Подземље је спас

Промоција романа Папа, то је масон одржана је симболички 1. априла. Пређимо дрито на говоре учесника. Човек у Високом дворцу и оснивач НКВД у Београду. Последњи протест против протеста. Ишчитавање књиге у фото-финишу. Непосредни језик деведесетих и почетка двехиљадитих. Кафана Морнар као иницијацијско место окупљања. Боготражитељство. "Свако онај ко каже да зна где је истина греши, обично су у праву они који траже истину". Улична филозофија. Фејсбук као референтан медиј пошто мејнстрим медији нису слободни. Искуство са интернет форумима од 1999. Анегдота са Срђаном Мркајом. "Да ли си ти са Газменом Ђоганијем једно у Исусу Христу?" О Др. Мирољубу Петровићу "Ми жене га обожавамо" и најјачи анус на Wикипедији икада. "Латентни" хомосексуалац. Књига може да се чита на прескок. "Нисам читао скоро књигу која непосредно и на тако лаконски начин прича о стварима које су да те дотакну и да размишљаш". Жика Обретковић и Јашар нису поменут...

Москва, почетак 22. века. Савелије Херц живи у срећном, такорећи утопијском друштву чија је главна парола НИКО НИКОМЕ НИШТА НИЈЕ ДУЖАН. Он је уредник часописа 'Нај-Нај'. Но, како то иначе бива, ствари су далеко од савршеног. Како смо дошли до тог света? Народна Република Кина је најмоћнија, њена доминација је пре свега економска. Међутим, има доста својих проблема, Шангај је под водом. Тада се Кина окреће свом пријатељу Русији - и Сибиру! Русија је прошла кроз период нереда сто година раније, што се само узгред помиње. Њен највећи проблем (била је?!) депопулација, и концентрисање смањеног становништва, око 40 милиона у Москви. Била? Па, у време којим се радња романа бави то нико не види као проблем (осим једног лицемерног опозиционара који је за поновно освајање провинције). Сибир је издат Кини, продат, званично је то "аутономна зона", Кинези раде, плаћају и снабдевају руско тржиште, Руси само троше. То је свет у којем постоје колоније на Месецу (укључујући и ру...

Својим неиспољеним обликом прожимам читав овај свемир Сва су бића у Мени, али Ја нисам у њима То није мој пут, то није мој пут Ово је цитат из Бхагавад-гите, изговара га господ Кришна. Видео сам нека тумачења тих речи (ограничивши се на српски и сродне језике) и нисам задовољан, па ћу дати своје. Тумачења су истицала неку од школа хиндуизма, код нас би се можда с правом тако нешто назвало "секта", прелазећи одмах на праксу а да саме речи нису објашњене. Било је и скретања у смислу личне природе Бога, што је супротно са неким другим стиховима Гите који експлицитно истичу неперсонално виђење као супериорно. Заправо, једино тумачење које нам нешто каже је  оно у којем се каже како се "име, слава и забаве" Кришне не могу схватити материјалним чулима. То је у складу са оним што рекох да је Бог за себе иманентан, а за људску спознају трансцедентан . Односно да је Бог за себе  "део" Природе, док остаје изван подручја човекове свести и схватања. Оно пр...

Prestao sam ih slušati (zapravo, drastično smanjio preslušavanje na neko vreme) kada sam shvatio da znam svaki rif, svaki melodičan početak, svako Biafrino zavijanje. Kasnije sam im se povremeno vraćao, shvatajući da još ima dosta toga da se nauči. Šta je sa rečima? Ingleški mi nije maternji jezik, uostalom i za one kojima jeste postoji  misheard lyrics . No nije sve u samim rečima, dosta toga je u značenju koje se odnosi na konkretne američke prilike (posebno što se tiče imena) i načina mišljenja. Ako mi je ovo drugo donekle (bilo) poznato nisam "u tim cipelama", pa da bi mi neki štos bio tako,  native ... Dakle, šta su nam Kenedisi zapravo hteli reći? Koga su oni zapravo prozivali (i to, stvarno uslovno rečeno "sa svoje strane", pošto se već pretpostavlja diskurs koji su oni imali - ukratko da taj diskurs ne može biti konzervativan)?! Analiziraćemo tri pesme sa prvog i najbitnijeg albuma  Fresh Fruit for Rotting Vegetables . Mada mi se ideja uobličila gledaj...

Шта је то искрено покајање? Ако се неко пред судом "искрено покајао", а тражи да му се опрости казна (сасвим или делимично) не прича ли он то само из страха и личне користи?! Да ли је онда само лицемер, макар себе натерао да стварно мисли како је погрешио? Јер за грешку жели бити награђен, само зато што је исту увидео... Не вређа ли тиме онога ко је од почетка (јасно, према правилима конкретног морала) живео исправно!? Није ли онда једино исправно да тражи казну, што би рекао Бата Стојковић у улози Илије Чворовића: Јесам, јео сам говна... казните ме да окајем грехе ... Ја сам мониста. То значи да исти законе важе Природом током живота, па начелно и кад се од истог (физичког, биолошког) растајемо. Другим речима, оно што важи пред земаљским судовима, требало би да важи и пред "небеским". Но, према хришћанима не важи, јер ако је пред земаљским судом некад и достојанствено избећи милост и ослонити се на правду, за хришћане је ово највећа хула . (Кад чујем ту реч пад...

Шопенхауер, онај што је заклао Драгишу… Тако смо знали ко клинци рећи, алудирајући на серију Идемо даље , и Швабу кога је играо Бата Животиња, ратног заробљеника кога су деца звала Шопенхауер. Међутим, Артур је један од највећих филозофа, мада неки сматрају да му се систем нужно распао. А тај систем је заснован на тврђењу да је свет моја (слепа) воља и моја представа, те да се немамо чему надати. Жорис-Карл Усиманс дао нам је згодну прилику да овакво виђење ствари посматрамо из два угла. Прво је, док је експериментисао да декаденцијом и сатанизмом своје ставове преточио у мисли свог јунака Дезасента. У предговору истог дела Насупрот, писаном двадесет година касније, видимо шта онда као католички верник мисли. Стога је најбоље само пренети без коментара оба виђења. Уисманс као декадент и „сатаниста“: Ту је Дезасент поново наилазио на чврсто тло. Он је свакако био задовољан тим признавањем друштвених гадости, али би се бунио против тако неодређеног лека као што је нада у д...

V There is more behind and inside V. than any of us had suspected. Not who, but what: what is she. Roman Tomasa Pinčona V. odavno je stekao kultni status. Tako, na gornji citat naleteo sam čitajući strip V for Vendetta , ili čak možda nešto na netu u vezi tog (takođe kultnog) stripa. Takve stvari znaju da me dovoljno zainteresuju. I najzad je došlo vreme da pročitam Pinčonovu knjigu. O čemu je reč? Možda je za početak najbolje reći da je to knjiga koja počinje ovim rečima (ako kratak opis poglavlja može da se smatra početkom, ja ga takvim smatram) Poglavlje prvo – U kojem Beni Profejn, šlemil i jo-jo u ljudskom obličju, stiže do apokire Dovoljno nerazumljivo i intertekstualno, pa odmah slede tri fusnote. Ime junaka: Beni od bensedin i Profejn od profano; šlemil znači šeprtlja na jidišu i apokira – reč koju je Pinčon izmislio od grčkog apo (udaljen) i cheiro (ruka). Jo-jo nije objašnjen fusnotom, mada mi deluje mogućim da mnogi mlađi od 30 godina ne znaju šta je to… (O ...

"После овакве књиге, писцу не преостаје ништа друго до да бира између цеви пиштоља и подножја крста" Барбе д' Орвил Ја не волим много Французе. Ипак, зна бити занимљиво нешто што долази од народне душе растрзане између католичанства и секуларизма, метода и страсти, идеала и декаденције, шовинизма и космополитизма, најзад хришћанског бога и (такође хришћанског) ђавола. То се све може видети или наслутити из овог романа Жорис-Карл Уисманса. Аутор је имао вишедеценијски излет у сатанизам, после чега се враћа католичанству. Сам о томе сведочи у предговору романа. Сам роман је написан у "сатанистичкој" (или боље рећи декадентној) фази, пошто је напустио школу натурализма. Ту се види још једна супротност француског стила - између грубог "природног" представљања животних и друштвених околности и до перверзије посвећености детаљима. Бројни, сами за себе досадни, пасажи тако верније осликавају атмосферу - оно што живи јунак (ауторов алтер-его?) Дезасе...

Кренимо од данас код већине уобичајеног контекста. Слава - крсно име, крсна слава, свети (етимологија ове речи највероватније води до санскрита и речи „шрава“ која, нешто измењена у изведеним словенским језицима, тако и српском, поприма данашњи облик) је српски, народно-црквени обичај и после Божића, најважнији породични празник, увек повезан са даном одређеног хришћанског светитеља. Она је толико карактеристична за Србе да представља знак њиховог препознавања и идентификације. Даље Вики каже како осим данашњих Срба славу славе, или је помињу, Срби асимиловани у околне народе, као и припадници народа (и "народа"!) насталих од Срба. Дакле, слава је српски специјалитет! Што се тиче уобичајеног контекста, он је постао хришћански, али ономе ко се занима за порекло (а тога је данас мало, ниво знања и жеље за знањем о прошлости народа у Срба је жалосно низак), све би требало да буде јасно већ од санкскритског корена речи. Слава је прехришћански обичај! Даље Вики каже: Највиш...