Радгост

Радгост, такође Радегаст, Радигост, Редигаст, Риедегост, или Радегост је словенски бог домаћинства односно заштитник куће и укућана и њихових предака. У германским хроникама сачувани су описи његовог храма и кумира у Ретри мећу полапским словенима. Радгост се сматра богом гостопримства, међутим постоје и другачија тумачења.

На целом овом простору према госту се увек понашало са великим поштовањем што се и дан данас одржало у планинским пределима. Госта је био знан или не знан домаћин дочекивао се хлебом и сољу и кључем што је значило да ће гост бити нахрањен и напојен и да му домаћин предаје кућу тј. моја кућа је и твоја кућа. Домаћин је у руци држао секиру која је значила да ће својим животом и животом укућана бранити безбедност госта макар му он био и најљући непријатељ јер се сматрало да је не указати гостопримство један од највећих грехова. Ово се одржало и у обичају светих места која су пружала сигурно уточиште свима који су у њих ушли било да су цркве или многобожачки храмови и гајеви.

Бог се повезује са обичајем славе код Срба, извлачећи везу из гостопримства које се указује путницима намерницима и гостопримства на слави. Проблем код таквих аналогија је што су атрибути Радгоста соларни (беле мантије, бели коњ) док крсна слава има лунарни (хтонски) карактер. Но, постоји тумачење да је бела код Словена била боја жалости.

Аргумент против тумачења Радгоста као (искључиво) бога гостопримства је што свето гостопримство код индоевропских народа није имало посебног бога. По неким изборима, Радгост је бог рата, ноћи, ватре, ноћног неба. Воли да позива на гозбе, потпуно је црн и носи копље и шлем. Другачијим тумачењима иде на руку и етимологија која поред, уобичајеног, ради гост даје и решења која указују на савет или скуп војски (нпр. чешки “рада” - савет, скупштина; “хостит” - војске). Политичка улога храма у Ретри (Западни Словени) потврђује ову теорију.

Радгост је заиста био врховно божанство Ретре (између Одре и Лабе), чији је други назив био Радгошће. Адам Бременски описује кип Радгоста у Ретри као величанствену конструкцију прекривену златом. Радгосту је као жртва била приношена крупна стока, или крупна звер, као рецимо медвед; но, забележено је и да му је принет на жртву жив човек. Према Адаму из Бремена, бискуп Мекленбурга Јоханес Скотус је жртвован овом богу 10. новембра 1066, током побуне Венда против хришћанства.

Радгост је представљан са више глава (што је иначе сличност словенских и индијских божанстава). Једна глава је била људска, друга лавља. Једном главом Радгост бдије над домаћином, другом над гостом. Како су лавови у Европи одавно изумрли, то нам говори о старости култа овог бога. У једној руци Радгост је држао секиру, у другој хлеб и со. Секира је оружје којим је домаћин штитио госта. Видели смо повезивање Радгоста са српским обичајем крсне славе (христијанизован древни обичај). Била ова теорија тачна или не, богу је био посвећен “период слава” - позна јесен и почетак зиме. Како постоје извештаји да се бог Радгост славио у време јесење равнодневнице, Старославци организују свој велики скуп управо тада и зову га Радгост.

Према истраживањима Момира Јанковића, историчара аматера и пензионисаног потпуковника, кипови Радгоста укључивали су фигуре са јасном симболиком. Птица је представљала радосну најаву госта, док је на кипу представљено све што госта дочекује – хлеб и со, фигуре домаћих животиња, вепра, медведа, лабуда и грожђа – госту ништа није ускраћено. Радгост држи секиру у десној руци. Бог је везиван за ветар, а од духовних појава за Домовоја – кућног духа.

Иван Вукадиновић

Текст написан за потребе Старославаца. Ове године Радгост се слави у суботу 26.09. скуп је отворен за јавност од 14ч на Кошутњаку код Хајдучке чесме.