Егоизам?

Оно што урадимо за себе (нас) умире са нама, оно што урадимо за друге и свет чини нас бесмртним.

Алберт Пајк

Пре него наставимо, даћу и у оригиналу, извињавам се због великих слова.

WHAT WE HAVE DONE FOR OURSELVES ALONE DIES WITH US; WHAT WE HAVE DONE FOR OTHERS AND THE WORLD REMAINS AND IS IMMORTAL

Albert Pike

Прво треба видети колико то "ја" уопште има смисла. Колико се може одвојити од остатка света? Рецимо да је Шопенхауер побијао неке облике идеализма који су кретали баш од те разлике "ја" и "не-ја" (Шелинг). Из угла неке пантеистичке, па и монистичке перспективе (обожење Природе није нужно), разликовање "ја" од остатка света поприлично губи смисао. Ако је један принцип, ма који то био, иза појавног света, онда је он иза мене једнако као и иза било кога и било чега другог. Можемо само говорити о индивидуацији, па јој онда давати позитивно или негативно значење. Из односа према индивидуацији долазе најдубљи светоназори.

Овде смо отприлике завршили с оним најдубљим флозофским слојем, у даљем тексту ће све бити једноставније. А пре него што наставимо, није проблем да изнесем своје резултате теста (наишао на њега кад сам пронашао слику горе). Имам осам поена (од 16 максималних), а све испод девет означава себичне тенденције.

Да бисмо наставили, суочићемо Пајка са супротном перспективом. Она је дата у следећем тексту који се представља, ни мање ни више, него као позив на буђење. Читајући текст закључио сам да има две врсте глупости - једне ме изнервирају (биће да је зато што немам прави одговор), а друге ме развеселе - ако ништа друго видим да сам кул зато што мислим другачије (ето себичности!). Овај текст спада у другу групу.

Почетна идеја, оно што је то "разбуђивање" и одакле наслов блога, је да никог није брига за наше мишљење (осећања, ставове). Уочимо да је овде перспектива ка другоме (другога није брига за мене, а не какав сам ја, да ли ме је брига за другога). Невезано с тим, то просто није тачно.

Идеја текста је Ултимативна Себичност (болд и велика слова њихови). "Љубав, какву ми знамо је Ултимативна Себичност". Идеја, која ми је позната од раније, али овде је јасно речено и то могу документоавати, је да је нама стало само до себе, односно својег осећаја. Ова идеја је у колизији са оном филозофијом с почетка текста - нема смисла говорито о нечем ексклузивно својем ако граница између "ја" и "не-ја" није и не може бити јасно повучена. Заправо можда можемо говорити само о односима између (свесних) ентитета. Но то ћемо видети с обзиром на практичне околности.

Права истина би била да нам је код свега што радимо стало И до себе, можда превасходно себе, али никада искључиво себе. Идеја је да ако некога мрзимо или волимо то не радимо због њега него због себе. Та друга особа је небитна. Но, ако је та друга особа небитна, зашто би било битно њено мишљење (и делање) с обзиром на нас!? Шах-мат!

Ја знам, стварно знам, за особе до чијег мишљења ми у принципу ич није стало (мада може бити стало у појединостима). Последично, ни до мишљења те особе о мени ми није много стало. Зашто би било? Не осећам се ни боље ни горе због истога. То не значи да не могу имати неки осећај на интеракцију и са таквом особом (рецимо ако морам да радим нешто уместо ње). Са друге стране, ствари треба посматрати динамички. Ако нека особа изражава став према мени, тај став (ми) може постати битан, чиме постаје битна и та особа у некој својој "суштини". То може али не мора да се догоди...

Наравно, ја знам да исто важи и за односе других људи према мени. Тај однос може бити позитиван, негативан или неутралан, а обично је мешавина ових трију ствари. У суштини је тај однос све за шта знамо да постоји, јер ни сами себе никад сасвим (или довољно?) не познајемо, а то тек не можемо рећи за другу персону ма колико нам до ње било стало (или имали илузију да нам је стало) и ма колико мислили да је познајемо. Видети поглавља која се баве комуникацијом.

Овај текст се у доброј мери базира (свесно или не) на Шопенхауерову филозофију. Каже се да нас није брига за другог јер он је само наша пројекција. Но то нас логично води до односа са солипсизмом, са којим је потенцијални проблем имала и Артурова филозофија. Према Шопенхауеру (и не само по њему) не може се оповргнути нечији став да постоји само његова свест (воља & представа). Међутим, такав став је пре филозофска досетка него било шта друго. Ко би озбиљно (или практично) тако нешто заступао према Шопенхауеру би био за извесну институцију (српски речено за Лазу).

У принципу, колико смо ми испољавање универзалне Воље (Воља је разлог зашто нешто постоји, нешто а не ништа, зато Постнихилизам), толико је то и неко други. Можда је баш тај однос између властитог испољава те Воље и чињенице да је она универзална, те да смо сви у истом сосу, однос између афирмације и негације Воље. Лично сам много више на страни афирмације, дакле ту сам сасвим насупрот Шопенхауеру. Али то не значи да је сасвим небитно шта било ко други мисли, јер моја Воља (испољавање Универзалне Воље) има смисла само у интеракцији са неким другим испољавањем.

Даље се нећу бавити оним текстом све са Богом или Брахманом као Ултимативни Себичњаком, постављеним тестовима, и слично. Видесно да је почетна поставка погрешна, онда може да следи било шта...

Вратимо се Пајковим речима. Шта умире са "нама", а шта остаје заувек? "Ја" је заправо склоп, код Ничеа склоп различитих афеката. Ниче је одбацивао атомизам душе потивајући се на (пајз сад!) Дубровчанина Руђера Бошковића који је тај атомизам први одбацио што се тиче тзв. материје. И данашња наука је Руђеру дала за право. Иначе и Буда је одбацивао атомизам душе називајући га спиритуализам (веровање у непромењивост душе).

Вратимо се Шопенхауеру, по њему је лакше замислити да цео свет нестаје него да нас нема у њему. Шта то заправо значи? Постоје медитације у којима можемо замислити како се после смрти разлажемо, наши атоми се враћају тлу и слично. Евентуално из тога настају нове форме, нови Живот. Али не можемо замислити да све то постоји потпуно независно од "нас", од било чега "нашег". Догодило се да се одређени склоп, индивидуалност, разложио, у том смислу је само та индивидуалност која нас је разликовала од остатка света, престала да постоји, док све друго и даље итекако постоји. Ја је постало једно с Вољом, без разлика које нам се представљају. Али те разлике ће се поново појавити у неком другом испољавању - животу. Дакле говоримо о реинкарнацији.

У том смислу наравно да нестанком тог склопа нестаје и све што смо "за њега" учинили. Међутим остају дела и последице дела која ће осећати други склопови, друга испољавања Воље. Она ће се осећати заувек, али ће највероватније њихов значај убрзано постајати све мањи. Но ко је учинио нешто велико за живота остаће упамћен и тако живети у другим људима, теоретски заувек. То је смисао Пајкових речи. Или речи лично Одина Свемоћног у Хавамалу - људи умиру, стока умире, и ти ћеш умрети. Али велика дела и јуначка смрт не умиру никада!

Онај текст који сам критиковао доста је близу идеја Ејн Ранд (или Ајн Ренд) изнетих сажето у њеној Врлини Себичности. И тамо се признаје да постоје некакве интеракције, размена између људи, чак је поента у "слободној размени" (минимална држава која гарантује само приватну својину и обавезност уговора). Али све је то филозофски доста плитко. И само по себи тешко одрживо у случају било каквог проблема. Уосталом, по Рандовој је сасвим етички оставити другу особу да умре. Можда је Рандова добро схватила Америку. А сигурно је да на садашњост Сједињених Држава више утиче она него Алберт Пајк. Но то не значи да је она у праву, а не он...

Најзад, има још један смисао Пајкових речи. Овде смо гледали тако да је "нас" или "ми" само множина од "ја" тако изречена просто јер се обраћа свакоме ко би те речи прочитао, дакле може се односити на било ког човека, отуд "ми". Али шта ако је Пајк мислио баш на једно конкретно ми, тачније одређени колективитет, заједницу, организацију?!

Алберт Пајк је био масон. Уз то, иако рођен на Северу (Бостон, Масачусец), био је официр Јужњака, по некима шеф обавештајне службе Конфедерације. Он је једини официр побуњеника чија је биста на отвореном у Вашингтону и она је (колико ја знам) одолела последњем таласу политички коректног исправљања кривих дрина, односно рушења или склањања споменика генералу Лију и другим војсковођама Конфедерације. Но сетимо се да је пуно име државе за коју се борио било Конфедеративне Америчке Државе, а њихове војсковође су истицале да је њихов покрет заправо Друга америчка револуција, а сигурно не жеља да се врате под скуте неког европског монарха. Оно што желим рећи да држава за коју се Пајк борио била једно од испољавања американства. 

Слично важи и за масонерију, у чијем су храму исписане оне речи. Заправо, ако се она односе на неко колективно нас, то "ми" може бити само масонерија. Оно што учинимо за себе или браћу масоне умире са нама или њима, коначно са одређеном ложом, оно што учинимо за свет (Америку) чини нас бемсртним јер Америку у свету сматрамо вечном. Потписник ових редова зна колико је тема масонерије контроверзна и колико смо спремни да је осуђујемо чак користећи речи оних које не сматрамо пријатељима. Католичка црква је историјски највећи непријатељ масона. Разне србенде, теоретичари завере, кад пљују по масонима заправо (не знајући!?) понављају речи једнога Алојзија Степинца. Не говорим да су се наши масони прославили кроз историју, заправо много тога лошег (пре свега Југославију) можемо да им захвалимо. Кажем да нам је Пајк иако масон (или чак као масон) дао лекцију из патриотизма, без обзира на све партијске и друге поделе које иначе чине "нас" а заправо нас деле из илузорних разлога.

Иван Вукадиновић