Идеја универзалног прихода није баш нова, мада покушаји реализације јесу, оправдање јесте и сваки критичар би то требало да има на уму. Сада је тако нешто могуће. Да није ново можемо видети и у овом тексту либералног Таласа. Такође видимо критику спроћу одрживости. Има ту логике, ако је систем нестабилан, а универзални приход не доприноси стабилности, онда то није решење, етц. Но ту ступа на сцену оно што називам остали другари. Најзад, ето ми прилике да пишем у промени система, а она може бити само глобална (дакле, да ми у Србији сменимо лоповски режим, а за систем ћемо видети).
Нужност промене система је непорецива ако се има у виду дијалектички материјализам - промена у производним снагама нужно ће довести до промене у производним односима. Питање је "само" времена, перипетија, па и исхода које би и снаге и односе могао вратити у неко давно време (нуклеарни рат). Мој аргумент за промену система јесте да је он неодржив (то је дакле нешто што би требало заинтересовати неког ко нема личних афинитета према овим стварима). Но разлози јесу субјективни, о томе укратко. Када сам причао о томе да ће каријера постати луксуз у свету ка којем идемо, добијао сам коментаре типа "ја сам та која ће тражити каријеру и кад не мора". Могу слободно рећи да ја нисам тај - ако сам некада и био, довољно сам стар да мислим на пензију достојанствен одлазак са сцене. А такав је могућ кад се обезбеди материјална основа, па ћемо лако за духовну надградњу (ако настављамо са марксистичком визуром света).
Ако ћемо већ по марксизму (дијалектичком материјализму), требало је доћи до овог текста, односно погледати шта нам ово учење до сада нуди. Овај блог се иначе може читати без тих "основа", али сам ја морао себи разрешити питање зашто се нико од "радикалне левице" (или чега већ) не бави овим питањима, а бави се један Илон Маск! Дакле, прво смо видели противречности марксизма, због којих се данашњи представници овог учења ефективно не баве односом производних снага и односа него нечим (свим?) другим. Ако је некоме потребно да уклопи Учење у неку ширу слику материјалног света, може видети шта сам рекао о Енгелсовом делу Дијалектика природе. Најзад, може бити корисно знати нешто о класној структури данашњег света, која није у свему само данашња, јер хијерархијски односи су стари колико и (писана) историја, па сам настојао да ствари сагледам универзално. Најзад, кад смо код промене система, зашто не бисмо сагледали једну утопију, свет какав је описала Урсула ле Гвин у свом делу Dispossessed - ово је виђење њене две књиге као литературе, а не нека дубинска анализа описаног света, то ће сачекати још неко време (иначе, нема баш доброг превода, Лишени свега није добар наслов за литерарни опис света који је утопијски, иако у њему нема приватне својине и сама планета није баш гостољубива).
У расветљавању овог питања следићемо четири корака: грешке данашњих либерала; зашто је систем нестабилан (односно како то видимо); могуће алтернативе оваквој подели и најзад скицу новог света, дакле не само универзални приход и непосредне последице (рецимо на буџет, незапосленост...) његове примене.
Где либерали данас греше
До сада нисам рекао, а јасно је... Кажу људи који се баве представљањем ствари да не треба много претпостављати, па рећи ћу оно што претпостављам да знате: о универзалном приходу се разговара због раширене аутоматизације пословања, дакле примене вештачке интелигенције и индустријских робота. Представља нам се да данас заправо немамо нешто суштински ново, па онда ни нова решења нису неопходна - ни универзални приход ни, шире гледано, пост-капитализам, дакле нешто што је после капитализма, да не кажем социјализам...
Либерали типа
Таласа ће ти рећи да ситуација није тако (ни уопште) црна,
отворено је 133 милиона радних места, ако је угашено 75 милиона. Ако је све тако ружичасто, да ли нам се незадовољство широких слојева причињава, а ако оно ипак постоји, зашто постоји?! Да ли нам се причињава и нестабилност политичког система, или се признаје да је и он нестабилан? О свему томе више у следећем одељку.
Други њихов аргумент, да ако и јесте турбулентно, није први пут - пре двеста година су људи разбијали машине, кај не. Мислило се да ће индустријска револуција довести до губитка радних места (и неки јесу изгубили радна места) али је убрзани раст отворио многа друга, довео до раста прихода. Кад смо код овог последњег, рецимо да је (на политичком западу - то је она златна милијарда) ово прва генерација, после низа генерација, која већински перципира да ће живети горе, а не боље, у односу на оне пре њих (условно разумети ово "генерација", мислим на људе који сада имају 15 до 45 година, рецимо, да не улазимо у то јесу ли они миленијалци, зет, алфа...).
Има се и овде доста тога приговорити. Онај развој био је у условима ширења тржишта, како у погледу задовољења потреба људи у земљама које су се убрзано развијале (пре свега, потребе све веће градске популације, оних који су дошли са села), тако и интеракције са оним што сад зовемо периферија, а тада смо лепо звали колоније. У свету 1800. већ је био установљен систем кружења радне снаге, сировина и мануфактурних производа. Мануфактурни производи су постали индустријски, док се у сфери рада ствар мењала доста дуго (од како је укинута трговина робљем, па до дислокације производње у "земље трећег света"). Дошло се до тачке у којој свет већ јесте један, макар што се тиче глобалне трговине, па глобализација није више процес него статичко стање. А статичка стања су (како нису савршена) заправо најнестабилнија, па сад причамо о деглобализацији...
Речима Мирјане Бобић Мојсиловић (знам да нисте одушевљени извором цитата) "ја не могу да истовремено носим две хаљине". Тиме је она хтела наругати се похлепи, али је дотакла кључно питање економије -
потребе људи јесу суштински ограничене. Ограничени су и ресурси ове планете, сетите се тога код топлотног таласа или суперћелијске олује - ма колико су
одавно смарали са глобалним загревањем, али је то било довољно давно да сад можемо признати како реална опасност постоји (проблем је што они нису давали
реална решења). Но овај систем је покушао неком интерном регулацијом са два решења (суштински питања тржишта), па погледајмо их.
Једно решење је једноставно и примењивано је широко -
креирање нових потреба. Ја сад нећу упадати у замку да дефинишем "природне" потребе, јер природне су оне које има животиња. Све што су људи додали јесте "вештачки" и нећу сад ја причати да је
нешто више а не што мање вештачко... Ипак, не чини ли вам се да се живот непотребно компликује да би неки пре свега зарадили, а онда да би се одржала запосленост, системи контроле, да бисмо се заваравали како имамо
checks and balances, etc. Добар део правне сфере тако је суштински вишак (свестан сам како то звучи у једној
хибридној клептократији каква је Србија), да не говоримо о "четвртој грани власти" и осталим другарима. Ако занемаримо идеологију, тј. логичке замерке идеологији либерализма као таквој, приметићемо прво да проблем ограничених ресурса није уопште решен, дапаче. Погледајмо рецимо колико струје (како чујем до четвртине укупне потрошње) иде на вештачку интелигенцију која је сада "бум" (а шта Chat GPT заправо ради), а већ неко време на криптовалуте које су такође шатро неко решење... И шта је онда решење проблема енергије, копати литијум!? Еко-активисти о томе ћуте, мада су се иначе ућутали... Другим проблем са оваквим решењима је што "обичан радни човек" види где његове паре иду, може велики број људи сматрати паразитима, често с правом, а то све утиче на политичку нестабилност.
Друго решење је оно које се већ "спонтано" дешава, тачније дејством поменутих производних снага и односа. То је да периферија више не буде периферија. Што се тиче потреба становништва ствари би тиме биле само привремено решене, јер тако не би требало баш много (ако би се то стварно хтело) да становник Нигерије задовољи своје потребе колико је то урадио и становник Швајцарске, па бисмо тиме јопет дошли до проблема који је поменула МБМ.
Друго, рецимо да бих ја тако нешто хтео, али не верујем да то стварно хоће западни либераш. Погледајмо, с тим у вези, светску популацију по континентима: Азија: 4.863.327.395 становника (58,6% светске популације) Африка: 1.584.985.258 становника (19,1% светске популације) Европа: 741.646.655 становника (8,9% светске популације) Северна Америка: 621.279.953 становника (7,5% светске популације) Јужна Америка: 440.484.431 становника (5,3% светске популације) Аустралија/Океанија: 47.118.994 становника (0,6% светске популације)Антарктик: 0 сталних становника.
Исти материјални услови неумитно воде до истог утицаја (рекох већ - производне снаге & односи), а то би водило до истинске демократије. Замислимо систем у којем би Азија имала приближно 60 одсто утицаја, а Јевропа испод десет одсто. Кад кажем утицај мислим и на вредности, однос према Израелу, етц. Па сва геополитичка драма данашњег света је што се сматра недопустивим да НР Кина има утицаја колико и Сједињене Државе иако она има три пута више становника!
Да не говоримо како глобално достизање начина живота "златне милијарде" јесте стварно неодрживо. Ту наравно не говорим о томе да нико не буде гладан, уосталом трећина хране (глобално) се данас баца. Говорим о томе да поменута Нигерија и Швајцарска (кад сам већ поменуо те две земље) имају исти број аутомобила по глави становника, исти број стамбених квадрата, етц. То јесте неодрживо, ако се нешто драстично не измени у технологији. Неодрживо се показало и оно да ће се овај из Швајцарске (или Шведске, или Јапана) нечега одрећи, само тако, ради планете. Ту су грешили еко-активисти типа Грете Турнберг. Оно што јесте одрживо јесте редефиниција потреба, начина живота и тако смо се већ приближили скици решења проблема.
Данашњи свет и како смо до њега дошли
Дакле, шта имамо данас, па не можемо баш рећи да је
бизнис ез јужуал (уосталом, не треба баш сањати за неким "златним добом" педесетих прошлог века). Погледајмо рецимо
Rust Belt претходно
Steel (Factory) Belt. Једноставно је -
челични појас је зарђао. То се није догодило само због фамозне глобализације, тј. сеобе производње где је јефтинија радна снага, него и зато што је
производња аутомобила толико аутоматизована да реално не треба много радника за исту, сигурно не колико је требало раније. И то што треба је јефтиније производити другде, па чак и да се своји радници шаљу (тако Италијани долазе у Крагујевац). Онда се, због домаће незапослености и неких геополитичких проблема, почело говорити о деглобализацији, скраћивању ланаца снабдевања, и
после короне је то постала хит тема. Наравно да ће се последице осетити и у земљи која је на другом крају ових
скраћених ланаца, а још више у оној која их скраћује - кроз инфлацију. Па онда долазе тарифе као решење, што је видимо одбачено судском одлуком...
Но проблем није само чисто економски. У Јевропи се прихватила деиндустријализација, односно
терцијаризација - јачање услужних делатности. Процес је ишао заједно са
креирањем нових потреба, описаним у одељку горе. Говорило се чак о неком "кварталном сектору",
економији заснованој на знању. Како је то само лепо звучало! Резултат је био деиндустријализација (и пре аутоматизације) у земљама као што је Србија, земљама "другог света", бивши социјалистичким, етц. Што је довело до фамозног
катанчења фабрика, а то до незапослености, а незапосленост практично до пропасти демократије (као у Немачкој тридесетих прошлог века).
Реиндустријализација, о којој популисти углавном више причају него што раде, у пракси значи запошљавање радника на најглупљим радним местима у веома лошим условима, а онда и доласка страних радника (који су спремнији да под тим условима раде). Дакле, добијамо проблеме "првог света" и ако нисмо "његов део".
До обих проблема долази углавном без уплива најсавременије аутоматизације, мада је све индиректно повезано - тиме што се аутоматизује производња у целој аутомобилској индустрији Немачке, такође прелази се на аутомобиле на струју. Има још примера где би аутоматизација могла бити од користи, а није у земљама западне културе. Старење становништва је такође последица материјалног развоја. Док источноазијске земље (Кина и Јапан, пре свега) без проблема размишљају о ангажовању робота око помоћи старима, па и у јавним службама, у Европи и Америци то није случај, па већ људи као што је Питер Тил кукају како демократија није добра.
Онда имамо резултат у политици који се тешко може игнорисати - развој екстремне деснице, односно
померање целог политичког спектра удесно. Онда добијамо теорију
померања прозора, по којој би требало да сматрамо нормалним шта пре нисмо. Рецимо насилне депортације, шта ради ICE у Америци. Само што ствари тако не функционишу. Живот постаје гори, све и да сав тај екстремизам не доведе до још екстремнијих решења (што би био глобални рат).
А све то зато што се ствари не решавају на извору проблема - у сфери капиталистичког уређења и његових производних односа.
Коментари
Постави коментар