Зашто је корисно веровати да физичка смрт није крај

 Постоји само један истински озбиљан филозофски проблем: самоубиство. Одговор на суштинско филозофско питање јесте заправо размишљање о томе да ли живот вреди или не вреди да се проживи. Сва остала питања – да ли свет има три димензије, да ли дух има девет или дванаест категорија – долазе након тога. То су играрије, треба најпре да се одговори на ово суштинско питање.

Албер Ками, Мит о Сизифу

Темом се бавим пошто се кристалисала после мојих спекулација на тему шта је уопште после смрти. Тамо се нисам бавио некаквим "научним доказима" који и не постоје директно и објаснио сам зашто не постоје. Оно о чему се може разговарати је екстерна свест или барем кореспонденција онога што је у свемиру (посматран као простор-време) и онога што је "у мозгу". То би била Orch-OR теорија. Уосталом, погледати шта познати космолог Андреј Линде каже о свести. Дакле, није да се нисам бавио темом саме "посмртне егзистенције", шире гледао темама свести, али се тиме много мање бавим од како сам себи разјаснио ствари. Чисто да неко не би помислио да се само тиме бавим...

Да бисмо видели користи од (било какве) представе о нечему после смрти, морамо сагледати нулту хипотезу - сматрање да ничега после смрти нема, или да то не може бити "ја" (при чему се, рекао бих, то "ја" поприлично уско посматра). Дакле, шта је проблем са таквим гледањем на ствари? Признајем да нисам тражио истраживања нити их сам спроводио, реч је о анегдоталним доказима, истина доста бројним, с обзиром на мој ниво интернет активности, праћење медија. Такође, применио сам доста дедукцију. Логичко закључивање шта следи ако ову своју егзистенцију видиш као једину. 

Ако тако размишљаш, логично је да ћеш видети да нема времена, што се (посебно у кризним ситуацијама и после њих) разлаже у два супротстављена циља: 1. продужити време живота 2. што га боље искористити. Зашто је то конфликтно? Зато што пун живот не може бити без извесних ризика.

Страхови су се видели почетком пандемије короне и добро је погледати шта сам на самом почетку рекао. Можете  видети како сам предвидео стагфлацију као последицу, па имајте мало поверења и у схватање света, оно долази од човека који има нека искуства (или барем размишљања) о превазилажењу смрти. 

Шта је ту "анегдотално"'? Па видео сам како су на кризу парализом и антагонизмом (једном речју параноично) реаговали они који иначе диче да су рационални, такође како верују у науку, такође (или) су веома секуларни (да се не лажемо - против СПЦ). Једноставно, они "веома рационални" су се понашали крајње ирационално. Што се могло видети паничним изјавама - аааа "вирус се брже шири него што смо мислили". Па шта, сасвим сам рационално одговорио; то значи 1. смртност је мања, ако већ људи не падају по улицама (такве слике, кажем слике, видели смо на самом почетку из Вухана и ко зна каква је то пропаганда била) 2. брже ће се постигнути колективни имунитет.

У таквим изјавама се посебно истачињао Марко Видојковић (Mar Covid Ojković 19+, имао је он збирку урадака на тему) по коме се хришћани клибере на грозне вести зато што им је смрт врхунац живота. А је ли Марко, да ниси можда помислио како се људи (па и хришћани и ја који хришћанин нисам) "клибере" зато што им је све докурчило!? Наравно да не улазим (нити ме посебно занима) у метафизичка размишљања Видојковића, ако их уопште има. Можда му однос према СПЦ (и Србима, да се не лажемо) помрачује разум, али онда ни "метафизика" не може бити нетакнута. Уосталом, шта значи ако такав каже "teško nam je da priznamo kakva smo govna", за почетак - које је то "ми" код њега?!

Вратимо се ирационалностима и веровању у науку (и само овоземаљско, опипљиво?). Овде не улазим у целу причу о вакцинама и вакцинацији, осим у оном делу да "и после вакцине важе све мере" иако "вакцина гарантује да нема смрти или тежих последица". Јопет ирационално и логички контрадикторно. Кад смо код тога, само ћу поменути једно занимљиво истраживање, истина на самом почетку кампање у Србији.

Хоћу рећи да су људи паничили хватајући се за овај животић јер "знају" да други немају. Част изузецима (рецимо једна религиозна и патриотска особа која је барем прихватила зезање да је ближа Сорошу него "својима") углавном сам то виђао код оних који су идеолошки и светоназорно ближи а(нти)теизму. Наравно, код старих људи који су пристајали да буду затворени, а касније "дисциплиновани", било  је такође доста страхова, што тумачим тако што се они такође више боје смрти (што баш није рационално) у ком случају би требало да преиспитају снагу својих уверења ако су верници или барем мисле да "има нечега". Или су (што нема везе с овом темом) просто навикли да верују властима, и онда кад те власти не верују ономе што причају.

Ови страхови су део ширег комплекса буржоаских страхова, које је тако лепо описао португалски писац Руи Зинк у својој књизи Уграђивање страха. То наравно не морају бити страхови од саме смрти, али овде и не причамо о смрти по себи, него о пролазности живота. Од оног старинског да неће имати ко чашу воде да ти донесе до модернијих страхова од краха пензионог система... Оваквим страховима се могу одати и (на папиру?) верујући људи, што значи да треба да преиспитају снагу својих уверења. Боље веровати у мало (рецимо без богова) али стварно, него у све оно што се од тебе тражи, али онако реда ради...

Али мозак не може стално да буде у страху, па ни да нека опасност вечито траје. Зато се одаје конзумеризму, жели да се "живот" што ефектније искористи. Гадно је кад та жеља постаје грч, кад испада да се нешто "мора". Јуче сам имао расправу на тему да конзумеристички није исто што и материјално. Једно је да човек ужива материјалним стварима и још више "стварима" (сви културни догађаји), друго је да робује тиме, напорно ради да често нема времена за себе, а кад има онда мора "што боље" искористити дотле да му то ствара нервозу. Јер живот је пролазан и само један, кај не...

Мало о односу према Тхе Истини. Веровати јер ти се исплати би неки напали као гносеолошки приступ. Али шта уопште значи "знати истину"?! Имати поверења у нешто, зар не... Уосталом, вера и знање нису исте ствари.

Замерена ми је Паскалова опклада. Можда треба рећи да верници на њу нису повољно гледали, посебно они који имају нека традиционалистичка уверења. Басара (разликовати га као писца и као колумнисту или политичара) се у једном свом роману спрда са "призивањем Паскаловог бога".

Лично бих се сложио да је ово "опклада" такве врсте, али уз битан додатак да се клади на свог Бога. У таквој ситуацији човек нема ни "коначни губитак" који наводи Паскал, јер је то већ "изгубио" тиме што следи своја правила (и нема разлога за жаљење). Наравно, верник који дубински верује и дели у свакодневном животу светоназоре религије којој припада не би требало такође да има икакав осећај губитка. Зато је ваљда овај концепт и критикован. Посебно је питање колико има таквих верника... Ја лично се не држим нечега само зато што хришћанство (већинска религија тамо где живим) прописују и постоје конкретне ствари где се разилазим са Библијом и неким мњењима хришћана који ме окружују.

Тако видимо да се ништа у животу не губи, осим неке верности апстрактној истини (коју у вези са нерелигијским и неметафизичким стварима иначе не следимо, о томе могу нашироко причати). Ако и нисам у праву - гле чуда - то нећу никада сазнати. Јер да би нешто сазнао треба да постоји "ја" као субјекат сазнања, ако "ја" после смрти не постоји, нема ни кога да се разочара. Мислите о том...

За крај се вратимо Камију, али на површински начин - сада не смисао живота, то се надам се провлачи кроз цео овај текст, него самоубиство само. Коме је физичка смрт апсолутни крај имаће и овде конфликтна осећања. Са једне стране треба се држати за овај животић докле год траје, са друге чини се да је самоубиство лагодан излаз у случају већих проблема, јер ће они бити окончани. Не верује се да ће нас сачекати у неком следећем "животу", нашем повратку на овај свет, ма како то изгледало. Треба имати у виду да ја ако кажем да самоубиство није решење уопште не мислим на црквене забране по којем је горе од убиства, за које мислим да су много више овоземаљске природе (рецимо јурисдикција Цркве, од чијег покајања она има користи) него "духовне". Самоубиство обично није решење јер нам следи наставак исте, или још горе, карме.

Ту има два изузетка. Једно је еутаназија у заиста терминалним ситуацијама, она барем решава проблеме тренутно, а кармички не знамо. Друго је етичко самоубиство. Чини ми се да су му они везани само за овај свет изузетно несклони.

И треба имати у виду да ја сматрам како човек треба да живи на овом свету, јер за њега је сигуран да постоји. Заправо је реч о опуштенијем, тиме и више аутентичном животу на овом свету. О аспектима неких филозофских мисли - Ничеа, Шопенхауера, Епиктета - можда другом приликом. И ту има доста тога занимљивог.

Иван Вукадиновић

А да видите: Има ли живота пре смрти