Подземље је спас

Радгост, такође Радегаст, Радигост, Редигаст, Риедегост, или Радегост ј е словенски бог домаћинства односно заштитник куће и укућана и њихових предака. У германским хроникама сачувани су описи његовог храма и кумира у Ретри мећу полапским словенима. Радгост се сматра богом гостопримства, међутим постоје и другачија тумачења. На целом овом простору према госту се увек понашало са великим поштовањем што се и дан данас одржало у планинским пределима. Госта је био знан или не знан домаћин дочекивао се хлебом и сољу и кључем што је значило да ће гост бити нахрањен и напојен и да му домаћин предаје кућу тј. моја кућа је и твоја кућа. Домаћин је у руци држао секиру која је значила да ће својим животом и животом укућана бранити безбедност госта макар му он био и најљући непријатељ јер се сматрало да је не указати гостопримство један од највећих грехова. Ово се одржало и у обичају светих места која су пружала сигурно уточиште свима који су у њих ушли било да су цркве или многобожачки храмов...

Сећам се фамозних деведесетих, један од оних који се гребао за фондове, што ће касније постати белодано јасно, Машић или Матић, знао је да почиње сваки текст са драматичним "Још једном се показала сва погубност политике Слободана Милошевића..." Питао сам се тада, да падне киша, да ли ће и то бити последица "погубности политике Слободана Милошевића". Ниво малициозности је био такав да је покушавао да га кеца на сасвим формалне форе, рецимо ако је Слоба рекао "огромна већина", овај би га "поучио" како то не постоји - може се гласати једногласно или већински (јесте, постоје и двотрећинска, квалификована и апсолутна већина, тамо где је то битно, а је ли и овде било битно?!).  Сад сам и ја у искушењу да почнем тако, при чему не знам у чему бих погрешио. "Још једном се показала сва погубност политике Александра Вучића". Па да кренемо редом. Још једном , дакле по ко зна који пут... се показала , онима који желе да виде, који се не склањају...

У данашњем блогу биће изнета филозофска, дакле логичка, теза која до данас није оборена. Пре него пређемо на ствар, треба истаћи два битна разматрања. Прво, овде се не говори ништа о творцу или творцима симулације. Да ли је то коначно или бесконачно биће... Заправо, теза је написана као да симулацију творе и сама створена бића, како би то Х.Џ. Велс рекао "бића надмоћних интелигенција, а смртна као и сам човек". Но, колико се наша коначност (уопште наше представе) могу примењивати на (људска?) бића која су прешла границу онога што зову "технолошки сингуларитет", друго је питање (као и колико нам је такво стање уопште пожељно). Друго, оно што је могуће и није разлучиво од неке друге могућности, сматрамо самим тим валидном опцијом, чак извесном кад се вероватноћа узме у обзир. То ћемо још видети... Односно, другим речима - све што је могуће, ма колико нам чудно изгледало, можда и стварно јесте, ту око нас .   У тексту Да ли живимо у компјутерској симулацији? ...

Недавно је неко покушао да докаже нешто што оправдава његов поглед на свет тако што ће за "ријалитије" јер су колективистички оптужити комунизам као облик атеизма. А крунски доказ му је сам назив "Велики Брат", кога помиње Орвел. При томе је делимично био у праву, јер ријалити јесте место где је маса људи стално заједно, у колективу. Но чини ли их то упоредљивим са облицима колективизма какви су онај социјалистички, или спартански, или најзад манастирски?!? Проблем је сагледавање стварности у једној димензији. Зато се посеже за другим димензијама, па се рецимо данас не дели само на "левицу" и "десницу" него на однос странака или појединаца према привреди (приватна иницијатива или прерасподела) и на ниво ауторитарности. И оваква подела није сасвим јасна, јер ако је неко за то да држава тера родитеље да вакцинишу децу, је ли он либералан или ауторитаран?! Овде ћемо поделу направити по две јасне димензије - циљевима и средствима . Тако добијам...

Недавно сам на под-форуму Религија на Крстарици имао занимљиву расправу  о могућности да је  живот интелигентно дизајниран, или да је чак цео познати нам свемир симулација. Оба појма нам суштински говоре исто (иако мотивације не морају бити исте) - да су нашу стварност алгоритмом креирала интелигентна бића, што не мора да значи да и сама нису креирана. Расправа је разголитила аргументацију неминовности настанка свести из бесловесне материје (мада и то остаје као могућност). Следи мој закључак расправе, у другом лицу јер се обраћам опоненту с којим сам водио расправу. Прво, настанак свемира, а ни живота, још нема научно доказано објашњење и то је чињеница. Чак је повезан са проблемом великих бројева, који оправдавају СУМЊУ у било коју постојећу ХИПОТЕЗУ. А сумња је иначе основ западног рационализма, па и савремене науке. При томе не постоји „сво време овога света“ како би неки хтели „случајем“ да објасне, као оно мајмун ће ако бесконачно типка откуцати Хамлета. Време...