Оркански висови

 Друго питање ме много занима, а то је – да ли је Хитклиф човек? Ако јесте, да  ли је луд? Ако није, да ли је ђаво?

Емили Бронте, Оркански висови

Након Џејн Ејр, логично да долазе Оркански висови. На питање зашто класици већ сам одговорио - Џејн Ејр сам видео као готски роман, а кад сам већ читао капитално дело једне сестре, зашто не бих и друге. При чему постоји предисторија са овим класицима, из англосфере, који се нешто другачије перципирају код нас него руски. Што би рекли - е сад ћеш да читаш сестре Бронте... Оркански висови су код тих импортованих предрасуда још и горе прошли из једног невиног разлога. У серији Бољи живот двоје матораца, које играју феноменални Власта и Оливера Марковић, договарају састанак преко огласа, где је шифра Оркански висови. Зашто баш Оркански висови? Када сам прочитао оба романа рекао бих да је логичније да шифра буде Џејн Ејр, али овако је звучније и вероватно је више људи чуло за Орканске висове...

Ако их већ стављам заједно, ред би било мало поређење два романа. Од почетка се види разлика у стилу. Џејн Ејр Шарлоте Бронте има стил који и данас можемо назвати "готски", односно романтичарски, озбиљан (осим када Џејн разговара са својим господарем, будућим мужем). Стил Емили Бронте је нешто лакши, помало ироничан, чак подсмешљив кад се дотакне верских питања (кроз лик Џозефа - случајно, не бих рекао). То подсећа на једног доста ранијег аутора, који се бавио озбиљним темама (којима се баве Оркански висови, такође) а до тога ћемо стићи... Овде немамо неко романтичарско гледање у даљине, него живот у нешто забаченијој и суровијој средини (мада ни Џејн Ејр није живела лагодно): једно је кад машташ а друго кад већ живиш у вукојебини. Но наратор (онај кровни, да тако кажемо, мушкарац) то и жели, чак прве назнаке да је газда који ће му издати напуштено имање да на њему живи јесте мизантроп делују му обећавајуће - добро ћемо се слагати. Тај мизантроп је нико други до Хитклиф, дакле један од двоје главних ликова, кога ћемо исувише добро упознати.

Но једно је обећање мирног усамљеног живота, а друго "добродошлица" у којој ће бити мета напада пса, па онда и подсмеха, па се сусрести са наводним (?) духовима. Наилази на дневник, нагорелу књигу, и изгравирана слова на прозорској дасци Кетрин Ерншо - Хитклиф - Линтон. То ће га увести у сан где ће "видети" јунакињу и једино је питање (које касније постаје актуелније) јери реч о сну (визији, илузији) или духу, јер Кетрин је мртва. Јопет за разлику од Џејн Ејр где делује жива, али полудела, жена. 

Газда Хитклиф није расположен за разговор, али ће наш јунак (господин Локвуд) морати да болестан проведе зиму на овом забитом ветровитом имању, где ће му друштво правити служавка Елен Дин, која постаје главни наратор, она чију ћемо реч највише чути. Кроз неку врсту непоузданог приповедања, видећемо у улози наратора и госпођицу Линтон, а касније госпођу Хитклиф, тј. њена писма Елен. Треба имати у виду да цела прича никада није фантазмагорија - Локвуду или госпођици Дин просто можемо увек веровати, не поставља се питање како ова цитира до речи писмо од више страница, етц. Прича није из прве руке, од двоје главних наратора (јер улога Елен је ипак споредна), али оно што је пренето кроз два, некад и три слоја препричавања јесте оно што су актери који причају видели и осетили.

Иако испричана другачијим стилом, и са другачијом главном темом, и ова новела је готска, уосталом смештена је у пик овог жанра, приповедање се одвија 1801-1802, а главна радња пар деценија раније. Овде немамо замак, али имамо удаљено имање. Имамо наследство, али је његов значај више психолошки него социолошки (за разлику од Џејн Ејр и вероватно осталих готских романа). Запамтимо то - психолошки. Радња испрва делује компликовано, да би постала суштински једноставна, мада ће компликацију донети имена, односно ословљавање - госпођица Линтон постаје госпођа Хитклиф, а већ смо имали госпођу Линтон. Но то нам је већ на почетку обећано.

Урадимо (прет)последње поређење овог романа са Џејн Ејр. Оно је "површински" (или је тако барем познат) љубавни роман који улази у социјалну тематику. Оркански висови су роман заплета са изразито профилисаним ликовима, барем је такав лик Хитклифа, и нешто мање Кетрин. Сиромаштво које се тамо јавља је материјална категорија, која на крају бива побеђена. Овде је сиромаштво психолошка категорија које се испољава као недостатак манира или (основног) образовања, и као такво може да смета. Док су људи који живе у тешким условима задовољни или не искључиво према томе како се према њима (рођаци, повезани људи) односе. Тамо имамо умирање од болести које је повезано за социјалним условима (и личним искуствима Шарлоте Бронте), овде једино од лоших услова умире Хитклифов син, неприлагођен дошавши из Лондона и описан као размажен, изузетно слаб карактер. Што не значи да доста ликова неће помрети, али они су углавном уништили себе...

На крају бих се тешко одлучио да ме питају која је од ове две књиге боља. Могли би то ипак бити Оркански висови, пре свега захваљујући шекспировском лику Хитклифа, човека без презимена. 

Овај роман, као и Џејн Ејр, има барем мрву Достојевског. То се види пре свега у потреби јунака да објасне себе, у напетим дијалозима. Тешко је рећи да ли је било ту директног утицаја, хронолошки би било могуће. Но и да никако нису утицале на руског великана, сестре Бронте су барем најавиле реализам. 

Много више овде има Шекспира. Хитклиф није негативац као Јаго у Отелу, он делује много више отворено и његова освета није усмерена само против једног човека. То не би било смислено објашњење, јер његово деструктивно делање се наставља много пошто је тај човек мртав и пошто је љубав коју би хтео задобити такође мртва. Има у њему доста Ричарда Трећег, уосталом цитат којим сам започео текст увелико подсећа на овог Шекспировог лика. С тим што је Шекспир дао одговор - нема звери која не осећа сажаљење, али код човека је то могуће... Наравно, сцена је другачија, Хитклиф неће освојити цело краљевство (на неко време), већ један па други посед. Но ако им је заједничка фрустрација положајем у којем су, освета за исти, ова двојица се значајно разликују у једној ствари. Хитклифа ограничава љубав коју није могао да има и која је изнад поседа и освете и на крају ће је (могуће!?) остварити...

Најзад заплет. Газда имања је довео дете из Ливерпула, црно дете које неразговетно муца (говори на страном језику?). Иако је овај момак, будући Хитклиф, несумњиво је дошао из колонија, највероватније мелез - "хипотезе" су биле Индус, Американац или шпански бродоломник... Ипак у екранизацијама (не сећам се да сам гледао, барем не ниједну целу) обично је белац, објашњења су како је вероватно грчког порекла или нешто слично, мада тако не пише...

Испрва га његова деца одбијају, али ускоро ту имамо разлику. Кетрин га прихвата, док старији Хиндли развија опасну љубомору. Док је отац (газда) жив не може да је реализује, јер он је обично на страни овог малог странца. Али кад отац умире, младић Хиндли постаје господар и Хитклифа одгурне из куће, присиљавајући га на физички рад без икаквог образовања. Кетрин покушава да га подучава, а према њему развија приврженост до нивоа да ће рећи нас двоје смо једно. 

Ипак се та љубав неће ни дефинисати (данас бисмо рекли као веза), чак ни до краја освестити, док имају неки контакт. Ту долазимо до заплета који није толико компликован, колико ословљавање (Елен Дин као наратора) изазива збрку. Кетрин Ерншо постаје Кетрин Линтон, или госпођа Линтон, удаје се за човека са суседног имања. Хитклиф ће завести госпођицу Линтон, сестру тог човека, с њом побећи. 

Мало (не превише) је занимљив тај господин Линтон који је луд за Кетрин, а она га види као неку резервну варијанту. Но када су венчани као да нестаје његова љубав, настаје нека равнодушност, посебно кад она испољи хирове, како се то споља може видети, кад се Хитклиф врати. Ту настаје необичан троугао који постаје четвороугао. Јер Хитклиф ће завести његову сестру (што је својеврсна освета). Тако долазимо до својеврсног укрштања, што је сличност са радњом чувеног Отрантског замка, само што је тамо реч о две генерације, укрштање је из разлога страсти и друштвених (очување имања), а овде из психолошких механизама какав су освета и компензација. Ако ће Линтон бити донекле незаинтересован за своју жену јер "само чита своје књиге", посебно ће бити неосетљив за судбину сестре, јер њен одлазак са Хитклифом види као издају и не жели да је икада више види.

Врхунац радње и оно где неке екранизације стављају тачку јесте смрт Кетрин, из разлога које бисмо данас назвали психосоматским - колико је смрт изазвало запаљење мозга, њено гладовање (док је муж игнорисао, чекао да одустане), посета Хитклифа која није смела да се догоди, етц. Тек, овде долазимо до још нечег чудног из данашње литерарне перспективе, а помало тешког за праћење. Кетрин се породила, оставила дете, а да се о томе ништа не говори, њеној трудноћи, ваљда се све подразумева, а једина је важна последица да имамо нову госпођицу. Разумљиво је да Елен Дин као нараторка то не прича не много познатом мушкарцу, но то је био стил тог времена... Који се код Енглеза продужавао до Толкина, где само сазнајемо да је неко нечији потомак. И у Џејн Ејр имамо да се на крају само каже како јунакиња има дете. Док је код Достојевског случај да се појави жена која од некуд дошла, пада у кревет, описује се као "болесница", на крају сазнајемо да је трудна, па је онда видимо мртву...

У сваком случају имамо нову генерацију, пошто је и Хитклифова жена преминула, Хиндли (брат Кетрин) је раније умро пошто га је Хитклиф уништио коцком и пићем и преузео имање. Хитклиф ће полагати право на његовог сина Харитона, кога одгаја "као својега", донекле му се светећи излажући га третману који је сам имао, а донекле... тешко је рећи. Када умире и Хитклифова жена, која је побегла од њега, он доводи свог и њеног сина на којег има пуно право и почиње да кује даље планове који укључују Кетринину ћерку. Тако да имамо некакав троугао деце (тинејџера, данашњим речником речено). 

Кетринина ћерка се исто зове Кетрин, што сада не прави забуну јер мајке више нема. Она одраста уз оца који је често одсутан и домаћицу (Елен Дин) која све теже може да је контролише. За то време Хитклиф је на Орканским висовима и господин Линтон брани ћерки Кетрин да се приближава том имању. Но кад умире његова сестра Хитклиф доводи свог и њеног сина који ће тамо само преноћити, јер отац га зове на Орканске висове, којима већ дуго господари... То се не може спречити. Хитклиф ће сковати план да младу Кетрин уда за свог сина милом или силом, а кад њен отац умре овај план постаје оперативан. 

Тако имамо Харитона (Хиндлијев син, којег је Хитклиф присвојио); Кетрин, ћерку Кетрин и господина Линтона и младог Линтона, којем се тако обраћају (још мало забуне). Ред је да видимо карактер ових актера. О Харитону се најбоље изразила нараторка Елен, ерго не мора увек да важи show dont tell:

Тешко сам се суздржала да се не насмејем на ту одвратност према јадном младићу, лепо грађеном, атлетски развијеном, лепих црта, али у оделу погодном за свакодневни рад на имању и лутање по пустари за зечевима и осталом дивљачи. Ипак ми се чинило да му физиономија крије дух много бољи од очевог. Здраво семе изгубљено у бујном корову који му гуши развитак, али се ипак види плодно тло које може дати богате плодове под другачијим, повољнијим околностима. Господин Хитклиф, уверена сам, није рђаво поступао с његовим телом, захваљујући његовој неустрашивој природи, која није изазивала такву врсту угњетавања: није био плашљив те, по Хитклифовом мишљењу, не би било задовољство кињити га на такав начин.

Дакле, имамо младог и здравог, кога је рад на пољима очеличио. Додајмо ту да он веома воли свог поочима Хитклифа, а питање је колико он њега воли. Је ли Харитон задовољан? Могло би се рећи да јесте, све док... Све док не дође до изражаја његова неписменост, тешкоћа са речима и несигурност у вези свог порекла, а то може бити само у сусрету са неким новим, до кога му може бити стало - а то је Кетрин.

Кетрин је највише на своју мајку, неустрашива мада ипак нешто опрезнија и кад је битно послушна. Ту неку стабилност наследила је од оца. Немамо љубав између ње и Харитона на начин на који је њена мајка волела Хитклифа. Када је притиснута, Кетрин ће одговорити дозом цинизма и мрзовоље, што никако не би њена мајка; тако је могла да опстане, за разлику до ње. Она ипак жели да помогне, касније више Харитону, а у почетку Линтону на кога је наведена од стране његовог оца. Али Линтон је неизлечив случај...

Последњи се појављује од ово троје млади Линтон, син Хитклифа сестре старијег Линтона. Његов карактер ни по чему се не може извући ни од оца ни од мајке. По свему судећи настао је у његовом одрастању у Лондону са мајком, али о томе не знамо ништа. Кад бисмо знали, Оркански висови би вероватно био роман који предсказује добар део данашње популарне идеологије коју је Тејлор Дарден најбоље описао речима: ми смо генерација без очева.

Младић је болешљив и неприлагођен животу на сеоском имању; међутим, уместо да се прилагоди њему је све горе. У том смислу постаје не само неизлечив случај као карактер, него постаје и неизлечиви болесник. При чему се његова болест у почетку тешко разликује од хипохондрије (сетимо се да ни старија Кетрин није деловала као болесна, но она се на болест није ни жалила и по свему је лик супротан њему). Иако би се његов карактер могао објаснити одрастањем са мајком, о чему не знамо ништа, и са оцем који га формално гледа боље него Харитона, а суштински много горе... тешко да са њим можемо саосећати. Размаженост се меша са зловољом умирућег. Спреман је да изда, завиди, подмеће и све мери према односима снага или неком формалном статусу (презир према Харитону).

Хитклиф ће спровести своје планове. На превару и присилом Кетрин се удаје за Линтона. Сада он може да наследи њено имање, односно наслеђује га његов син који је марионета и већ више мртав него жив. Сво троје деце/омладине сада су код њега, а он постаје доста индиферентан. Покушава да спречи Кетрин да се стварно зближи и са сином Линтоном и са Харитоном, но око тога се претерано не труди. Око сина свеједно не мора да се труду, у било ком смислу, али ће Харитон на крају прихватити помоћ Кетрин да се описмени и чак бити спреман да се окрене против њега. Но као да то Хитклифу није превише битно...

Споља гледано, он је остварио своје циљеве, посебно у смислу освете. Питање је шта даље. Можемо рећи да је изгубио вољу за животом, али не да је изгубио вољу уопште, заправо он је у некој врсти грознице. Као да је већ више на оном другом свету, док стварно не умре. Круг утвара је затворен, јер њега сад виђају са својом неуспешном љубављу Кетрин. Почело је са духом, а сада (годину после првог Локвудовог приповедања) имамо духа више.

Са друге стране, како су се млада Кетрин и Харитон већ приближили противно његовој вољи, сада кад га нема, најлогичније је да се они узму. Без велике страсти, овај брак настаје на разумевању до којег је требало доћи јер су препрека били различити услови у којима је двоје одрастало. Тако да имамо полу-хепиенд. 

За крај погледајмо дубље карактере Кетрин (старије) и Хитклифа. При томе, имати у виду да ово пишем на основу самог романа, јер нисам читао приказе или гледао клипове о томе. Лик Кетрин је веома упечатљив, али не и нормалан. Имајмо у виду да ова велика љубав није као она Ромеа и Јулије, обоје ће кренути својим путем и скренути у лудило и касније смрт (она много пре њега). Мотив луде жене на тавану везан је за роман Џејн Ејр. У овом случају, нисам наишао на такве анализе, а вероватно их има. Јер ово је иста "класа проблема" - женске хистерије о којој се много причало у 19-ом веку, па и касније посредством Фројда. Но ситуација је доста другачија. Кетрин није нека лудача која је "склоњена" (на таван), она је главна јунакиња. И нико не каже да је она луда, већ да има страсти "које ће проћи". А да њене проблеме нико озбиљно не разматра, док не буде касно.

Није случајно што је Хитклиф црн. Реч је о више о некој симболици према којој он представља оно друго, непознато, хтонско у крајњем случају; него што је реч о расизму. Расизам јесте када га вређају, кад је присутан а чешће кад није, називајући га Циганином. Однос Химлија према њему је одређен у великој мери расизмом, колико и љубомором... Но због свог порекла, расе, Хитклиф неће имати институционалних проблема. Он постаје наследник или купац имања, нико му то не оспорава, чак му не оспоравају због начина на који је стекао (што из нашег угла може бити мана романа, но може бити везано са законима и правном праксом тог времена). Емотивном изнудом, коцком, присилом, законским правима, а углавном не негирајући своје праве циљеве (чак их више пута лако обелодањује) Хитклиф је урадио шта је наумио. Онда се поставља питање шта даље. Онда схватамо да је ипак остао човек, иако је његова људскост везана за ону која одавно није на овом свету. Тако је крај сасвим јасан.

Иван Вукадиновић