Утопија (Томас Мор)

 

I say revolution, they say solution

Thomas More said something like that

Anthropophobia, Love To Love

Сами се никада не служе новцем, већ га чувају за случај неког догађаја који би се могао јавити, али који не мора никада наступити. Злато и сребро, од којих постаје новац, у њиховој земљи немају већу вредност него што је даје сама природа. А свако види да су они далеко мање вредни но гвожђе, јер док људи не могу без гвожђа исто тако, богами, као ни без ватре и воде, дотле нам злато и сребро не задовољавају ниједну важнију животну потребу. Само им људска глупост придаје вредност, једино због реткости. Изванредна мајка природа нам је ставила на слободно располагање ваздух, воду и земљу, а закопала дубоко безначајне и некорисне предмете.

Томас Мор, Утопија

Први цитат је из песме средњошколског бенда у којем сам био, песму је написао мој најбољи друг још из основне школе, који је водио бенд - "Оснивамо бенд ко је за то да ја будем вођа нека дигне десну руку..." Тада смо били панкоси, а утопијске наде Томаса Мора (о којем смо у школи чули, а кога наравно нисмо читали) повезивали смо са смрдљивим хипијима. Што се те школе тиче, волем рећи како сам окрзнуо марксистичко образовање, но утицај је можда био и већи... Укратко, Томас Мор и његова Утопија сврстани су у утопијски социјализам, што ће рећи - "ненаучни", како се говорило за све што није марксизам. У предговору Милош Милић доводи у питање такво сврставање, по њему су ставови Томаса Мора пре хришћански социјализам, а можда још више хришћански анархизам, као код Толстоја. Но рекао бих да, барем што се тиче овог дела, то не стоји. Можда је паметније погледати ког је жанра Утопија.

Укратко - Утопија није утопија. Не спада у оно што се у књижевности (уопште уметности) каже када се сматра да је неко дело утопијско. То би значило неку слику идеалног друштва, обично у будућности. Било би поджанр научне фантастике. Осим ако такво дело није крајње наивно, давало би неки горки укус у устима - јер од утопије није далеко дистопија (Драгош Калајић је у праву када од дистопијских разликује права антиутопијска дела, која дају сасвим другачији поглед на свет). Неко би угрожавао и такво "бесконфликтно" уређење, а можда би се показало да оно што је на површини утопијско, заправо и није такво, мада су алтернативе горе. Једно технолошки утопијско дело је Златно доба Џона Рајта. 

Ако Утопија Томаса Мора то све није, шта заправо јесте? Она је метафора, алегорија и друштвена критика. Први део, заправо доста дугачак у поређењу са наставком књиге, јесте некакав дијалог са свештеницима и још некима о друштвеном уређењу какво је у Енглеској и Европи почетком 16. века. Ту има веома рационалних примедби - рецимо, ако се крађа кажњава вешалима није ли онда онај ко украде мотивисан и да убије - ионако не може горе проћи ако га ухвате, а убиством барем уклања сведоке. Или исплативост плаћених дружина феудалаца или стајаће војске која је скупо стајала тадашњу Француску. Однос према свештенству? (Томас Мор је био посвећени католик, који је такође имао државну функцију, покушао је да посредује између Хенрија и папе, али је одбио да призна ауторитет краља Енглеске као верског вође, због тога је завршио живот у Тауеру). Најзад, сама скепса колико би краљеви послушали разумне савете, колико би им се исплатило да послушају... Најзад, аутору (писано у првом лицу) се каже па покажи нам онда такву државу и он почиње да прича о ономе што је чуо о острву Утопија.

Дело је писано на латинском, а већина имена су некакве кованице из грчког (порекло речи је некад јасно, а некад се нагађа - има у фуснотама). Пре свега само име дела: У-топос, што значи не-место. Човек који је посетио Утопију је Рафаел Хитлодеј - хитлодеј значи брбљивац. Главни град (зато што је на средини острва, иначе не баш посебан у односу на остале) је Амаурот, што значи слепи град. Раније име острва је Абракса, што преводилац везује са магијским значењем, али заборавља много битније - у гностичком пантеону то је Бог који је добар колико је и зао, помиње га Херман Хесе у свом делу Демијан, није немогуће да је значење било познато ученом човеку 16. века (Хесе је своје антиутопијске ауторске намере, у смислу који је дао Калајић, показао у свом роману Игра стаклених перли). Острво је добило своје име од законодавца (краља) Утопа, који би имао свој пандан у легендарним законодавцима Рима и других цивилизација (код Римљана је то Нума, иначе имена тих законодаваца су обично на М - Манве, Ману, Миној, Менес, што можда одговара индоевропском корену ман - за човека). Сама Утопија је република, у много чему уређењем по узору на Платонову Државу, коју у латинском преводу зову De Republica.

Помињу се и други народи, само грађење њихових имена је занимљиво, што остављам читаоцу ако хоће да чита књигу. Уређење и начин живота дати су према поглављима чији наслов не описује тачно садржај. Рецимо ако је поглавље О путовањима Утопљана или О робовима, то не значи да се на тим страницама бави само тиме. Али кад смо се дотакли, рецимо нешто о томе. Оба ова поглавља нам дају слику уређења које није "утопијско" у смислу некаквих бајки или комуно-анархијских снова. Да би се путовало треба добити дозволу (слично Енглеској тога доба), али се она лако даје. Путнику је све обезбеђено, а ако се негде дуже задржава, мора да ради. Занимљиво је да је радно време иначе шест сати дневно. Имајмо у виду да се "званична" радна недеља у овом веку једва спустила на четрдесет сати (негде тридесет и пет, без пауза), дакле осам сати дневно или једна нешто мање. И поред свог технолошког напретка тренд је пре да се радно време продужава, кроз некакву прекаризацију рада. А овде видимо да је неко на измаку "мрачног средњег века" закључио да је шест сати рада дневно сасвим доста (Мор види Утопљане као технички напредне, али ни по чему фантастичне у односу на властита схватања тог времена...)

Помиње се и слободно време. Оно је посвећено научном образовању, у принципу ван своје струке, мада има мало научника, оних којима је дозвољено да се баве само својом науком. Образовање је родно равноправно, што у принципу важи и за војне послове. Идеал који је у савременом свету први пут донекле постигнут у Совјетском Савезу. 

Поменули смо робове. У принципу то се односи на људе који су (на српском језику реч несумњиво истог порекла - на робији). Дакле, ко у таквом "идеалном" уређењу јопет прекрши законе, мора принудно да ради. Он није ничија својина, јер својине у Утопији иначе нема. То је наставак оне расправе из почетка о непрактичности смртне казне. Мада се и овде бекство или поновни покушај бекства, такође помагање у истом - кажњава смрћу. Насупрот, откуцавање онога ко покуша бекство се награђује.

Војни послови су донекле, а сигурно без знања о оригиналу, слични ономе што Сун Цу наводи у Умећу ратовања. Рецимо да је листа разлога за спољну интервенцију поприлично дуга, укључује увреду савезника па чак и ако неки народ живи у ропству (дакако према гледањима Утопљана). Она ме подсећа на једно друго велико острво - Америку. У те интервенције веома ретко шаљу своје грађане, више воле да плате припадницима других народа да ратују (један је повезан са тада у Европи озлоглашеним Швајцарцима). Уопште, војни позив није много цењен, али је поштован. Сличност са Сун Цуом је неки етички став по којем нема ништа лоше у томе победити уценом или преваром - тако се чак чувају и животи непријатеља. 

Али Утопљани су спремни за отаџбински рат, ако неко нападне њихово острво. Женско и мушко се обучавају у војним вештинама. Иако се тешко покрећу спремни су радије погинути до последњег него трпети пораз. И ништа их не би навело да позову страну војску да брани њихово острво.

Најзад, нешто о религији. Она наравно није хришћанска и ту је Мор присиљен да је, макар формално, назове јеретичком. Такође помиње људе који прелазе на хришћанство и разлоге који имају, али то није битно. Битна је толеранција, па онда то да су саме форме небитне. Оно што постаје важно то није толико у шта се верује, колико однос према животу. С тим у вези: Напротив, онога ко умре весело и пун наде нико не оплакује, већ га испраћају с песмом и, топло препоручујући његову душу Богу, најзад му тело спаљују, изражавајући при томе више поштовања него бола. На месту спаљивања подижу стуб на којем су урезаним словима исписане заслуге умрлог. Поучно у данашње време, зар не... 

На крају, а још у поглављу које би се бавило религијом, Томас Мор препоручује читаоцу овај извештај Рафаела Хитлодеја, иако и сам не зна колико је истинит...

Иван Вукадиновић