завод (ако се не варам) смештен је у време социјализма у ту зграду. Ова издавачка кућа била је веома значајна, у то време када су се читале књиге. После је упропашћена, као и многе друге. Упропашћена, дакле неко је упропастио. Зграда више не припада Бигзу, мада се и даље тако зове. У њу се усељавају сквотери, али за разлику од оних на Западу, ови чак плаћају закуп за просторије у овом руинираном здању. То знам зато што сам пратио вести и полемике када је капитализам закуцао на врата ове некретнине, па су два рок клуба затворена. Више о томе има на Њики. 
У сваком случају, нисам имао прилику да упознам то култно место наше сцене. За музику се већ дуго интересујем онолико колико ме друштво или јутјуб повуку. Видех пре неку годину неко дешавање тамо, па позвах пријатељицу. Ушли смо у огромну зграду, група људи одоше огромним лифтом за претовар робе у складиштима (тако нешто нам је познато из америчких филмова). Остадосмо сами у полумрачном ходнику. Горе су водиле неосветљене степенице и неосветљен ходник. Кренух "храбро" напред, али пријатељица није смела. Не чуди ме што нисам инсистирао... И тако се нисам упознао са местом које нам је дало уметнике као што су Крилат и бео или Марко Александар Гајић, звезда Прњаворстока и сам свој фан.
Вратимо се бенду Крилат и бео, музичарима из којих избија таленат, такође и искуство, пракса... Илија је веома вешт на акустичној гитари, што ме подећа на речи Џонија Штулића у његовој Смијуријади како ко је почео електриком није далеко догурао. (Џони има хијерархију личности за различите области рада. Гитара: Хендрикс па ја; стихови: ја па ја (или можда ја па Црњански); историја: Бог па ја). Да ли ће Илија прећи на електрику, те се тако уметнути између Хедрикса и Џонија, јер Џони рече да је од домаћих свираца он најближи Хендриксу видећемо... Као и, ако се то евентуално догоди, да ли ће се тиме више добити или изгубити. 
Сада знамо да су његова гитара и Машина виолина ванвременска комбинација. Машина виолина плаче и весели се, како то већ песма тражи. Томе се прикључује још једна виолинисткиња или добар пратећи вокал, по потреби. Подршку чине две врсте удараљки, једна од њих је пореклом из Перуа, и удара се длановима (рекох да имам проблем са именима), и стабилан бас. У свако случају, бенд о којем ћете још чути, и биће вам драго што сте чули. А ако, дозволимо ту могућност, вам и не буде драго, да ли да кажем да сте биљка, како један рок критичар рече за оне који не разумеју Миладојку...
Иван Вукадиновић

Крилат и бео су:
Илија - гитара и глас
Маша - виолина
Бојана - виола и пратећи глас
Бане - бас гитара
Немања - кахон
Драган - удараљке

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović