Smrtonosne i opasne knjige

 Pravoslavni publicista i vrsni poznavalac okultističkih učenja i pojava u srpskom narodu Vladimir Dimitrijević objavio je knjigu Hari Poter i lov na dečije duše, u kojoj između ostalog kaže:

(Zanima vas šta kaže? Ne saosećam sa vama…)

Kad uzmeš knjigu koja je očigledno nekakav pregled, leksikon, u ovo doba interneta, šta možeš očekivati? Pa... razne stvari - možda ipak nešto naučiš; informišeš se (za kasnije interesovanje, gledanje, čitanje); ubiješ vreme ili se zabaviš.

Pa, ići ćemo tim redom, ali prvo moram pohvaliti, ako ništa drugo, onda širinu opisanog knjizi. Teško da će na 145 stranica malo većeg formata, a sa slikama mestimično, moći da bude pomenuta svaka knjiga koja je po nečemu bila opasna, ali izgleda da su sve oblasti knjiga ipak pokrivene. Znam "po sebi", što bi rekli, jer sam negde posle stote stranice očekivao kraj (toliko o ubijanju vremena), pa bi me iznanadilo još jedno poglavlje. A poglavlja su: religijske knjige, ideologije i doktrine, opasne i štetne knjige, zabranjivane i cenzurisane knjige, cenzura u Srbiji, knjige kobne po svoje tvorce, spaljivanje knjiga i fikcione knjige smrti. 

Sad pogledajmo koliko je Miljan Ristić uspeo da nas zabavi & poduči, što je posao umetnika po Šeliju. Makar on i ne bio umjetnik, nego nekakav "istraživač", njegov blog nam govori da su to ciljevi. Zapravo, sam kaže u predgovoru da ova knjiga nije ni trebalo da se dogodi, tekstovi su pisani prvo za blog...

Nešto naučiti... ali ne treba zaboraviti da je učenje prisećanje, kako su to rekli Tesla i pre njega Platon. U tom smislu možeš naći podatke koji će produbiti tvoje znanje o nekoj temi, u ovom slučaju dokle je nešto išlo. U tom smislu su odlomci o eugenici najdragoceniji u ovoj knjizi, to je naravno u delu o ideologijama. Dobro je bilo videti dokle je to išlo, ulogu nekih aktera kao što je Tedi Ruzvelt (američki predsednik) i slično. Citati na društvenoj mreži izazvali su polemiku.

Donekle bi se ova funkcija mogla dati i nekim drugim odrednicama, mada ne mogu reći da sem iz onoga o Lavkraftovom Nekronomikonu (poslednje poglavlje) nešto novo naučio, jer tu su mi već i detalji od ranije poznati. 

Ima tu i problema, kao što je u vezi podatka da je Inkvizicije poginulo 100 do 125 hiljada ljudi (štetnost Biblije!). Nije da mi je taj podatak po sebi sporan, samo treba biti oprezan jer čini mi se da je na drugim mestima bilo faktičkih grešaka, onda poverenje pada. Osim toga šta znači taj broj? Treba ga staviti u kontekst u kojem znamo vremenski raspon i zahvaćenu populaciju. Na tome treba insistirati jer sto hiljada za dvesta godina i sto hiljada za nekoliko nedelja nije isto! Skoro dva miliona stradalih Kmera (to su stanovnici Kambodže, ne samo Crveni Kmeri kako neki šatro intelektualci greše - to je samo frakcija koja je počinila genocid) nije isto što i isti broj u celoj Jevropi... 

Broj stradalih od Inkvizicije, rekao bih odgovara broju ubijenih hrišćana u Rimskom carstvu, ali je ovih bilo mnogo manje (jer su bili manjina od nekih deset odsto) nego stanovnika katoličke Evrope - oblasti zahvaćene zločinima Inkvizicije. No, razumljivo je da se zločini paganskog Rima ne pominju ovde - njih nije izazvala nijedna konkretna knjiga, ako ne bismo naredbe careva i pretora smatrali "knjigama". 

Krajnje je okviran podatak o milion do devet miliona stradalih u krstaškim ratovima, ali je reč periodu od dva veka. Uporedimo ga sa depopulacijom od preko četvrtine koju su sproveli Mongoli u Centralnoj Aziji, negde u tom periodu (ali za nekoliko godina!) - neke oblasti se nikada nisu oporavile. Ali to takođe nije urađeno u ime neke knjige (religije ili ideologije) nego je bilo prosto vojničko postupanje naroda koji tako radi. Može li se onda porediti?! Noam Čomski je jednom poredio broj mrtvih koje je Veliki Mao uzrokovao svojim velikim skokovima sa brojem mrtvorođene dece u susednoj demokratskoj Indiji (NR Kina je bolje rešila taj problem). Može li se tako porediti, jeri to uopšte etički?! Takva bi razmatranja trebalo imati ako pričamo o žrtvama.

U odeljku o Kuranu izostao je možda (ima koji tako kažu) najveći genocid u istoriji - muslimansko osvajanje Indije: procenjeno osamdeset miliona žrtava, ali to se dogodilo tokom osam vekova! Taj broj bi se mogao porediti sa brojem stradalih tokom osvajanje Perua i Meksika, ali imati u vidu da je devedeset odsto osvojenih Indijanaca tada stradalo od zaraznih bolesti na koje nisu imali nikakav imunitet. Avaj, taj podatak u knjizi se ne pominje, mada se Kuran navodi u odeljku Religijske knjige, ali žrtve su one iz moderne ere (prošli i ovaj vek) i kreću se najviše u hiljadama. Nekim čudom je Krolijeva Telema ovde uračunata, u isti taj odeljak...

Može se zaključiti da su prva dva odeljka o knjigama koje su objektivno tj. društveno štetne (religija & ideologija), dok je treći, donekle naslovni o knjigama koje su štetne po one koji ih čitaju. Nema razloga da se tu Telema ne nađe, ako se uopšte smatra srtonosnom ili šeštnom. Objektivno bi bilo veoma nategnuto pripisati joj mrtve, preko onog Do What Thou Willt, pa kao neki su stradali zbog svog stila života - možda hipici od droga, ali stvarno je veliko pitanje koliko je ceo taj pokret bio inspirisan Krolijem. Otprilike isto važi i za Satansku Bibliju, ma koliko se gnušao desnog liberalizma Šandora, ne bih rekao da je on tu ideologiju izmislio. Samo je uzimao pare onima koji su već bili u tom fazonu... Knjiga senki (Wicca) se tek potpuno bezveze našla tu - ako jeste religijska knjiga ne znam (a u tekstu nema) po čemu je smtonosna ili opasna...

E, od odeljka Opasne i šetne knjige, kreće neka zabava, "vreme sporta i razonode", koliko je može biti. Codex Gigas je za mene stvarno imao funkciju informisanja (nekim čudom nisam čuo za isti ili sam možda sasvim zaboravio). Inače, jedna od manjeg broja knjiga pre Gutemberga koje se ovde pominju, što je razumljivo, pre štampe teško su knjige mogle biti opasne. Rukopisi starine se više pominju u odeljku Spaljivanje knjiga, što jopet ima logike - kad su nacisti spaljivali knjige teško da su mogli iskoreniti celo izdanje, međutim mnoge knjige spaljivane u Aleksandrijskoj biblioteci (tri puta, kako ovde saznajemo) nepovratno su izgubljene.

Codex Gigas je opasan zbog svoje legendarne veze sa Đavolom kojom je nastala, a u tom delu će se naći i grimoari. Ali Makijavelijev Vladalac teško da je opasan po onoga ko čita (osim ako se ne zezne), možda je društveno šetetan, pa nije li mu mesto među ideologijama?! Uopšte je poglavlje pravi miš-maš jer će se tu naći Vojničev rukopis (opasnost? šteta? rekao bih samo misterija). Jadi mladog Vertera su možda izazvali samoubistva (da li samo zbog knjige?) no biće da bi onaj lik ubio Lenona i da nije čitao Lovca u raži. Iz teksta Selindžerove knjige se ne vidi što bi izazvala ubistvo (pošteno ni čime je zaslužila kultni status) i to je trebalo pošteno reći, a ne samo prepisivati sa Wiki i nekih blogova.

Ubijanje vremena i zabava nisu baš ista stvar. Kad smo kod prvog, priznajem da mi je padala glava (čitam u javnom prevozu pa to može biti zbog raznih stvari), ali smejanje je svakako vid zabave. To je naravno oko onoga rečenog o Hari Poteru (citat gore) koga nemam nameru da branim (tj. bogatu terficu Roulingovu - nešto mi govori da ima onih koji su pljuvali "promovisanje magije" u njenim knjigama da bi je prigrlili kad je rekla šta je imala o trandžama). No, ako već prepisuješ od nekoga (i navedeš što je pošteno, i ja sam to uradio mada na kraju romana) ne moraš reći da je "vrsni poznavalac". Ako stvarno nije, ima kome će biti smešno.

Slično je efekat smeha imalo ono što je rečeno o Manifestu komunističke partije, kao izvoru stradanja tokom vladavine mrskih komunista "od zla oca i od gore majke", kod nas u SFRJ. Biva tako mnogo "vrsnih poznavalaca" koji se poznaju koliko i Marica u krivi... Da se vratimo na deo o ideologijama. Onaj deo o cenzuri kod nas mi je lično dosadnjikav, mada je dobro što polazi još od doba kraljevine, tj. Obrenovića. Dakle, nisu samo komunisti krivi, a pominje se i post-oktobarska Srbija, uz sasvim razumljivu ogradu da tu više možemo pričati o cenzuri interneta, TV-a i slično.

Najzanimljiviji su mi delovi Knjige kobne po svoje tvorce i Fikcione knjige smrti. U prvom navedenom se možemo podsetiti stradanja zbog svoje reči ljudi od Sokrata (koji istina ništa lično nije napisao), pa do Pazolinijevog ubistva, Kundere kao disidenta ili Ruždijevih problema. Dakle ljudi koji su zbog izrečenog stradali od ekstremista ili autoritarnih vlasti.

Fikcije naravno nikad neću znati sve. Dobro je što je početo Nekronomikonom (malo prijatno iznenađenje), koji mi je naravno dobro poznat. Ime Ruže i Borhesova Peščana knjiga su mi takođe poznate, kao i Kišova Enciklopedija mrtvih. No nije Devet kapija do kraljevstva smrti ili Beležnica smrti (manga). Eto razloga da se ova knjiga i sačuva, pa kad se ima vremena nešto i potraži...

Ivan Vukadinović

eXperiment u kojem je sve moguće