Пратња - револвер и магија
„Памтићу док сам жив што си рекао професору чини пред пуним амфитеатром. Рекао си да због тога што смо у стању да видимо наше могућности и различите реалности имамо привид да можемо на њих да утичемо. Магија није ништа дуго до кавез. Заточени смо у овом малом свету за који смо убеђени да смо га скројили по својој мери. У њему смо неко, а заправо нисмо ништа. Чаробњаци су кукавице јер константно беже од реалности која им је дата. Како можете да кажете да је магија слобода, када уз толико моћи ми не можемо да будемо оно што желимо и да чинимо оно за шта нам је та моћ дата? Могу ли чини оздравити човека? Оне могу само да му прекрате муке.“
Јелена Вучић, Пратња
Ово је тешка књига! Мислим, физички тешка. Како обично читам у превозу, иначе ми увек нешто украде пажњу, имао сам проблема да је носим уз себе у ранцу, догађало се и да ме заболе леђа. Требало је месец и по дана за петсто страница скоро А4 формата, релативно ситно писаних. Да ли је вредело? Наравно да јесте.
Од почетка се види да ће бити речи о мешавини жанрова. Ово је на неки начин on the road прича. Несумњиво је реч о ономе што се данас назива епска фантастика, али далеко од тога да је "класика". Уосталом, цео тај жанр је некако био ненамераван, Толкин је за себе говорио да пише fairy tales. Касније су се развијале радње у дугачким серијалима смештеним у псеудо-средњевековно окружење, ствари су с намером постајале "сивље", не би се могло рећи да је и даље реч о бајкама. Ранији назив жанра био је мач & магија, и то би боље одговарало роману Јелене Вучић - само што нешто нема мачева. Бољи назив би био револвер & магија, јер књига носи јаки шмек steam punka. Додајмо ту и доста филозофије ненаметљиво смештене у дијалоге и добијамо перфектну мешавину! И да, ово дело је задржало доста бајковитости.
На почетку нас Јелена уводи у радњу и изазива да сазнамо шта повезује чаробњака и ослобођеног убицу, затим послатог убицу (сазнајемо да је племић супротстављеног краљевства) и наравно краљевића, дечака којега овај није могао да убије. Они морају да беже и крију се пошто су краља убиле Маске (утваре које спроводе вољу Неба). Касније сазнајемо да ли је краљ стварно убијен, уосталом треба имати у виду да кад се магија умеша, све је могуће.
У свету Јелене Вучић имамо очигледну инверзију - источно и западно краљевство, при чему у западном живе "косооки". Требало ми је времена да се на то навикнем, свако мало помисливши да нисам нешто погрешно прочитао. Сазнајемо разлике ових краљевстава и да је замишљено да она живе у хармонији. Исток се бави магијом која је повезана са рударством и све је више индустријализован. Тако имамо дирижабле, револвере сам већ поменуо, али неким чудом нема железнице, кад је већ јасан steam punk утицај. Или можда није чудно пошто би железница значила директну индустријализацију, краћа путовања, потпуно потискивање магије (чаробњаштва), а не тек покушај да се Нови Свет изгради без исте, што у роману видимо. Запад има војничку част, магија је тамо забрањена, индустрија се не помиње, али зато су ту чијонски топови, моћно оружје које морају да вуку слонови. Ако би остали при инверзији (тј. паралели са нашим светом), запад би онда био самурајски Јапан - секуларно али традиционално друштво. Уосталом, Јапан јесте западно од Сједињених Држава, а много шта у провинцији источног краљевства подсећа на Дивљи Запад. Да завршимо географска (и геополитичка?) разматрања - овај свет не делује много велико, кључна места су на неколико дана усиљеног марша, Исток и Запад делимично раздваја језеро...
Занимљиво да ми од главних ликова (а са споредним може доћи до збрке око имена, није лако памтити све) сам принц делује најмање развијено. Иако видимо његово принудно (брже) одрастање, он на неки начин остаје дете са једноставним емоцијама које га воде у исправном смеру. Његов несуђени убица - сазнајемо прво да је племић на Западу, па онда да није рођен као такав, заправо је био роб. Жан Жак Пијол је занимљиви лик младог (али у души остарелог) чаробњака, пореклом из рудника, бунтовника у школи чаробњаштва, али изманипулисаног од свог ментора и самог краља (да, то је отац принца, у почетку мртав и ожаљен, касније ипак жив и негативац). И најзад Елмори Бил Тексас - убица осуђен на смрт, такође тешког детињства - у дечаштву жртва револвераша какав ће и сам постати. Његово необично име заправо би било "човек који је убио Тексаса", о чему сам размишљао док сам гледао Breaking Bad. Размишљао сам о Хобсовом Левијатану, али о томе више у следећим блоговима. Пијол и Тексас су далеко од безгрешних ликова, они кроз радњу романа добијају искупљење.
Маске. На почетку нешто као негативци, мада нам од почетка делује да је реч о неспоразуму, да су они на истој страни као и наши ликови, али не схватају неке ствари... Прави негативци су двоје чаробњака, тек пред крај романа сазнајемо да су њихове мотивације поприлично једноставне. Овде можемо видети како је то кад маска постаје човек, смртник, тај део романа писан је са доста топлине. Маске носе имена месеци, пало ми је на памет да су могле женске маске да носе имена месеци који немају Р (ето, тако ми дошло), што наравно није случај. У почетку је чудно како Маске бивају некад неспособне, касније видимо да је то део слабљења магијских моћи, што се у роману осећа.
Спровођење воље Неба. Доста тога у роману говори нам о животу у присуству детерминизма, који је саставни део религија овог света. Да ли је неко заслужио своју судбину и да ли треба да постоји казна, ко је овлашћен да је спроводи? У облику фатализма овакав став је био присутан у нама познатим религијама, мада никад у оној мери колико су неки критичари то видели. То су свеједно занимљива филозофска разматрања, имајући у виду парњак судбине - слободну вољу, која како ми се чини да се као таква не помиње... Или погледајмо како су то Северњаци видели (да уведемо још једну страну света).
Најзад негативци - Руфус чији је мотив просто моћ мада је питање да ли је ту заправо гори краљ Артур, присутан у туђем телу. Код Морган је ту реч о личној освети и жељи да оживи своје драге, пре свега ћерку коју је убио Тексас (унајмљен од стране Руфуса). Донекле слично Ванди Максимов, али она пролази без катарзе.
Како рекох, петсто страна које ваља прочитати. Иако ми није баш све у радњи било јасно (не знам како је код других читалаца). Роман Пратња ме је више пута навео на размишљање. Треба додати да је Јелена стрип цртач са искуством у тој области, док јој је ово први роман, за који каже да га је доста дуго писала. Тако да можете уживати и у њеним сликама.
Иван Вукадновић
Коментари
Постави коментар