Зашто је пропала Царска Русија

О тематици руске револуције, која није почела октобра него фебруара 1917. (оба датума по јулијанском календару) већ сам доста тога рекао. Биће подсећање на раније блогове, но овде покушавамо наћи одговор на питање зашто је пропала Русија Романових. На размишљање о томе навео ме је серијал Ендија Најдела Велики рат. Ту је описана и Фебруарска револуција, но такође успеси које је царска руска војска имала (Брусиловљева офанзива), па и податак да је Русија 1914. била четврта светска економија. Ако претпоставимо да су испред ње биле Британија, Немачка и Француска, можемо закључити да је Русија имала јачу (односно већу привреду) и од тадашње Америке. Узгред, њено царство тада није било прво по величини, него друго (иза британске колонијалне империје).

Дакле, Русија иако по просечном животном стандарду далеко иза живота људи у Енглеској или Француској (а то су тада колонијалне метрополе великих империја), нема слабу економију. Не само да је велика по обиму (занимљиво је погледати демографију из 1900.) него бележи стабилан раст од 4% годишње до револуције 1905. После тога је раст нешто слабији, мада треба поменути Столипинове реформе, и чињеницу да би ток историје могао бити другачији да сам Столипин није убијен. Но, историја би била другачија и да је Брусиловљева офанзива успела, па се тиме нећемо много овде бавити. Ипак, треба имати у виду да би све могло бити другачије само да се мало боље деловало на фронту 1916, Царска Русија не би била осуђена на пропаст, чак би из рата (да се завршио у јесен 1916.) изашла као најјача европска, ако не одмах светска сила...

Историја је могла бити другачије и да је Транссибирска железница завршена раније. Русија у рату против Јапана не би морала да се ослања на морнарицу којој су биле потребне недеље и месеци да би стигла до попришта сукоба. Велика војска могла би бити пребачена копном. Да је цар био победник не би било Думе, која је фебруара 1917. имала своју улогу, но можда ни Столипина... Треба рећи и да је завршетак ове железнице пред револуцију можда сачувао Русију од распада. Такође и да је сама изградња железнице узроковала неке завереничке процесе (везане по правилу за Енглезе), као што је то био случај са планом Немаца да изграде пругу Берлин - Багдад. Колико је железница на евроазијским просторима и данас значајна, можемо видети овде. 

Но вратимо се економији. Још је у првој половини 19. века Алексис де Токвил говорио о сличностима Руса и Американаца као младих народа, насупрот већ тада старој Европи.  У економском систему обе земље видео је велике предности у огромним ресурсима и склоности ка укрупњавању капитала и експанзији. 

Занимљиво је да Русија, и поред огромне територије почетком ХХ века зависи на неки начин од даље експанзије. Покушава се чак колонизација северне Персије, док Сибир "стоји неискоришћен". Тек је железница ту могла помоћи, а о стању ствари говори и неистраженост Тунгуске експлозије (двадесет година до прве експедиције) из 1908. Совјетски Савез је тек мало више учинио на коришћењу свих предности Сибира, а садашња Русија је можда на путу да то постигне.

Русија је поражена од Јапана (енглески савезник), док пристаје на привремено окончање Велике игре са Енглезима, ради савеза против Немаца који брину Енглезе и више од Руса. Пошто је на Балкану морала пристати на аустроугарску анексију Босне, може се видети раст руских нада после успешно окончаних Балканских ратова. Русија је тако ушла у рат не због српских, него због својих интереса, о чему сам већ писао сто година после тог догађаја (један од првих мојих блогова). 

Доста тога смо рекли о економији, па онда можемо закључити да она није била главни узрок слома Царске Русије у две револуције током Великог рата. Недостатак економске интеграције је имао последице, али није био пресудан. Шта је онда било пресудно? Могли бисмо рећи да је разлог био у политичком систему и идејним лутањима руске елите. Саме одлуке цара Николаја нису биле добре (по њега самог, платио је главом, па не треба бити престрог, али треба признати чињеницу). Цар је преузео команду над војском у јесен 1915, после тешких пораза. То изгледа није претерано помогло успесима из 1916. (колико је способност генерала Брусилова), но повезало је цара са свим лошим у ситуацији на фронту. За то време све већу улогу "код куће" имају царица Александра и мистик Распућин. Убиство Распућина није много помогло, јер сад тек цар постаје главни кривац (док се пре могао у народу кривити овај распусник). Уз то ликови као што је министар Протопопов такође изводе некакве сеансе, а није им страно кокетирање са револуционарним врењем, како би оправдали склапање сепаратног мира са Немцима.

Овде долазимо до још горе идејне слике тадашњој Русији. Није чудо да је руска царска елита (онај део лојалан Императору и Империји) имала боље разумевање са Немцима, него са Французима и Британцима. Немачка је уосталом континентално царство као и Русија, а није меркантилна као Енглеска, или револуционарна република као Француска. Ипак, Русија је присиљена да против Немаца ратује. Чињеница је да су и етнички Немци, као што је барон Унгерн-Штернберг били одани до краја Русији, цару и царској идеји, али није проблем у самој лојалности. Проблем је у невиђењу будућности, недостатку визије, од кога је патио како већи део руске елите, тако и скоро цео покрет белих (уз изузетак поменутог "крвавог барона"). То се јасно видело у роману Булгакова Бела Гарда (код нас објављен и под именом Белогардејци). 

У том смислу можемо тумачити и понашање самог цара Николаја и руског државног врха. Цар проводи зиму 1917. близу фронта у Риги. На фронту је релативно мирно, па се он бави другим стварима. Може се разумети да неко не мора бити стално преокупиран ратним пословима, но цар се не узнемирава много после све већих немира у Петрограду. Пошто су чак козаци одбили да гуше буну, цар наређује да "са свиме престане" и распушта Думу. Онда се побуна шири главним градом. 

Питање је шта се после могло учинити... Солжењицин је помињао цару одану трупе, које су могле све растурити, чак је окривио цареву неодлучност. Но, војни команданти (укључујући Брусилова и царевог брата "гвозденог Дуку") траже цареву абдикацију. Међутим, можда би они другачије мислили да је цар у крви угушио буну.

Нова петроградска влада говори о "демократским слободама" (у сред ратног стања!), које би се прошириле и на фронт "где је то могуће". Петроградски совјет је још гори. Јасно је где је то могло да води - у диктатуру или распад. Некаква победа на изборима промонархијских партија ништа није могла да измени. Нема повратка кад је дух једном пуштен из боце, а царства не настају на изборима, па се тако не могу ни одржати у критичној ситуацији. Но јасно је да Русија као некаква парламентарна демократија свеједно није могла да живи. То се видело тада, а види се и сада...

Иван Вукадиновић