Узроци Великог рата – Антанта

Русија

Код нас је много тога речено, у последњих тридесетак година, о вечном руском савезништву, помоћи па и жртвовању за Србију. Истиче се чак лична жртва последњег цара Романова који је мученички пао зато што је ушао у Први светски рат због Србије. То јесте чињенично тачно, да није било светског рата, вероватно не би било Октобарске револуције, не тада... Међутим, није ли он био жртва и тога што је у рат ушао неспреман, а таквим се показао још приликом буржоаске револуције у фебруару 1917. (која је заправо смакла цара и одузела му личу слободу, увод у бољшевичку револуцију). Најзад, да ли је Николај Романов заиста крајем јула 1914. очекивао да ће рат бити фаталан по њега и Русију?!

Но, хајмо редом, да бисмо дошли до руских мотива, погледајмо стање у тој земљи. Почетком ХХ века Русија је средње развијена земља, у светским размерама. Можда је поштено тако гледати, јер то је највећа земља на свету, која није само европска. Она је тада привредно јача и много боље организована него Кина, Персија или Турска, ту нема збора. Развијенији делови Русије у бољем су стању него пасивнији крајеви Аустроугарске. Но, да ли је то довољно?

Русија у привредном и организационом погледу заостаје за развијенијим европским земљама – Енглеском, Француском и Немачком. Но, показаће се и да заостаје за Јапаном. У таквој ситуацији, и поред већ огромне територије, спољна експанзија је једини излаз – како да би се усмерио део сиромашнијих или авантурстички расположених поданика, тако и још битније да би се скренула пажња са унутрашњих проблема. Уосталом, Русија је наследник империјалне идеје (Трећи Рим), експанзија је део њене идеологије. Чињеница, без моралне интерпретације. Да видимо још како стоји та експанзија.

Године 1905. Јапан је поразио Русију, после дужег времена једна неевропска сила тукла је европску. Уследила је револуција после које цар мора увести парламент и барем нека уставна ограничења “самодржављу”. Две године касније, постигнут је некакав споразум са Енглезима (енглески мотиви повезани су са пругом Берлин – Багдад, о чему је већ било речи). То доноси мир на јужним границама и утврђивање стечених позиција, такође и крај експанзије. Иран и Авганистан су подељени на сфере енглеског и руског утицаја, и Русија није могла даље (такође ни Британија).

На Балкану ситуација није била много боља – до Балканских ратова. Још од краја 18. века Русија је званично заштитник хришћана у Отоманској империји. Званичин тај положај јој је одузет после Кримског рата, но нема разлога да Руси себе и даље тако не посматрају. Следило је разочарење на Берлинском конгресу – нема Велике Бугарске, а некаква Турска и даље тамо постоји. Анексиона криза 1908. је још један ударац за Русију. Иако је некаква Антанта већ склопљена, нема воље за рат против Аустрије и Немачке, Србија остаје на цедилу и мора да се повуче. У ноти којом се предаје ултиматум, Аустрија ће знати да подсети на српско изнуђено признање анексије Босне.

Балкански ратови ствар из темеља мењају. Балкан припада балканским народима, а сви осим Албанаца су доминантно православни као и Руси. Чињеница је да није Русија једина са којом би балкански народи сарађивали, но свакако да се Русији најзад отварају перспективе.

У том смислу, Русији не одговара рат него мир на Балкану, али не по цену понижења и предаје интереса. Некаквим аустријским сламањем Србије и Румунија би се вратила на њихову страну, Бугарска би била још чвршће везана за Централне силе, трансверзала према Турској била би поново отворена, а Грчка би такође постала њихов савезник. Јасно је да не би онда било ништа од “изласка на топла мора” што је циљ Русије од Петра Великог.

Такође је јасно да би Русија новим попуштањем изгубила свако достојанство, не само као сила, него и као држава. Русија није била за рат, али морала је да реагује на ратну претњу Србији, и то није имало толико везе са Србијом или некаквим братским односима, колико са Русијом самом.

Француска

О Француској се ипак нема много тога рећи. Почетком ХХ века обузета је двема сасвим емотивним реакцијама на Немачку победу из 1871. Ту је опсесивна жеља да се врате Алзас и Лорен који су били дуго у Француској иако се тамо говорио немачки, најзад Стразбур је тада већ сасвим интегрисан у Немачко царство. И ту је жеља за повратком раније славе. Након Великог рата Французи ће барем симболички успети, мировна конференција је у Версају, Немци су принуђени да капиталирају у истом вагону као Французи 1871. (Занимљиво да Француска ту ипак није имала последњу реч. Хитлер их је принудио да се 1940. предају у истом том вагону. У мају 1945. Француска је међу земљама победницама, али нико не помишља да Немци потпишу нешто у том вагону, дани француске доминације су неповратно прошли).

Нема више оног револуционарног жара, који је најзад Француску деградирао са места највеће европске силе. Заправо, почетком ХХ века јака је Action française но она може бити револуционарна само у једном обрнутом смеру. Тада ће Француска понудити савез свом идеолошком антиподу – самодржачкој Руској Империји. И поред бројних сукоба у колонијама, савез ће бити понуђен и Енглезима - Entente Cordiale. (Неки историчари помињу да је због колонија Француска била спремна и да понуди савез Немачкој против Енглеза, али Немци нису били заинтересовани за такав савез).

Французи су тако иницијатори савеза који окружује Немачку, чак је назив савеза француски. Но, приликом кризе након Сарајевског атентата, Француска ће имати улогу пратиоца. Она неће као Русија прва стати у заштиту Србије, нити ће као Британија водити преговоре како би се ствар решила некаквом конференцијом. Када је Русија објавила рат Аустрији, а Немачка Русији – Французима је било јасно да морају ући у рат иначе Русија губи а Немачка је главна сила у Европи. Ето и прилике да се поравнају рачуни. Но, било им је јасно да без Енглеза не могу парирати немачкој сили ни заједно са Русима. Погледи су упрти преко Ламанша. Тек енглеским уласком рат ће постати светски.

Још једна цртица у вези француско-немачких односа, односно сукоба. Једном сам у неком друштву поновио ону фразу о сличности сукоба Срба и Хрвата. Другар ме је упитао ко су онда ту Срби. Без много размишљања рекао сам – Немци. Без обзира на то “ко је почео рат”, односно моралну страну, чињеница је да су Срби историјски најјачи фактор на Балкану, као Немци у Европи, те да их остали могу тек удружени победити, па чак и тада само уз помоћ фамозног спољног фактора. У односу на Јевропу, спољни фактор су Американци, којих у овој анализи нема – јер ово је прича о томе како је Европа неопозиво изгубила примат у Великом рату, за шта је сама крива.

Енглеска

У својим мемоарима о Другом светском рату, за које је иначе добио Нобелову награду (дакле, за књижевност а не за мир!) Винстон Черчил каже да постоје две константе енглеске политике према Европи, још од краја Средњег века. Прва је да ниједна сила не сме овладати целом Европом, друга је да се не сме дозволити непријатељска контрола над Ниским Земљама (Бенелуксом, са друге стране Енглеског канала). Пред улазак у Први светски рат Енлези су се тиме руководили. Није ту било емоција, што може објаснити што су касније неки оданде лако пригрлили ревизионизам. Из њиховог угла било би лепо рећи да је цео рат био велика грешка. Наравно да је био грешка, али свака грешка има своје разлоге, не поменути то испада као да се, ето, случајно омануло...

Помињана је могућност да је енглеска завера изазвала рат. Не би им било једини пут, а имали су и мотив – пројекат градње пруге Берлин – Багдад, који би Немцима омогућио да продру на Блиски Исток и овладају тек откривеном нафтом. Ипак, колико је стварно Енглезима одговарао рат у том тренутку?!

Балканским ратовима та трансферзала је прекинута, Немачка није могла овладати Моравско-вардарском долином, нити алтернативним правцем Сарајево – Скопље. Ни неки пут преко Румуније и Бугарске (актуелан у овом веку примањем ових земаља у НАТО и експресно у ЕУ) у том тренутку је мало вероватан јер су те две земље управо међусобно ратовале. Енглеска, Француска и Русија војноиндустријски заостају за Немачком, па се може мислити да су биле неспремне за рат. Мада, питање колико су Енглези могли очекивати већу спремност Руса у будућности пошто је Столипин онемогућен у својим реформама, такође могуће да нису били расположени за дуготрајну трку у наоружању.

Аргумент против енглеске умешаности је њихова подршка К унд К монархији, од које ни тада нису одустали. Черчил је и касније знао рећи како је распад Аустроугарске био катастрофа, како би такву земљу ваљало измислити да је није било... Било је јасно да би енглеска победа у рату значила пораз и вероватно крај Хабсбуршке монархије. У Лондону се вероватно већ тада антиципирало да би мале средњоевропске земље постале лак плен Немачке или Русије, што они сигурно не би хтели. Могуће да се рачунало да савез Немачке и Аустрије не мора бити вечан...

Коначно, можда не најмање важно, сам тај тренутак, лето 1914. екстремно је неповољан по Енглезе, због ситуације у Ирској. Британска штампа говори о немачким подморницама које Ирцима допремају оружје. Сматрало се да рат може (и треба?) пре да избије због Ирске, него Балкана. Французи и Руси имали су такође својих проблема, и Берлин је са тиме рачунао.

Но, све и да су Енглези хтели да изазову рат, шта су имали са конкретним поводом? Могуће да су младобосанци, посебно они у Бечу, имали везе (свесно или не) са енглеским агентима, пошто су се дружили са европским револуционарним круговима. Но, да ли је требало њима Енглези да кажу како живе у последњој европској колонији!? Рећи да су их енглески агенти инструисали била би увреда разума младобосанаца (углавом Срба) онда, па и Срба данас.

Могуће је да су Енглези имали веза са Аписом и Црном Руком. Веома могуће ако се зна да су Апис можда, а неки чланови те организације сигурно били масони. Али има ту један мали проблем – према ономе што знамо Апис је покушао да спречи атентат. Не зато што је волео Хабсбурге, већ зато што Краљевина Србија није била спремна за још један рат после два крвава балканска... Време је радило за Србију. Уосталом, српски посланик у Бечу је и сам двор обавестио о могућности атентата.

Да ли су Енглези онда утицали да Хабсбурзи занемаре своју безбедност? Да ли су им они рекли да буду арогантни, ако су ови већ ароганти по природи!? Најзад, тог Видовдана у Сарајеву био је већ један покушај атентата. И после тога Фердинанд се нехајно возикао градом. Све то чини теорију о енглеској завери изузетно мало вероватном, иако би Енглезима можда одговарао рат и иако су они много шта у свету и код нас замутили.

Закључак

Текст се бави могућим мотивима европских сила за рат 1914, и уопште почетком ХХ века. Има ту још један важан елеменат. Европски владари тада јесу били експанзионистички мегаломани, но то им није потпуно помутило разум. Осим у Француској, у Европи тада влада аристократија, којој је некад рат био витешка и вирилна појава. Иако у реалности такав не може бити од како постоји општа мобилизација, није немогуће да се и даље није тако гледало у највишим круговима. Но нико није био толика будала да не зна шта ризикује поразом.

Стога биће да је на рат ипак гледано по оној Клаузевицовој – наставак политике другим средствима. Другим речима, ако би се могло решити притиском или ограниченим ратом, Велики рат сигурно не би био опција. Али супротности више нису могле бити тако решене, најзад учесници игре су се преиграли.

За Аустроугарску рат против Србије био је питање опстанка. Могуће да нису хтели европски рат, али и да су их Немци уверили да би могли бити и онда на страни победника. Повод се само чекао. Мотиви Енглеза и Немаца за рат зависе од пруге Берлин – Багдад. Те 1914. године, Немачка има више мотива за рат (макар против Србије и Русије ако ова стане на српску страну) него Енглеска, и има бољу ситуацију за рат. Французи су жељни освете за 1871, али знају да ту сами не могу много. Рат нису изазивали, али су га жељно прихватили. Русија је сила којој можда најмање рат тада одговара. Ипак, спремна је да брани своје интересе на Балкану по цену рата с Немачком, дакле реч је о интересима а не некој метафизичкој љубави.

Најзад, посвећена је пажња теоријама завере по којима су Апис или Принцип били марионете страног (енглеског) фактора. Видели смо да ове теорије, у овом случају, не пију воду.