Мени се никада није свиђало и неће ми се свиђати употреба финалних узрока у истраживању природе... Наиме, ми не можемо упознати све савршености јер ми не уочавамо унутрашњу бит ствари него само спознајемо нека спољна својства, па и циљ који је Творац поставио не можемо видети ни сасвим спознати.
Руђер Бошковић, Теорија
Горњи цитат нам даје усмерење Дубровчанина Руђера Бошковића, које је итекако фаустовско (како би рекао Шпенглер). Оно се види у самом методу који је назвао philosophia experimentalis. Како горе видимо - није питање зашто, него како. Уосталом, на рунском курсу питали смо се како свет заправо функционише. У одговору на то питање Бошковић се наслања на Њутна и Лајбница (иначе саме међусобно завађене), које зна и да критикује и у понечему оповргава. Он сам долази до решења које је круна фаустовске мисли, такође у савременој науци углавном владајуће схватање - материју чине нематеријалне, тачније непротежне тачке.
Али погледајмо шта овај великан нама значи. Иако је раширено мишљење да се Дубровник (период републике) сматра некаквим делом српског света, није било много интереса да се велича рад овог Србина католичке вере. Можда зато што је био исусовац (језуита). Уосталом, он је свој научни рад обављао даље од "наших простора" - у Италији и Француској. Тако ћемо данас још понегде у Србији имати основну или средњу школу "Руђер Бошковић", док се у Хрватској и универзитетске установе зову по њему.
До мене је дошла књига Filozofija znanosti Ruđera Bošovića, зборник радова "što ga je, uoči 200. obljetnice Boškovićeve smrti, priredio Filozofsko-teološki institut Družbe Isusove u Zagrebu od 11. do 13. prosinca 1986. godine". Није спорно да католичка црква у свом разгранатом телу има врсне интелектуалце, уосталом нису све радове писали њихови попови. Има ту и световних лица, али осим пар странаца, иако је симпозијум одржан у СФРЈ, објављивали су само Хрвати, у принципу само Загрепчани... Оно што је занимљиво је актуелност научне тематике - помињу се теорија струна и још неке и даље актуелне теме, уопште књига после три и по деценије не делује "превазиђено", иако неких појмова разумљиво нема - тамне енергије, инфлаторне космологије - али ти концепти још увек нису сасвим неспорни...
Основа већине радова је Руђерово капитално дело
Theoria philosophiae naturalis, односно Теорија природне филозофије или, скраћено, само
Теорија. Бошковић се бави
простирањем сила у области невидљивог, дакле тада експериментима недоступног, чиме се судара са проблемом примене индуктивног метода - вреди ли он некаквом екстраполацијом и тамо где више немамо опита. Ово је познати филозофски и логички проблем, тачније
Логички проблем индукције, који до данас није задовољавајуће решен. Самим методом Руђер није много оригиналан - он на основу индукције (емпирије) долази до аксиома, па их онда дедуктивно примењује. Тако долази до следећих ставова:
- аналогија и једноставност природе
- принцип непрекинутости
- непрекинута кривуља сила
- модел изградње већих честица од мањих и
- структура материје коју изражавају недељиве и непротежне тачке, међусобно одељене неким размаком.
Ово последње је буквално како данашња наука види ствари, тзв. стандардни модел (алтернативно, теорија струна је само мало егзотичнија - једнодимензионе петље најмање могуће дужине увијају се у десет димензија). Али пре импликација, погледајмо од којих Њутнових аксиома он полази: 1) Свеукупна природа је врло једноставна 2) сва велика гибања небеских тела остварују се привлачењем силе теже 3) готово сва мања гибања својих честица природа остварује неком другом силом привлачења или одбијања 4) првородне честице не само да имају у себи силу тромости и оне пасивне законе кретања које из ње нужно настају, него примају кретање од делујућих начела као што су сила теже, врење и веза тела 5) да та начела стварно постоје показују нам појаве, мада узроци тих начела нису још објашњени. Јасно је да Бошковић иде даље, код њега нема "готово сва", нити базира систем на тромости (инерцији).
Вратимо се Руђеровим ставовима, посебно последњем у којем је одбацио све апорије картезијанаца које су долазиле од протежности материје. Тиме је одушевио самог Ничеа за кога је "заједно са Пољаком Коперником досад највећи најпобедоноснији противник причина". За разлику од већине Немаца, Фридрих Н. је умео да цени словенски интелект, можда зато што је и сам имао пољске крви.
Наравно, треба додати Ничеов став да заједно са атомизмом материје треба одбацити и атомизам душе - материја се састоји од непротежних тачака, душа од афеката. Могуће је повући даљу аналогију - атоми су дељиви, али није баш здраво седети поред материје у којој се велики број атома цепа, због радиоактивности. Такође, особе чија се душа цепа, што је могуће, нису добро друштво. Таква стања називају се шизофренија и слично...
Визионарство Бошковића видимо у идеји да би силе које он описује могле довести до
спирала атома (сиц!). Оваква идеја макромолекула је одбацивана чак и пре сто година, док данас свако зна за ДНК. Руђер своје силе описује геометријски, како смо рекли као непрекинуте силе које по синусоидама делују привлачно или одбојно, у зависности од удаљености. Метод је доста сличан ономе који је у свом капиталном делу
Philosophiae Naturalis Principia Mathematica урадио сам Исак Њутн - аналитички и геометријски.
Данас је Руђер Бошковић помало заборављен из једног једноставног разлога - није иза себе оставио ниједну формули. Његови ставови не могу данас бити директно примењиви, али то му се не може ни замерити, свашта се у науци од онда издешавало. У филозофији, посебно филозофији науке, видимо да није заборављен. Ипак, поставља се питање да ли се његове идеје слажу са савременом научном парадигмом?
И да и не - био би једноставан одговор. Можда би наивно деловао покушај да се сва кретања и сама чврстина тела које видимо објасне једном једином силом, али имајмо у виду да се тада није знало ни за електромагнетну силу (наравно, знало се за појаве). Код Руђера тако не постоје минус и плус, који су то иначе по конвенцији. Но имајмо у виду тежњу савремене науке да на све већим енергијама споји различите (четири основне силе) у некаквој теорији свега, што би можда једном укључило и саму гравитацију. Електромагнетна сила је уосталом објашњење два раније одвојена појма - електрицитета и магнетизма. И сама гравитација је била спајање појмова привлачне силе на мањим и већим одстојањима - оно што привлачи јабуку Земљи, али такође и Месец. Најзад, можда би се различитим деловањем гравитације на веома великим и екстремно великим удаљеностима, такође неки синусоидалним фактором, могле објаснити "тамна материја" и "тамна енергија" тако да оне заправо не постоје... Деловање гравитације на веома малим удаљеностима такође није објашњено, у том смеру развија се квантна гравитација.
Бошковић се није бавио само умовањем, него и практичним експериментима у области оптике. Он конструише направе назване витрометар и микрометар. Њихова примена је била временски ограничена, јер ускоро ће их у астрономији заменити фотографија. Ипак је преко микрометра измерена прва паралакса удаљене звезде - непобитни доказ да се Земља окреће око Сунца. (Руђер жели да одбрани и црквено гледиште, користећи онда постојећи појам апсолутног кретања, по којем би у свој резултанти сила Земља могла чак да мирује "ако би Бог тако хтео". Но за сва практична питања, Земља се креће око Сунца.)
Сву величину генија и кад греши (по чему је Ајнштајн био познат) видимо по једном предлогу експеримента, који тада није могао да се спроведе, више због разлога финансија, него технологије. Требало је испунити телескоп водом и видети да ли ће угао под којим светлост пада бити другачији. Преко сто година касније неко је извео тај експеримент са претпоставком супротном од Бошковићеве (по њему се ништа не би променило) и био је у праву. Руђерова грешка, очекивање да ће доћи до промене угла, дошло је од две грешке оног времена - апсолутног кретања (кретања у односу на неки апсолутни непокретни оквир) и (само) честичне природе светлости. У томе је Бошковић сасвим следио Њутна.
Непротежне тачке би могле личити на Лајбницове монаде, али Бошковић се са њим разилази у ономе што се сматра највећим Лајбницовим доприносом логици -
принципом довољног разлога. Иако се он не противи том принципу у смислу деловања појава (где тај принцип и није нешто ново), одбацује га по питању деловања Бога, јасно из теолошких разлога. Бошковићу се тако минира
слободна воља, али лично сам склонији Лајбницовом схватању. Уосталом, мени ово није толико занимљива расправа јер сам већ дошао до свог закључка како то
живимо у најбољем од свих могућих светова, како је Лајбниц рекао. Но моје схватање је нешто другачије, можда парадоксално, али се не задржава на евентуалијама у којима живимо...
Најзад, који би био закључак. Иако Бошковић одбацује финалне узроке у истраживањима природе, он до тог финалног узрока (Бога) свеједно стиже. Видимо да се Бог не ограничава ни принципом довољног разлога (мада му не приписује логички контрадикторне ствари). Такође, Бошковић не стаје где и Њутн (у својим научним односно природнофилозофским делима, имајмо у виду да она чине тек мањи део Исаковог креативног рада). Резултат мисли Руђера Бошовића је, како рекосмо, фаустовски: Бог је сила!
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар