Најпоноснији и слобода окупљања

У "Политици" од понедељка новинарка Катарина Ђорђевић у својој колумни Поноснији на параду почиње опрезно, но такође и ефектно, цитатом министарке која је прва у једној српској влади из редова фамозне ЛГБТ популације. "Да ли је супер? Није супер! Да ли је боље? Боље је!” Министарска позиција и тако модерна реч као што је "супер" - већ сам по себи спој одише иронијом, зар не... Но, дешавало се да неко прича нешто мртав озбиљан, а ја неук да мислим како се зајебава.

Катарина већ годинама прати "ову манифестацију", и то да се не лажемо не би могла са "десничарских позиција". Нити би могла добити неку изјаву од неког од организатора, а новинар по правилима "саслуша обе стране", осим ако не ради у рахметли e-novinama, а да се не лажемо не би могла у "Политици" да критикује исту, геј параду, годинама, ма шта о најстаријем листу на Балкану мислили другосрбијанци. Тако ће она рећи да је боље што су ове године људи опуштено седели у кафићима (с чиме би се могао сложити и понеки "десничар", ерго парада је била игнорисана)... но, закључиће и да је било "девет на једнога", оних којима парада није намењена, односно: "особа које нису носиле заставу дугиних боја – новинара, дипломата, представника цивилног сектора, хипстера из круга двојке који не пропуштају ниједан градски „ивент”, опозиционих политичара, бораца за људска права, представника УН канцеларија, глумаца, градских шмизли које параду схватају као прилику да прошетају најновије крпице из колекције јесен–зима и наравно – Биљана Србљановић." (Мада, ђаво ће га знати, мој професоре, можда је баш њима парада и намењена...)

И тако, ред шлаг, ред јагоде, дође ова колумна, наравно не много дугачка, до свог краја. На крају Катарина наводи цену организације "ивента", и много већу цену обезбеђења. И онда "пре него што почнете да пишете коментар" сетите се читаоци да људски живот нема цену (чисто узгред, писац ових редова не зна да је неки геј у Србији убијен зато што је геј, а зна да су у Србији Срби убијани зато што су Срби). Е, због таквог закључка пишем овај текст.

Не спорим да је људски живот нешто највредније, чак је оправдано, ради заштите истог, да се окупљање забрани. Тако нешто се и дешавало ранијих година. Међутим, актуелна власт (и наравно премијер) обезбедила је пуну контролу над "безбедносно интересантним групама", или ти српски речено хулиганима. Објашњење за то могла би бити нека "теорија завере", но она пролази Окамову оштрицу (алтернативно, требало да мислимо како су се ти страшни хулигани наједном продобрили па схватили да треба да буду толерантни - ерго, да окрену главу ако им је нешто гадно, што је право значење те речи). Оваква контрола говори нам доста о моћи извршне власти и њеној контроли над догађајима у нас, а можда и њеном поклапању са тзв. дубоком државом, ако иста у Србији и даље постоји...

Међутим, како принципи не застаревају, ја због истих пишем текст. Стиче се утисак да Катарина, као и многи други, сматра слободу окупљања неприкосновеном, те да је заправо она (а не сами људски животи) вредна цене коју је поменула. А и много чега другог... Рецимо тога да они којима се не свиђа остану затворени у четири фамозна Ђиласова зида (иначе понуђена онима који су одређеног опредељења... или беху тако рођени, не знам више ни сам). Дакле, слободу окупљања немају они који су против неког другог окупљања... С тим у вези, згодно је подсетити се неких других догађања. 

Северноирски протестанти одржавају сваке године свој марш кроз католичке четврти у знак своје победе над католицима од пре неколико векова. Лако се може повући паралела између таквог похода и одржавања геј параде у Београду, осим што наравно њихове победе над Србима нису тако давне (коме није јасно нека се сети ко све те активисте подржава, и плаћа, онај што нас је бомбардовао, зар не...). Уједињено Краљевство доследно је спроводило политику одбране права на окупљање, ерго коме се не свиђа имао је да ћути, а ако покуша да овакво окупљање (марш, параду...) спречи, да осети силу британске државе, која (јел'те) има монопол на исту. Па добро, само немам осећај да су заговорници слободе окупљања једнако ентузијастични поводом марша протестаната кроз Белфаст, као што су (били) поводом марша гејева кроз Београд или неки трећи град. Као што ми некако делује да би и жешћи либералиста помислио како британска држава тај свој монопол силе не спроводи баш сасвим неутрално, другим речима да одбрана права окупљања протестаната није само зато што се то право сматра неприкосновеним, него да има и неки скривени циљ. Ко помене такав скривени циљ у вези окупљања гејева, постаје "теоретичар завере".

Међутим, словеначка држава (тада у оквиру заједничке СФРЈ која је гарантовала слободу кретања) није седела у четири зида када су 1989. присталице Слободана Милошевића заказале "Митинг истине" у Љубљани. Слобода окупљања је нарушена, митинг је забрањен. Или можда ко је против Врлог новог света нема право да се окупља?! Питао сам активисте постоји ли такво право. Можда сам био превише "на прву" с оним "да ли си се тада бунио". Истина, многи од њих не да се тога не сећају, него тада нису били ни у плану... Но, погледајмо како се поменуте e-novine сећају тог догађаја. Определили су се за веома кратак уводни коментар и онда преношење "одјека и реаговања", таквих какви јесу, рачунајући да ће читалац тих "новина" стомачно реаговати на исте. Има четири коментара, ниједан не помиње слободу окупљања, чак и ако нам се оно око чега се неко окупља не свиђа.

Шта год мислили о Сједињеним Државама, не може се порећи да се тамо поштује право на слободно окупљање, и да оно важи за све. Ако ће неко баш да смета систему, уклониће га много пре него што се окупи. Дакле, право на слободно окупљање важи за све, па и за неонацисте! И такво право такве групе тамо користе. А како је у Србији?! Зашто је спречен марш "Националног Строја" у Новом Саду?!? Уопште се не слажем са њима, али браним њихово право на различитост. Ако је због наводне склоности насиљу тих група, подсећам да је злогласни ДАВИДовић оптужен (не знам да ли и осуђен) зато што је некоме одвалио шамарчину на "антифашистичкој трибини"* - страшног ли насиља! Уосталом, у целом том хепенингу много су насилнији били Чанкови "атифашисти".

Најзад, шта о свему ја мислим? Нисам неки фан чак ни оне "базичне" парламентарне демократије, без њених екстензија у виду разних мањинских права којима нам боду уши већ неке 3-4 деценије. Таква демократија подразумева слободу окупљања, и у горенаведена три случаја. Но међутим, Совјетски Савез је свашта постигао и без тог права, није то право тако доследно спроведено ни у данашњој Русији, па шта њој фали (ако ће неко да дрекне сад на мене, нек се сети да премудри нам премијер одбија да Русији уведе санкције). 

Осим симболичког значаја саме параде, који је наравно много већи од чињенице да се неко "само прошетао" (и што би била дугачка тема), може се причати и о значају у нас. Тако је 2010, дошло до правог "народног одисаја", по својим дометима успешнијег од оног 2008, када су њихови признали "Kosova". Сећам се како су моје старе комшије, иако гласачи ДС, били срећни што омладина бије пандуре. Није мали значај пуцања на седиште странке у Крунској. Иконична је сцена (нажалост нисам изгугловао) масе која трчи иза откачене троле низ Макензијеву. Не знам зашто ме подсећа на сцену британског војника који искаче из запаљеног тенка у Басри.

Британија се повукла из Ирака, "жути" су изгубили на следећим изборима у Србији. Ирачани су добили Даеш, односно "Калифат" или тзв. Исламску државу. Ми смо добили оно што смо добили...

*можда пренаглих са наводницима, па д видимо - декларисани антифашиста неко може бити због 1. академског интересовања за историју, оно што је било 2. због свог антисрпства, да се не лажемо, те жеље да сваком национално опредељеном Србину стави жиг фашисте 3. зато што је против "америчког фашизма" (Сједињене Државе, као такође НАТО и ЕУ нису баш по дефиницији фашистичке творевине, мада имају неке елементе фашизма, а шта се сва назива данас фашизмом није проблем да се та одредница примени и на њих).