Подземље је спас

Људи беже од ужаса али га потајно прижељкују Тако пише на корици романа Небојше Петковића, што је нека фраза која оправдава хорор, такође, ако већ није дефиниција, јесте објашњење мотивације некога да исти чита или пише. Такође, већ од ових речи можемо наслутити домете дела - биће то у границама хорор жанра и поткултуре (имаћу ту нека запажања), наравно аутор ће се потрудити да то буде што интелигентније, јер он може више него "тамо неки" (рецимо део ликова које описује), а обим дела и неки видљиви елементи труда (тврде корице, илустрације између поглавља) то би могли да потврде. Наравно, ти тамо неки биће, осим у једној од четири приче, актери његове радње. Да ли на промоцији тако рекоше, тек пре читања стекох утисак да је да је ово збирка прича, што није тачно. Ако и није роман (зависи колику повезаност радње тражимо), ово је збирка новела - две од четири имају преко сто страница. Наравно, има ту ствари које повезују - пре свега Трепет (духовита примена фразе страх &...

 Dočekasmo drugu sezonu serije Severance , nastavak priče tamo gde se spajaju podeljeni životi naših junaka - onaj soljni (privatni, slobodno vreme) i onaj na poslu, "unutrašnji".* Već prva sezona je imala dvojnu prirodu - ako je sam podeljeni život ( severed life ) neki oblik transhumanizma , da li je to transhumanizam kao oblik kapitalizma ili transhumanizam kao kult? Ovo dvoje se ne mogu sasvim razdvojiti - mnogo velika moć, volja da se na istoj ostane, na kraju mora svoju snagu crpeti iz psihopatije ili nečeg okultnog (nije ekskluzivna disjunkcija, zapravo često jeste oboje). No u seriji ne može podjednak oslonac biti na obe stvari, na nešto se mora više osloniti. Da je posmatrano iz sociološkog aspekta , više kao oblik kapitalizma, imali bismo neku pobunu innija , borbu za prava i u spoljnom svetu (čega je sve bilo dosta na početku prve sezone), unutrašnji život (na poslu) bi se posmatrao često kroz prizmu duhovitosti, onda i (banalnih?) životnih problema koje sam pomenu...

  U centralnoj Anatoliji se polako rađalo novo sunce, ovaj region u kom je živelo dosta podeljenih plemena je bio nekako skrajnut i zaboravljen, vrela leta, surove zime je stvaralo surove ljude. Plemena su stalno ratovala, krv braće i sestara se prolivala po Anatolijskim kamenjarima a onda se sve krenulo menjati kada je jedan čovek doživeo viziju. Jednog letnjeg dana Labarna, jak stasit Anatolac u svojim srednjim dvadesetim, sin lokalnog vođe je šetao među dolinama i kotlinama, oduvek je voleo da provodi vreme sam sa sobom u svojim mislima i snovima, predosećao je da je predodređen za neke veće poduhvate, hteo je da njegovo ime ostane urezano za vek vekova. Sunce je udaralo svom snagom i u tom trenutku pored Labarne se pojavi devojka u belom sa dugom plavom kosom i zlatkastom kožom. Larbarna krene za njom a ona se uputi ka drevnoj pećini. Ta pećina beše znana pod imenom Purušanda, mesto iz koga su se rodili svi Anatolci a i ostali Indo-Evropski narodi koji su se uputili u različiti...