Подземље је спас

У роману "Сок из простате" суочавамо се са једним веома култивисаним књижевним писмом. Мада се ради о једном демонијачком еротизму, чија је прва премиса да скандализује лицемерни малограђански укус, мада темељ овог писма садржи и еластицизовани облик књижевног нихилизма, уједно - свест и подсвест у игри еротских догађања и случајности, у којима је Јунак увек потенцијална жртва, ми пред собом имамо дело са књижевном структуром, књижевним исказом, књижевном вредношћу. Супротстављајући се  конвенционалним табуима, ослобађајући свој вербални систем из традиције наметнутог "смоквиног листа", он кроз еротско и опсцено, слободно и анархично у сопственом ставу према Тексту, ослобађа енергију првобитног, елементарног, јеретичког, арготичног, природног. У том настојању, вулгарности (боље рећи "вулгарности") схватају се као чиниоци природног говора, као еквиваленти вербалног система којим се постулира једна нова поетика природног текста, семенатизованог, по значе...

Ко каже да немам(о) одговоре (питања су они поставили, па погледајте урадак у e-novinama ) 1.        Љубав према Украјини постоји, но чини ми се да ови питају о љубави према власти. Нисам лично претерани присталица исте, но уочимо да многи у Јевропи такође „воле“ Путина. А што би љубав према кијевској хунти била фашизам? Заправо је реч о нацизму. Кад неко користи исте симболе које је ес-ес дивизија Галиција користила, када спаљује живе неистомишљенике (Одеса), када према Русима користи исту реторику, несумњиво је исти као и Бандера, и још неки, четрдесетих прошлог века. Мада има и разлике… Бандера не би био одушевљен да ради у економији све по диктату међународних лихвара. 2.        А зашто је „Олуја“ легитимна што „е-новине“ никада не доводе у питање,   а акције Србије на Космету нису? Уосталом, Чеченија је имала скоро па независност (после првог рата), па су напали Дагестан, саму Москву. А тренутно Чечени ...

„Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна“ Important Исусе, ако Те има, помози Лишени сваког мистичког искуства, људи грозничаво трагају за путем који води ка другом, невидљивом, духовном свету. Међутим, главни проблем је што не знају шта се налази иза завесе, нити разликују добре и зле силе тог другог света. Ово што следи, прича је младог панкера, К. Ајвија, чудесно избављеног из магије и росптва демонског. Живео сам у својим фантазијама и световима које сам сам стварао. Од 'нормалног' детета постао сам панкер са панкерским фризуром и чизмама. Наносили су ми бол, повређивали су ме и тукли због моје индивидуалности. Једног дана ме ортак позвао на посебну журку на коју су дошли моји ортаци из школе и две старије женске. Речено ми је да ћемо седети и причати, пити соду, јести чипс и завитлавати се. Али, те две женске биле су вештице, а журка је, уствари, била вештичији скуп. Тада сам инициран у магијску праксу Вике (WICCA). Ако не знате, Вика је древни женски облик друидске...

Овде ћу изнети нека разматрања, која неће бити високопарна и напорна, за шта иначе нисам обучен. А тога је било доста, рецимо на порталу „Е-новине“ километарски текст извесне госпође која се расправљала (једносмерно?!) са професором Владушићем. Тема одговарајућа том порталу, како Црњански није био националиста и традиционалиста, већ космополита и модерниста. Тачније, оно што она сматра да је космополита и модерниста. Као да је реч о појмовима који морају бити обавезно у колизији. При томе су коришћени граматички исправни, али рогобатни изрази, рецимо „Црњанскијев“, као да не може користити генитив, као ја што сам употребио... Прво нешто о месту, времену и току радње. Роман обухвата боравак и рад Црњанског у амбасади Југославије у Риму, од пролећа 1940, у наредних годину дана. То је необично време у којем се Италија прво мисли да ли да уђе у рат, онда ратује али је рат некако далеко, и поред првих пораза Италије. Југославија се труди да остане неутрална, али је рат све ближе, до поз...

Ове недеље читам Малапартеов роман Кожа , који с романом Kaputt чини идеалну целину. Радња се одиграва у Напуљу '43. Дакле, у првом граду у Европи ослобођеном од нацизма. Одмах по таквом ослобођењу имамо експлозију материјалне и моралне беде, коју Малапарте назива "куга". Врхунац романа, у неколико страница, је кад мајке продају своју децу мароканским војницима.  Малапарте улази у расправу са француским пуковником, надређеним тих војника. Он му каже да никаквом претњом или казном није могао да одврати Мароканце да купују оно што је на продају, те да је од италијанских власти тражио да похапсе мајке. Ту почиње расправа у којој Малапарте каже да треба похапсити децу. Најзад, Француз њега разуме, јер и он је Европљанин. Каже, све је то последица рата, концлогора, бомби... Малапарте каже да је све то шала, Европа је већ навикла на такве ствари. Проблем је кожа! Невероватно луцидно Малапарте закључује да кад је човек престао веровати у Бога или богове, или натприродна...

Велики рат Доста тога је речено о Првом светском рату, односно Великом рату, како су га у она времена звали. Но, изгледа да овај феномен није довољно размотрен као само сучељавање новог и старог света, што ћемо сада урадити. За "стари свет", онај пре Великог рата можемо рећи: Народи нису у потпуности христијанизовани Тек Великим ратом долази до кључне промене у свести народних маса Исто у принципу важи за Србију као и за остатак Европе. Сада ћемо наведене тачке објаснити. Хришћанство је било револуционаран духовни (па чак и друштвени) покрет, али релативно брзо, практично након његовог прихватања као државне религије Римског царства, оно прихвата практично све институције ранијег света. Процес укључивања, те "асимилације" раније духовности догодио се ширењем и наметањем хришћанства различитим народима. Тако имамо систем који је једно време чак званично био двоверје (тзв. богумилски епископи), да би касније барем црквена хијерархија уподобљена хришћанско...

Дошао је тај дан када је, сасвим очекивано, УНЕСКО покренуо процедуру за пријем "Kosova"-е у своје редове. Док смо још скандализовани, а можда је то и право време, погледајмо ширу слику "у нас и у свету", око овог догађаја. Истичем да ово пишем искључиво у своје име, користећи чињеницу да нисам толико познат па да се ово негде појави преведено на инглешки као "мишљење неког уз Србије", а ако се ипак појави - преузимам одговорност и ризик. Прво, шта је уопште Унеско? На сајту Вики видимо да је то организација за сарадњу у области културе, такође науке и образовања, на нивоу Уједињених Нација. "Основни циљ организације је да допринесе миру и сигурности кроз подржавање сарадње међу нацијама кроз образовање, науку и културу као метод поспешивања универзалног поштовања правде, закона, људских права и основних људских слобода." Овако племенити циљ, па још залеђе УН, требало би да дају неки морални кредибилитет, зар не?! И тај "кредибилитет...