Радио Елементи о "пост-истини"

О тзв. пост-истини већ сам говорио. Како сам овај појам сматрам сумњивим, и претходни текст је био реактиван, а биће и овај. Другим речима, коментаришем шта је већ неко рекао на ову тему, коју не видим као занимљиву по себи, али је сматрам веома занимљивом са становишта напрасног интересовања до јуче овлашћених тумача истине. 

Што се тиче часописа а сад и радија Елементи (пре под другим именом?) до сада сам се оглашавао веома критички, са интересовањем, полемички (дакле и про и контра) - па дошло је време и да изнесем (углавном) похвале. У емисији од 16. марта, симптоматично названој "Демократија" о "времену пост-истине" разговарали су Никола Здравковић и Иван Умељић (ако вам имена нешто значе). Прво што треба похвалити је коришћење много бољег термина "пост-фактуално". Али о чему су причали?

Почело се од Платона који је рекао да демократија води тиранији (што је из данашњег угла шала?!?). Проблем данашње демократије раздвојен је на два питања:

1. Да ли је процедура у кризи?
2. Да ли данашњи човек може да донесе довољно рационалну одлуку на изборима?

Јасно је да је реч била углавном о другој ствари. Брзо се прешло на Трампа, који је окарактерисан као мајстор, иако не ради по пропагандистичким правилима. Или баш зато се показује као идеалан говорник?! 

Умељић је је јасно рекао да не можемо говорити како је свет данас пост-истинит, а пре је био истинит. Раније је једино била више вест да је неко слагао...

Да не буде ово обично препричавање, а ни емисија без замерке, побринуо се Здравковић (иначе слабија страна интервјуа). Тако је он поменуо Трампово негирање глобалног загревања или незаинтересованост за исто. Здравковић каже да је проблем што научне тврдње нису недвосмилене, што иначе произилази из чувене Поперове дефиниције науке, односно тога шта је научни доказ. Но, да ли је баш тако?! Елементи, за које ради (ако се не варам трећи број) дају "историју човека" као нешто што тако јесте, без икакве ограде да је то важећа научна теорија, која може бити промењена или оборена. Узгред помињу неке чињенице које се не би уклапале у теорију "настанка човека од мајмуна", али без коментара, као занимљивост - рецимо да је тзв. "хобит" са мозгом величине мозга шимпанзе палио ватре. 

Занимљива је и тврдња да од научних истраживања се не види непосредна корист осим ако "наука које су у тврдој вези са индустријом" (сиц!). Наравно да није изнета никаква ограда у смислу да индустрија може утицати на резултате научних истраживања и њихова тумачења. Произвођачу "зелене енергије" итекако одговара прича о глобалном отопљавању, нафтна индустрија је некада финансирала протесте против нуклеарки, ако фармацеутска мафија индустрија финансира истраживања (а то ради), наравно да ће се другачије гледати на штетност вакцина, а о "Монсанту" и његовом утицају (на само на процену ГМО) да и не говоримо... (У наведеном смислу "пост-фактуални" приступ итекако има оправдања, с обзиром на то одакле су "званичне чињенице")

Међутим, када су се дотакли неједнакости (сама та прича није била ништа посебно), Умељић је извукао ствар. По њему није пост-фактуално размишљање да је прича о глобалном загревању елитна, и питање можемо ли је приуштити. Заправо, оно што није речено - та прича је једнострана јер "климатолог" (научник који се бави променом климе са становишта било које од природних наука које то обухватају) да мишљење да је дошло до глобалног загревања због повећане емисије СО2, дакле човекове активности. То чак и може бити тачно, али шта следи? Политички о-рук процес где се доносе смернице о смањењу те емисије, док свако гледа како да замаскира њихово непоштовање.

Не би ли бољи поступак био да ова анализа буде улазак у анализу технолога који би рекао колико би индустријских постројења требало затворити и/или трансформисати, па и оквирно колико би коштало. Онда би то био улаз за cost-benefit анализу економисте, која у свему фали и која би укључила и ону чувену стратегију "не чини ништа". Па и неке добитке од глобалног отопљавања - мање трошкова за грејање, Сибир као боље место за живот, можда и Антарктик... Тек то би требало да буде улаз у процес политичког одлучивања. А доста тога би требало одрадити тимски, мултидисциплинарно. Цео процес не би смео бити теолошки - не полази се од задатих закључака, него је и опција да се ништа не мења у индустрији барем у старту легитимна. Е, то би био фактуални приступ, па би онда неки супротан могао бити пост-фактуалан.

Пред крај се Умељић враћа демократију, владање, и оно што Трасимах рече Сократу: неправичан владар ће пријатељима средити позиције, показати им захвалност - не чини ли га то "бољим", односно ефикаснијим?! А сам крај једна занимљива прича.

Демократија код пчела. Приликом ројења постоји процедура. Извиђачи пренесу информације о локацијама за кошницу. Информације се преносе плесом. Пчеле "гласају" за разне опције, и кад се успостави "кворум" рој иде ка новом склоништу. Ми би били налик томе да немамо медије. Пчеле непогрешиво бирају најбољу локацију. Људски избори (у маси, тј. политички) обично нису такви...