Наметање културног модела

Ја нисам Шарли

Зашто бих био? Због подршке француском часопису који објављује карикатуре муслимана које вређају њихова верска осећања? У име слободе говора на начин а који ту слободу схвата Запад? Не! Исламски фанатици извршили су оружани напад на седиште "Шарли ебдоа" и убили више људи, међу којима и ауторе, за њих увредљивих, карикатура. Сада "Шарли" објављује нову карикатуру Мухамеда са одређеним коментаром, а добро зна да је за муслимане увредљиво и само приказивање лика Мухамеда.

Западна јавност масовно патетише над жртвама слободног новинарства, над жртвом слободе говора, исказујући одлучност и храброст да истраје у одбрани слободе говора како је Запад схвата и, зачудо, ништа даље.

Ипак, у свему томе, основно питање јесте - има ли Запад право да свој културни модел сматра неприкосновеним у тој мери да се не мора обазирати на увредљивост свог слободног говора за припаднике других култура. Нажалост, питање није реторичко, за Запад. Он сматра да има то право.

На пример, ако би се човек нашао у некој примитивној култури која слави старо дрво усред урођеничког села, као свог претка коме одају највеће почасти, тешко да би се припадник западне културе, макар не био учени антрополог, одважио да унереди то дрво. Не само из страха од непосредне освете ако би био ухваћен у тој скаредности, већ и због тога што је очигледно да није пристојно ругати се нечему што припадници племена уважавају. Тешко и да би се Западњак одлучио да поглавици стави примедбе, на пример да је дрво ружно, старо, криво, бескорисно и сл. и да га треба посећи. У овом примеру уважавање културних разлика је очигледно. 

Међутим, у несретном случају "Шарли" Запад сматра да се може сасвим слободно препустити благодетима својих стандарда "слободе говора", без обзира на могућу увредљивост одређених исказа за припаднике ислама. Такво привођење западним стандардима слободе говора, које Запад чини, ни најмање не доприноси превазилажењу културног јаза између Запада и муслимана и може само водити даљој и дубљој подели и ескалацији неразумевања и непријатељства. 

Не због страха од освете, која се, наравно, не може бранити културним разликама (али се може догодити), већ због уважавања културне разноликости и туђих вредности, Запад би требало да умери своју високо досегнуту слободу говора, уважавајући друге културе барем онолико колико уважава индивидуалну разноликост и права својих припадника.

Милан Топаловић

адвокат, Београд

Политика, Међу нама