А ондак је летијо јероплан над Београдом

Није важно шта сам све био и шта сам радио у животу. Важније је, бар за мене, то да нисам кроз живот прошао некако само упола, затворених очију, скоро упразно, или, што кажу „као пас кроз росу“. Многи људи тако пролазе, или „виде само дрвеће најближе себи, а не огромну шуму около“. 

Александар Дероко, А ондак је летијо јероплан над Београдом

(Куће и други неимарски дани, 1981.)

Обрадује ме прилика да читам о Београду некад, о значајним људима прошлости, најзад о једном несвакидашњем животу и каријери. 

Мада прва асоцијација, која ми се неко време мотала по глави кад сам почео читати, била је нешто друго. Пре више од деценије, у склопу "вечитих" подела на четнике и партизане, неко рече да је било Јевреја у четницима помену извесног Дерока* на шта сам ја рекао је ли то онај што га мучки уби чета партизана, референцирајући се један од "хитова младости". Не то је неко други, рече лик, а наравно да није овај Дероко, уосталом доћи ћемо до његове приповести из времена ДСР. Дакле, већ три лика истог презимена...

Оставимо сад то, приповест је озбиљна што је не чини мање забавном. После увода Моме Димића (Дероков век) наилазимо на први део Београд на сусрету два века. То је типичан део књиге Сећања (што је поднаслов). Пало ми је на памет да ћемо у овој књизи иначе видети неки развој Београда, од почетка прошлог века, па до неких новијих дана... али то није био случај. Што је лако разумљиво. За очекивати је да неко пише о свом детињству и раној младости кроз место и време радње, јер то је време када сам реално није актер. Касније се сви ми ипак сећамо више онога што смо радили, и са ким смо радили, него просто окружења. Таква је и ова књига. Има неких чија су сећања ипак фокусирана на себе, као Лени Рифенштал рецимо, па ће овај део дати веома кратко. Но овде имамо осамдесетак страница изврсно пренетог духа времена. Већ сам пренео одељак Топли амами,  а осим тога, видећемо успомене на Стевана Сремца, извесну госпођу Паулину, убиство краља (првог Александра који је убиВен), јавна купатила, о кућама и становима уопште, почетку школовања које Дероку није баш славно ишло и тако све до историјски познатог: Дечаци одлазе у рат.

Следи четрдесетак страница о војевању, још убедљивијих - Како нисам био један од 1300 каплара. Александар Дероко је било поштеђен албанске голготе, али зато се у Француској обучио за такође опасан посао ратног пилота, што му је донекле олакшало живот на Солунском фронту, мада је био у животној опасности, у сваком случају има о томе шта да прича. Одељак је симпатично назван: Неке херојске приче, па Нехеројске причице и даље, али са Солунског фронта.

Онда имамо прескок до следеће ратне "епизоде", Двадесетак година доцније, у којој описује расуло априлског слома Краљевине Југославија; па онда Таоци у логору на Бањици новембра 1941. године - веома убедљива прича о логорашким данима, без преувеличавања али са веома јасним аспектом лишавања приватности - о чему сам ретко имао прилике да видим у разматрањима времена у заробљеништву.

Само ћу поменути кратак део Из фамилијарних сећања и старих писама, па прелазим на Месец дана са Растком у Паризу и још понека сећања. Ово је заправо најдужи део књиге са 85 страница. И поред своје импресивне каријере (архитекте) Дероко је био довољно импресиониран што му је другар био Растко Петровић, прерано умрли (иначе ко зна шта би још постигао). Четири године млађи и са ликом Лавкрафта, Растко је сигурно био занимљив сапутник, а то уосталом и овде видимо. Мени као читаоцу ипак ђаво асоцијације нису давале мира, па ми је падало напамет да "нису ту чиста посла", као уосталом што је било ласцивних коментара на дружење Фрода и његовог баштована, или Холмса и Вотсона, уопште било која два мушкарца. Ова дружења су ми деловала као Dark Academia, боље рећи претечу тог "покрета". Уосталом, о претечама се има много више рећи, јер филмове и серије са сличном тематиком сам гледао много пре средине претходне деценије...

У суштини, реч је о дружењу два младића, стварима кроз које пролазе и то је у суштини занимљивије од њиховог међусобног односа. Како су видели наше манастире, полупусте планинске пределе, конаке са стеницама или у Ужицу собу са креветима још неразмештеним од ранијих гостију... Биће занимљив опис (из приче наравно) Азема Бејте, албанског одметника (качачке банде) који је задао много мука младој држави - Краљевини СХС. Дероко се не бави политиком, па не помиње "неутралну зону" на територији Јуника, што је тек у овом веку постало актуелно место (а може бити и занимљиво подсећање). У сваком случају до интервјуа са Аземом Бејтом, тада још живим, није дошло.

Кроз ова сећања сазнаћемо о још понекој личности тог међуратног периода. Помало о Црњанском, но нешто више о Станиславу Кракову, његовом женскарењу и посебно флертовању са фашизмом (рецимо кад је од Растка и Дерока тражио да му направе симбол - кад већ Немци имају кукасти крст). Пре више од деценије видех на Сајму књига издање неке од "невладиних" о фашизму у интелектуалним круговима Срба тих година, нисам купио, мада ми паде напамет да читам то с неким мрачним задовољством сеирења, како се то каже - пошто либераши свуда код Срба виде фашизам. Па овде можемо видети да је било таквих људи, нешто више у Сенкама над Балканом, где се појављује измишљени лист Ново Доба.

Друга путовања, међутим, су из каснијег времена (датуми или године нису дати), негде после ДСР, а у случају Америке знамо нешто ближе да је реч о раним седамдесетим или касним шездесетим прошлог века. Овде нема путовања по нашој земљи. Ипак, ту је Хиландарски путопис, из области за српску културу веома битне (Дероко на једном месту каже да више записа има у Хиландару него на свим другим местима). Запис из воза "Талго" или Шпанија каква се најчешће види (дар за наслове, зар не) даће нам оно што нажалост добро знамо да постоји, мада није свако видео опис - кориду. Двадесет дана на полутеретњаку или нашим бродом до Њујорка и натраг - атмосфера на океанској пучини, како се ради у лукама и како изгледа Њујорк после расних нереда. 

Дебеле црнкиње се намештају пред апарат, деца се плазе и праве „рогове“ у објектив… Кад ме продрма једна тешка шака на рамену, и један промукли глас: „Шта то радите?“… Ноге су ми се одсекле; жена џин, већа и снажнија од мене, и један промукли глас: „Шта то радите?“ … Ноге ми се одсекле; жена џин, већа и снажнија од мене. Муцам ја, заборавио и оно мало енглеског. Извадио пасош. Кажем ја: „Југославија, комунисти, пријатељи…“ Грми она: „Је л' за новине?“ „Боже сачувај“, кажем ја „професор, етнографија…“ и све чега сам се сетио и умео да кажем, само да би одобровољио аждају.

И не баш као пас кроз росу је последњи део и, рекло би се, оно како Дероко описује свој живот на крају пута. Одатле је цитат на почетку. Ту видимо најзад нешто о његовој струци - архитектури - став да нема "балканске" архитектуре, да не можемо стално вртети оно старо, етц. Такође нешто односа према професионалном животу уопште - однос разума и страсти. Сетимо се да сама архитектура јесте нешто што обухвата инжењерство и уметност. Поглавља или одломци: Наше старине, Уметност је племенитије узбуђење, Куће и други неимарски дани.

Иван Вукадиновић

* Дероко је специфично презиме, у овом случају италијанског порекла, што нам Александар објашњава.

Александар Дероко - свестрани геније српског рода