С оне стране

Људи беже од ужаса

али га потајно прижељкују

Тако пише на корици романа Небојше Петковића, што је нека фраза која оправдава хорор, такође, ако већ није дефиниција, јесте објашњење мотивације некога да исти чита или пише. Такође, већ од ових речи можемо наслутити домете дела - биће то у границама хорор жанра и поткултуре (имаћу ту нека запажања), наравно аутор ће се потрудити да то буде што интелигентније, јер он може више него "тамо неки" (рецимо део ликова које описује), а обим дела и неки видљиви елементи труда (тврде корице, илустрације између поглавља) то би могли да потврде. Наравно, ти тамо неки биће, осим у једној од четири приче, актери његове радње.

Да ли на промоцији тако рекоше, тек пре читања стекох утисак да је да је ово збирка прича, што није тачно. Ако и није роман (зависи колику повезаност радње тражимо), ово је збирка новела - две од четири имају преко сто страница. Наравно, има ту ствари које повезују - пре свега Трепет (духовита примена фразе страх & трепет), у моду звери или некаквог џентлмена са једним оком без капка - нешто као филозоф зла, или барем ужасног (мој другар рече једном да је Pinhead "филозоф зла"). Онда ту је некаква компанија Fynwent Futures која управља виртуелним реалностима и тако повезује ствари. Fynwent значи гробље на велшком и заиста се на Гуглу добијају слике гробља, како је то добио један од ликова. Друга реч значи будућност, али се у том облику (множини) везује искључиво за трговину на берзи, па рецимо да то јесте трговина будућношћу...

Не знам да ли је имати писца као актера постмодерна. Није ово изоловани случај, видео сам то и код Склизовића, о њему можда исто буде (нови) блог. То наравно јесте искакање из линеарности радње, дакле модерне, са друге стране не мора по себи бити писање о писању, дакле оно што брзо постаје досадно. Но аутору је можда једноставно лакше да тако почне, од неког свог идентитета, даље, писањем у првом лицу "купује" читаоца, делује искреније и непосредније.

Но поигравање са идентитетом ту не стаје, јер имамо и извесно поигравање са мушкошћу. Није то "ништа спектакуларно", заправо наратор је најзад задовољан нечим (животном сапутницом) и ако мисли да то у ствари не заслужује, то му даје извор самопоуздања, до мере да ће на друге да гледа с висине. Како је ово хорор, самопоуздање ће, наравно, драстично бити доведено у питање. Тај други је некакав инцел, што је посебна тема којом не знам да ли да се директно бавим (а с обзиром на појављивање у разним делима, бавим се свако мало). У сваком случају, ако мушке солидарности има она, као и женска, нестаје кад нам је неко конкуренција, када од истог(е) зазиремо или га презиремо у моментима кад мислимо да је безопасан(а). Код мушкараца вероватно има више признате хијерархије (једноставно видиш да је неко већи баја па га испоштујеш), али шта ако се актери "успињу" у два различита света који се међусобно додирују? У овом случају је писац који пише хорор, ту има неке приходе и сатисфакцију, али не би да га живи, мада изгледа да мора; с друге стране све супротно - неко ко је уложио баш доста труда у натприродно, теретана је дала мишиће, зна доста чињеница, не налази место у овом свету, али ето нема ни талента за онај. Обојица су, сваки на свој начин, извор опасности.

Дакле, писац хорора као случајно среће доста млађу и згодну Мају (илузију), шетање кучета ту помаже, има среће преко сваке мере, она воли хороре... Ту је већ уплив натприродног у који аутор баш не верује, поставља камеру; паралелно га Маја упознаје са другом којег овај "органски" не подноси, види га као конкуренцију... Онда Маја нестаје, тај друг се појављује, крећу заједно у "други свет", наравно после ритуала. Наравно, он ту већ види да Маја није била баш искрена. Држати се клишеа олакшава посао, олакшава и читање, а ако радња јесте занимљива може се и запамтити (читао сам овај први део романа прошле године, па направио паузу). 

Обрти нису велико изненађење, али јесу добро одрађени. Прво одлазак у тај онострани свет (хорора наравно), онда буђење где се испостави да је све (па и први део) било игра, симулација. И овај ту живи са истом сапутницом, и ту настају колизије, али на нешто другачијој линији. Јер писац не жели да искористи свој боравак у виртуали који му је помогао да часком заврши роман. Маја нема тих проблема (нити етичких и кад се види да цела прича постаје опасна), она остаје у тој причи са издавачем и неким блазираним џет-сетом хорора (ух, како то звучи). 

Овде имамо неку врсту дијалектике: теза - овај свет са необичним интересовањима и чудним догађајима; антитеза - катабаза у свет хорора са свим својим бизарностима (нека су одлично дата, као нека Велика Мама); синтеза - све је то игрица, али није само игрица. Јер наратор ствара свет. То ће бити увод у следеће три приче, где се исто налази на нешто другачије начине. Може се рећи и да је ово на неки начин извитоперен Кемпбелов пут хероја. Боље рећи - пут антихероја. Наш јунак се враћа оштећен, па може се рећи да је дијалектика live - dead - undead. Но, чак и у делима много више херојским, какав је Господар прстенова јунак Фродо ће се вратити оштећен и неспособан за овај свет, испада да је његов баштован Семвајс имао прави пут хероја јер он се само "вратио кући" (улетело док сам проверавао име, можда је занимљиво).

Подстанари је доста краћа прича од ове и другачија од осталих (заправо све четири се стилом разликују, то би могао бити аргумент контра-роман, али у романима имамо разлике ако се мења тачка гледишта - Мартин, рецимо). И ово почиње мачистички, али касније видимо да је по среди права љубав, којој завиде и ентитети (немртви). То ће бити један од погона радње. Овде интересовање за хорор јесте на нивоу хобија, тек нешто дубље него код других, дакле не неко интересовање клинаца-ложана. Такође, овде имамо остварене људе (како год то бљутаво звучало), а не поткултурне фрикове или шабане. Но ништа то неће помоћи, после низа обрта (овога пута много мање очекиваних) енд неће бити хепи. То чини хорор убедљивијим...

У овој причи (можда грешим, ако је у ранијој не сећам се) појављује се Сарачевић. Он је сличан Трепету по томе што је денди, али је заправо супротно њему. Сарачевић је човек који постаје ентитет, на неки начин бесмртан али ограничен, заробљен у илузијама своје величине и окултних амбиција. Док Трепет има свој морални код (као и Pinhead u Hellraiser 2) па од њега можемо очекивати да некада једноставно пусти потенцијалне жртве (не бих то звао милост), код Сарачевића таквог нечега нема, или га веома добро крије.

Исти Сарачевић ће "доминирати" и причом Вила, која постаје занимљива од почетка због оног зезаторског стила (бившег) пандура, такође швалерчине. Тако је упао у невољу из које га вади много старији бивши колега (89 година ми се чини као грешка). Но он му уваљује случај везан за студентарију (наш пандур није баш много старији, неке тридесете) која из позераја и неких приземних интереса тежи окултном. Можда је реално да овакви слушају оно арлаукање које се звало аутотјуновање (писано је ваљда пре десетак година или нешто мање?) што ће довести до најдуховитије размене: „Кад већ волиш завијање, да чујеш како то раде прави мајстори.“ Пуштам Синана, па заузврат добијем израз презира какав заслужује једна сељачина. То ми нимало не смета и не допуштам да прекине песму „Еј од кад сам се родио“. На крају, између Сакија и оног њеног постоји неки континуитет.

И овде ћу ја имати слово о поткултури. Ова шабанерија је занимљив контраст, али постаје ми индикативно како то да су актери разних домаћих прича страве гејмери и металци (наравно, по правилу говоримо о клинцима или тек мало старијим) а нешто не виђам готичаре. Можда је до искустава самих писаца, можда се готичари доживљавају као емо (Мортал Комбат: Немој бити емо да те не бих лемо), а можда ту има и мало лењости аутора. Јер чак и кад се референцира на Лавкрафта, аутор овако може остати п(л)итак и занимљив. Тако не срећемо клинце који разбијају главу серијама као што је Dark, нити су им музички идоли они који су били инспирисани Балардом или Бороузом (овде мислим на Кертиса, дакако), што би већ на нивоу интересовања било компликованије, а треба одржати и неку занимљивост... Нећу даље да смарам с овим, само ћу рећи да је чувени Јован Ристић који у доконости преводи Стихове из сумрачне баште, на моје питање (и тражење) рекао да се не бави хеви металом јер је доста плитак, поезија ван музике не значи много (мада мислим да би добро дошао извесни Slayer, па и Iron Maiden ако су ти историјске и културолошке референце занимљиве по себи).

Е, овде на терену Виле имаћемо такође занимљивих, мада очекиваних обрта (рецимо да сам у једном тренутку посумњао да аутор иде линијом мањег отпора, па не дозвољава да се зло, космичко, одврти до краја, зезнуо сам се...), до једног на самом крају који нисам очекивао, а заправо је клише. Породична везаност за зло јунакиње која нипошто није представљена као зла. Извињавам се на спојлеру, требало је навести да бисмо се вратили на ону причу о оштећености нашег јунака (и наратора) који се, супротно Кемпбелу, није заправо вратио у овај свет, не у пуној мери.

Post Scriptim - ауторов, не мој. Најкраћа прича, како доликује, мада и ова има двадесетак страна. Заправо она прва Creatio Ex Thanato (Девет) "у малом". Ако смо тамо имали креирање "игрице" (овај иначе погрешан деминутив у овом случају не може бити погрешнији) из угла њеног подсвесног аутора, овде имамо конзумента - клинца, гејмера, помало на допу. Занимљиво кратко штиво. Актер ће се вратити у овај свет, рекли бисмо без оштећења, али тешко да ће икада играти нешто озбиљније од Супер Мариа или оне игрице по којој је филм који сад-е сви гледају... Прича иначе писана у трећем делу, као и делови прве колико се сећам. И да, овде је Финвент Ријалити, што је дакле именом пресек гробља и омиљене занимације плиткоумних. Имамо и неко објашњење како је Трепет упао у нашу реалност у претходној новели. 

Све у свему сасвим прихватљива збирка или роман (како се гледа), вероватно у домену амбиција писца. Да је ово предговор не бих га завршавао с оним речима "гладни сте", јер дебела књига тврдог повеза може и да одврати оне који писца већ не знају, а нису ни много докони (у последње време и у превозу постаје теже читати, има разлога да се гледа на смартфон). Но број страна - 436 - и није тако много, половина Мартинове књиге која је део познате нам саге, рецимо. Ако волите хорор као забаву, зашто да не...

Иван Вукадиновић

Нека друга дела:

Враговести, Милан Ковачевић

Мијазмични предели, Дејан Склизовић