Космотрес

 Не могу рећи да им је баш иста природа као у наше воде; но њихова корисност изискује да буде течности, као што њихова лепота налаже да течности морају бити бистре. Јер ова наша вода  би на Јупитеру или Сатурну била тренутно замрзнута што би била последица огромне удаљености од Сунца. Свака планета, стога, мора имати своју воду, и то такве природе да не би била склона мржњењу; а Венерина и Меркурова таквих одлика да не би лако на Сунцу испарила. 

Кристијан Хајгенс, Космотеорос

Наравно, погрешно читање, обично је занимљиво, а и лакше је некако "Космотеорос" прочитати као "Космотрес", па онда се може и размишљати колико је Кристијан Хајгенс затресао космос. Односно, наша схватања о космосу, свемиру, васељени... Није то могао као Коперник, иза којег је остао израз коперникански обрт; нити колико Галилеј који се безмало сматра оснивачем науке*; ни као Ђордано Бруно, који је спаљен на ломачи. Али, како рекоше, Хајгенс је био спона између ових пионира науке и Исака Њутна с којим природна филозофија коначно постаје савремена наука. Од њега наука тог времена је израз који просто говори да се тада није знало шта се данас емпиријски зна, схватања тог времена била су из нашег угла погрешна (а наша су као исправна?), етц... Не значи да су принципи те науке били другачији од данашњих. Наравно, можемо рећи да је од онда (или од много раније, старих Грка, зар не) све лаж, док знамо да је Земља равна плоча - било је јаче од мене.

Много шта што Хајгенс у свом делу написа можемо сматрати наивним, у дугачким уводима, има их више, замерише му то закључивање по аналогији, на шта ћемо се вратити. Али претходно погледајмо те уводе који су тачно трећина у структури квантитативно невелике књиге - 135 страница укупно. Дакле, прво имамо неколико уводника преводиоца (у овом случају не лингвиста него неко из наше научне заједнице) и позваних. Други део највећи и најзанимљивији. И последњих тридесетак страница баве се неким конкретним знањима (наравно, тог времена) о Сунчевом систему, што је наравно занимљиво неком историчару науке.

Тако је сам Предговор прво дао др Александар Богојевић (преводилац); да би Слободан Бубњевић и Марија Ђурић, научни новинари (не много занимљиви), наставили су кроз наслов Кристијан Хајгенс и његово доба. Овде је већ из наслова доста тога јасно... Почетак путовања је кратак текст др Вилем-Виктор ван Харвена, који је спојио рођењем и радом Хајгенсову домовину и нашу Србију. Ту је већ доста (али типично реченог): ред похвала великом научнику, ред ограђивања од тог времена, ред похвала и том и овом времену и достигнућима... Преводилац ће се поново огласити занимљивим насловом Аскурђел, где митопоетски слави самог Хајгенса и сврстава га у ред који преко Лајбница, Фуријеа и Хајзенберга води до Фејнмана. Lux et scientia je, јопет из наслова видимо још једна похвала науци - дакле сцијентизам (а да, још један урадак преводиоца). Е тек Социотерос, који су заједничким снагама написали Богојевић и ван Хервен заслужује више пажње јер ово није сцијентизам тек у смислу глорификације науке, него и њене директне примене на друштвену сферу, истина стидљиво...

Па шта су нам ова двојица стидљиво (истовремено и помпезно) поручила? Друштво је у фазном прелазу, како нам први поднаслов говори. Дакле уместо несвесних Хајгенсови аналогија овде имамо једну сасвим свесну - поједностављено гледање компликованије сфере на основу много једноставније (физичке). Редукционизам. Но, можда је теорија хаоса довољно комплексна? Мени проблем није чак ни то, него што ми ипак имамо једноставну чињеницу коју је неко једном сликовито описао. Имамо биологију млађег каменог доба, институције позног Средњег века (или феудализма) и наравно технику какву већ имамо. Фазни прелаз са поништавањем "локалних" веза и неким "глобалним" интеракцијама, може да нам представи ово што се с човечанством догађа, али тешко да ће нам као модел решити ову квадратуру круга, коју нам овај двојац и не покушава да реши (мада било би претерано то очекивати). Јавља ми се да ће се пре биологија мењати него организација човечанства, о томе сам већ писао коментаришући оно што зовемо трансхуманизам. Есад (е сад), какве ово везе има са Хајгенсовим радом?! Ваљда ћемо видети из наставка књиге...

Занимљиво је да двојац помиње изричито нематеријалне аспекте, што би ваљда неким радикалним атеистима натерало пену на уста. Па тек ова реченица: Ови аспекти представљају кључни део онога што нас одређује, али ипак, они су много мање подложни мерењу и вредновању. Јер има ко изричито тврди да се све што постоји може мерити, а ако ипак не може - то мора бити илузија. Но да се вратимо ми самом Кристијану Хајгенсу.

Вратимо се Космотеоросу. Замерено је закључивање по аналогији, али ми знамо само оно што знамо, у том смислу човек јесте мера свих ствари. Али ми можемо направити искорак, ако не другачије на нивоу спекулација, како негде другде јесте другачије, па да различита појава постоји на сличан (аналоган) начин. Управо у том смислу можемо тумачити цитат на почетку блога. И онда се могло закључити да је вода по нечему посебна, данас боље знамо зашто је то тако. Но не мора бити нужно вода, Н2О, може и нека друга течност - Хајгенс изричито то каже. Бистрина вода на овој планети је релативан појам (ако кажемо да нешто тако бити мора), а лепота је израз који се данас користи у математици, не баш у емпиријским наукама. Занимљиво би било видети реакцију Хајгенса на оно што данас знамо: воде нема у незанемарљивим количинама на свакој планети; на Сатурновом месецу Титану има течности, метана, која "може да послужи", чак и падавина; на џиновским планетама има воде која није баш погодна за живот; али на месецима Европа и Енкеладус има воде (чак више него на нашој планети) и сумња се на постојање једноставног живота тамо.

Јасно је већ, Хајгенс говори о постојању живота на другим планетама, пре свега онима које су му познате, у том смислу те помињане аналогије (са нама једино познатим случајем Земље). Али дотле долази постепено - прво одбраном Коперниковог система који тада није био обавезно саморазумљива чињеница (док данас то исто можеш објашњавати некима, ако си баш докон), онда кад имамо неке опсервације са околних планета (планине, облаци) о могућностима да тамо има живих бића, онда "мислећих животиња", најзад разумних "планетаријанаца" који рецимо имају астрономију. 

Но није ту проблем (јасно из угла неке ригорозности данашњих дана) што се закључује по аналогији. Занимљиво је да Хајгенс улази у полемику са људима који су се позивали на Бога, говорећи како је Божија воља другачија. Био би то занимљив аргумент персони која прича како нас лажу да је Земља глобус да не бисмо веровали... Јасно, данашњи атеисти би можда бранили Хајгенса у смислу некаквог напредовања које постоји по неком линеарном моделу (иначе, према дијалектичком материјализму напредак је више спиралан - долази до застоја, чак и регреса, који се разрешава револуцијом). У том смислу је напредак макар развој Науке (ах да, фалусно уздигнуто, велико почетно) правдати наумом Бога. Међутим, из угла данашње научне филозофије проблем није толико теологија, колико телеологија, а тога код Хајгенса има на претек. Једноставно да би нешто постојало (на другој планети) треба да постоје предуслови, Бог се у својој мудрости за то постарао. Чак и да се манемо научне филозофије, проблем је онда, па и сада, што ми још не знамо да то нешто (живот) тамо уопште постоји...

И без телеологије проблем јесте то закључивање по аналогији. Ако не бисмо помињали Божији наум (који је, како нам говоре, мистериозан) ми би могли да се уздамо у неки агностички пандан који би била рецимо једнообразност природе, о чему је говорио рецимо Мил. Али једнообразност није логички нужна, што је уочено и тако је настао логички проблем индукције. Један други мислилац, међу првима атеиста фактички ако не прокламовани, Дејвид Хјум је разрешио, барем делимично, ову квадратуру круга. По њему закључивање индукцијом (емпиријски) је корисна ментална навика. Ако се нешто догодило пет пута ми не можемо бити сигурни да ће се догодити и шести пут, али корисно нам је да тако нешто претпоставимо. Наравно, ако се догодило пет хиљада пута за редом, статистички разлози за уверење су већ сасвим постојани, а ако се уклапа у друге, од раније познате, законитости имамо и неко дубље оправдање (које је само у математици сасвим сигурно, зато математика није емпиријска наука). Међутим, шта ако се нешто догодило само једном?!

У суштини се Хајгенсова размишљања не разликују од онога што данас зовемо астробиолошки пејзаж (дакле астробиологије као засебне, мада не баш етаблиране науке). Наивно је његово размишљање да ако нешто имамо на Земљи мора бити и на свакој другој планети. Уосталом, он није могао имати много података, ако има облака на Јупитеру могао је закључити да тамо има и атмосфере, не колико густе и да би то био проблем. Али Хајгенс ипак није толико ентузијаста (као неки, што сам каже) да претпостави да живота има на самом Сунцу. Из познате чињенице да нам одатле долази сва топлота он закључује како би било веома врело неком Соларијанцу.

Но ако се нешто десило, колико за сада знамо, на једној планети, разумно је претпоставити да би се могло догодити некад негде, осим ако по некој нужности не може. Теорија ретке земље је објашњење које делује на основу филтера који драстично смањују вероватноћу сусрета са неком другом високоразвијеном цивилизацијом. Мада се у принципу на слажем, она јесте објашњење Фермијевог парадокса (наравно, постоје и многа друга). Ова теорија не негира (ни статистички) постојање једноставнијег живота другде, или технолошке цивилизације у другом времену - ни у нашој галаксији, да не говоримо о милијардама других. У том смислу никаква нужност не спречава живот ван Земље и Хајгенс је то уочио.

Најзад трећи део књиге (код Хајгенса други) почиње критиком једног другог "путовања" које се базира на "хибридном" систему који је дао Тихо Брахе - по њему Сунце и Месец круже око Земље, око Сунца остале планете. Даље Хајгенс се бави околним планетама, овога пута углавном оним што се о њима зна - рецимо дан на Јупитеру траје пет сати. У том смислу то јесте значајно за историју науке, као и цела ова књига, само што у првом делу Хајгенсовог рада можемо видети и тадашње спекулације и филозофску мисао.

Иван Вукадиновић

Астробиолошки пејзаж

Фермијев парадокс - с мојим решењем

*Једном се расправљах са сцијентистом који рече како наука није постојала пре Галилеја. Наравно да ми се није свидело такво европоцентрично виђење. Вери-вел, рекох свеједно: онда точак, ватра, папир, штампа, барут... нису настали научним путем. Науке тада није било. Ерго, може се живети, па чак и напредовати и без науке.