Властити напор - зен и остали будизам

Важна разлика између зена и осталих праваца у будизму, јесте стављање нагласка на властити напор (ђирики), док друга учења (шингон, кедон и ђодо) рачунају на "помоћ другога" (тарики - кинески: та ли) - тј. на милост буда и бодисатви. Ђодо (секта Чисте земље, раја буде Амида) ставља нагласак на преданост и веру у помоћ буда и бодисатви, за саборни религијски живот, а не за индивидуалност, медитацију и естетичко искуство природе, као што је случај у зену и тендаију.

Дакле, успоставља се подела на: (а) спасење уз помоћ "снаге другог" (кинески: та ли), тј. светих ликова, чија се помоћ стиче вером и вршењем обреда и (б) спасење "властитом снагом" (кинески: цу ли), помоћу добрих дела, духовним прочишћењем и увидом. У будизму су ти "други" у које се узда верник, свети ликови (и верска заједница), односно њихова моћ светога - буде и бодисатве, дакле ликови будистичког пантеона, који настају деификацијом будинства и самог оснивача Буде Шакјамунија.

Наиме, у будизму око 1. века наше ере (тј. око 6 векова после настанка будизма) настаје идеја о залихи заслуга створених добрим делима свих пређашњим буда и бодисатви (кроз хиљаде њихових живота), која је сада као нека нагомилана моћ добра, која омогућује верска чуда и омогућава вернику да узме удела у том добру и милости ако испуњава верске дужности и верује у свете ликове и будистичка учења.

Учење у традицији Чисте земље (санскр. сукхавати - кинески: ћинг-ту - јапански: ђодо) је са начелом тарики, у опозицији према чану (зену - оп. А.). Зен се разликује од учења Чисте земље по трима стварима. Прво, по томе што му врховни циљ није рођење у рају, него просветљење (сатори), или пробуђење. Друго, пробуђење није у домену Амиде, нити од њега зависи, и треће - пробуђење се не постиже преношењем милости, или заслуга Амиде, или неког бодисатве, него властитим духовним напорима (што је означено термином ђирики - кинески: цу ли - властити напор) посвећеника. Напори у зену су везани за медитативну праксу, а не за молитву-мантру Наму Амида буцу, односно праксу нембуцу. 

Дакле, у зену је битно ослањање на властите снаге и заслуге, као и на увид, а не веру. То становиште би се могло сматрати и нерелигијским, или филозофским - јер, наглашава (властиту) снагу појединца, његов увид и живот у врлини, као примарне чиниоце постизања највишег добра, или спасења. Дакле, у зену, посвећеник врлином не стиче право на награду од буда и бодисатви, него мења духовни статус и отвара му се "око прађње", или мудрости. Ту се наглашава (властити) напор појединца, његов увид и живот у врлини, као примарни чинилац постизања највишег добра - пробуђења, или спасења.

Душан Пајин, ЗЕН

НАПОМЕНА: Нажалост није било могуће овде приказати канџи симболе (кинески идеограми који се користе у Јапану) за појмове дате на јапанском, што има у књизи.

п.с. Ово изгледа као "повратак коренима", тј. самом учењу Буде који рече напор чиниш сам - савршени само указује пут. Аутор блога има савремено виђење тих речи. Не мислим да је моје време прошло, али далеко од тога да тек долази. Дакле ја могу омладини да покажем пут, а на њима је шта ће с тим, тј. да ли ће се покренути у том смислу.