Опасност с истока, део други

Почео сам да се бавим овом темом у светлу вести о обустављању пројекта Јужног тока, чему је кумовало одустајање Бугарске, док је је Румунија још раније била јасна у томе да није заинтересована. Почео сам писати о томе како наши источни суседи нас одсецају од братске Русије, која је још даље на истоку. Не треба бити много паметан па закључити како је управо то стратешко заокруживање било разлог њиховог пријема у НАТО, па онда и експресно у ЕУ.

Међутим, разматрајући тему и пишући први део дошао сам до закључка како нам је историјски много битнија била комуникација моравско-вардарском долином, и веза са Солуном, те како је улога Бугарске била углавном да ту везу спречи. У разматрањима тако стигосмо до Великог рата, односно Првог светског...

Можемо видети како се историја поиграла са Србијом, злоупотребљавајући свој смисао за дијалектику. Управо је заштита везе ка Солуну (Вардарске Македоније, у ширем смислу и долине Мораве) мотивисала Србију да не одустаје од онога стеченог у Првом балканском рату, а бугарске аспирације довеше до Другог балканског. Почетком Првог светског рата Бугарска је неутрална док западни "савезници" притискају Србију да се одрекне долине Вардара како би се источни сусед нашао на истој страни. Србија се није одрекла и, кад су је спреда напали Аустроугари и Немци, нападом слеђа Бугари су ипак одсекли Србију од југа, због чега је била нужна Албанска голгота. 

Ако бисмо данас трезвено сагледавали ондашњу ситуацију, може да зачуди ниво самоуверености (да не употребимо много гори израз) Пашића и уопште тадашње српске власти, који је довео до веома тврдог става и каснијих проблема. Прво погледајмо релативно мање проблеме које изазивају српски ставови поводом територија које нису српске, али (боже мој!) треба да буду део будуће Југославије. Мислим на одбијање Лондонског споразума, у пракси плана да се граничимо с Италијом рецимо у долини Неретве. Италија тада није опасна колико Бугарска, али ни сасвим небитна. Крајње је нечовечно поступање италијанских "савезника", њихове морнарице која одбија да прими изгладнелу и измрцварену српску војску на плажама Албаније, све док Русија не запрети сепаратним миром. Међутим, не можемо рећи да овај став није ничим изазван - изазван је борбом Срба за интересе Хрвата и Словенаца.

Са друге стране, Бугарска је опет много већа опасност, због које смо натерани на повлачење преко Албаније. И овде је требало да се Србија одрекне нечег много већег - не неких планова за после рата него своје суверене националне територије. Тако нешто је било лако код средњевековних монархија, које су биле устројене на другим принципима. Олака размена територија карактеристична је и за колонијалне поседе, у том периоду. Тако баш можемо видети лицемерје западних "савезника" Британаца и Француза који су тражили од Србије да се одрекне управо ослобођене Македоније, а тешко да би се сами одрекли Алзаса или Ирске... Но, свеједно је било како је било.

Долазимо до наших односа са Румунима. Срби имају мало пријатеља у свом суседству, и то се може рећи за Румуне. Ако бисмо баш тражили, могуће је наћи два сукоба ова народа и то још у Средњем веку. У бици на Велбужду учествовао је један одред Румуна на бугарској страни (Румуни и Бугари су пријатељи до Другог балканског рата). Такође, историјски Марко Краљевић погинуо је у бици на Ровинама против Румуна, али је учествовао као турски вазал, и каже се да се пре битке молио за победу хришћана, макар то значило његову смрт.

Па ипак односи два народа нису ни сасвим једноставни. Румунија није руски пријатељ и исувише често је баш преко њен била спречена веза Срба с Русијом. Када та веза није прекинута, а у условима мање румунске независности (формално турски вазал са све већим руским утицајем) - ратови су другачије изгледали (1808. и 1877.); но и тада се одлучивало у широј европској арени. 

Почетком Првог светског рата Румунија је неутрална. По свему судећи то не смета руским добровољцима да стигну до Србије, и ми знамо да су се многи борили у одбрани Београда 1915. Да је Румунија раније ушла у рат на страни Антанте, могуће да би рат много краће трајао. Аустрија би била суочена са јединственим фронтом од Галиције до Дрине и питање да ли би ту уопште издржала и шта би се десило да је Немачка морала у много већој мери да јој помаже уместо да наступа кроз Белгију и Француску... Улазак Румуније у рат није много помогао Србији, која је тада окупирана, док је сама Румунија принуђена да капитулира. 

Између два рата је политика Краљевине СХС/Југославије такође преокупирана везом са Солуном, док се о вези са Русијом до 1940. (када су обновљени дипломатски односи, међу последњима) не размишља много. Прво је постојао план да најбитнија одбрана буде на бугарској граници, док би северне области биле "препуштене" у случају веће агресије. Словенци и Хрвати се нису сложили. Пропала је "Мала Антанта" - савез са Румунијом и Чехословачком, уз могућност приступања Турске. "Вечно пријатељство" са Бугарском није важило ни док се мастило на папиру осушило...

Занимљива епизода настаје у односима СССР и Немачке 1940. Видевши да је неспремна за рат, Русија на све начине гледа да га одложи, ако већ не може да избегне. То је био разлог споразума са Хитлером, чак могућности да се уђе у отворени савез. Руси, уз гаранције пловидбе мореузима (Босфор и Скагерак) траже економско присуство у Румунији и своје базе из Бугарског. Управо је ћутање Немачке значило да се рат ближи. 

Док је Русија још неутрална, али вољна за помоћ Југославији (за шта није било времена), наша земља је поново у потпуности окружена. Управо је правац напада из Румуније и Бугарске најбрже довео Немце до Београда. Овога пута ниједна румунска пушка није уперена на Србе (али јесте касније на Русе), док Бугари својски учествују у агресији (занимљиво да они нису објавили рат Русији). 

За односе са Румунијом значајна је епизода током НАТО агресије 1999. Из ваздушног простора Румуније и Бугарске је Србија била најлакше угрожавана, што се посебно осетило дејствима у долини Мораве (Алексинац, Грделичка клисура). А када су Руси заузели аеродром у Слатини, тражили су дозволу за прелет својих авиона преко Румуније. Не само да је нису добили, него је одговор био како су румунски ловци "брзи на обарачу", па је могуће не само да врате руске авионе, него неке и одмах да оборе. Овакво курчење тешко да би било могуће да је Румунија сама "један на један" чак и са ослабљеном Русијом, односно без помоћи "великог брата" из Вашингтона. 

Са друге стране, румунска војска није учествовала у агресији, док Румунија до данас није признала "Kosova", што није толико због пријатељства према Србији, колико због могућности да и сама има проблеме са сепаратистима (Трансилванија). Са друге стране, румунска политика остаје доследно анти-руска, о томе нам говори размештање "ракетног штита" тамо. Тако је Румунија остала на позицији двостране политике према Србији - с једне стране не раде директно против нас, с друге нам геополитички итекако сметају (због својих разлога).

Наставиће се