Универзални приход и остали другари
Идеја универзалног прихода није баш нова, мада покушаји реализације јесу, оправдање јесте и сваки критичар би то требало да има на уму. Сада је тако нешто могуће. Да није ново можемо видети и у овом тексту либералног Таласа. Такође видимо критику спроћу одрживости. Има ту логике, ако је систем нестабилан, а универзални приход не доприноси стабилности, онда то није решење, етц. Но ту ступа на сцену оно што називам остали другари. Најзад, ето ми прилике да пишем у промени система, а она може бити само глобална (дакле, да ми у Србији сменимо лоповски режим, а за систем ћемо видети).
Нужност промене система је непорецива ако се има у виду дијалектички материјализам - промена у производним снагама нужно ће довести до промене у производним односима. Питање је "само" времена, перипетија, па и исхода које би и снаге и односе могао вратити у неко давно време (нуклеарни рат). Мој аргумент за промену система јесте да је он неодржив (то је дакле нешто што би требало заинтересовати неког ко нема личних афинитета према овим стварима). Но разлози јесу субјективни, о томе укратко. Када сам причао о томе да ће каријера постати луксуз у свету ка којем идемо, добијао сам коментаре типа "ја сам та која ће тражити каријеру и кад не мора". Могу слободно рећи да ја нисам тај - ако сам некада и био, довољно сам стар да мислим на
Ако ћемо већ по марксизму (дијалектичком материјализму), требало је доћи до овог текста, односно погледати шта нам ово учење до сада нуди. Овај блог се иначе може читати без тих "основа", али сам ја морао себи разрешити питање зашто се нико од "радикалне левице" (или чега већ) не бави овим питањима, а бави се један Илон Маск! Дакле, прво смо видели противречности марксизма, због којих се данашњи представници овог учења ефективно не баве односом производних снага и односа него нечим (свим?) другим. Ако је некоме потребно да уклопи Учење у неку ширу слику материјалног света, може видети шта сам рекао о Енгелсовом делу Дијалектика природе. Најзад, може бити корисно знати нешто о класној структури данашњег света, која није у свему само данашња, јер хијерархијски односи су стари колико и (писана) историја, па сам настојао да ствари сагледам универзално. Најзад, кад смо код промене система, зашто не бисмо сагледали једну утопију, свет какав је описала Урсула ле Гвин у свом делу Dispossessed - ово је виђење њене две књиге као литературе, а не нека дубинска анализа описаног света, то ће сачекати још неко време (иначе, нема баш доброг превода, Лишени свега није добар наслов за литерарни опис света који је утопијски, иако у њему нема приватне својине и сама планета није баш гостољубива).
У расветљавању овог питања следићемо четири корака: грешке данашњих либерала; зашто је систем нестабилан (односно како то видимо); могуће алтернативе оваквој подели и најзад скицу новог света, дакле не само универзални приход и непосредне последице (рецимо на буџет, незапосленост...) његове примене.
Где либерали данас греше
До сада нисам рекао, а јасно је... Кажу људи који се баве представљањем ствари да не треба много претпостављати, па рећи ћу оно што претпостављам да знате: о универзалном приходу се разговара због раширене аутоматизације пословања, дакле примене вештачке интелигенције и индустријских робота. Представља нам се да данас заправо немамо нешто суштински ново, па онда ни нова решења нису неопходна - ни универзални приход ни, шире гледано, пост-капитализам, дакле нешто што је после капитализма, да не кажем социјализам...
Либерали типа Таласа ће ти рећи да ситуација није тако (ни уопште) црна, отворено је 133 милиона радних места, ако је угашено 75 милиона. Ако је све тако ружичасто, да ли нам се незадовољство широких слојева причињава, а ако оно ипак постоји, зашто постоји?! Да ли нам се причињава и нестабилност политичког система, или се признаје да је и он нестабилан? О свему томе више у следећем одељку.
Други њихов аргумент, да ако и јесте турбулентно, није први пут - пре двеста година су људи разбијали машине, кај не. Мислило се да ће индустријска револуција довести до губитка радних места (и неки јесу изгубили радна места) али је убрзани раст отворио многа друга, довео до раста прихода. Кад смо код овог последњег, рецимо да је (на политичком западу - то је она златна милијарда) ово прва генерација, после низа генерација, која већински перципира да ће живети горе, а не боље, у односу на оне пре њих (условно разумети ово "генерација", мислим на људе који сада имају 15 до 45 година, рецимо, да не улазимо у то јесу ли они миленијалци, зет, алфа...).
Има се и овде доста тога приговорити. Онај развој био је у условима ширења тржишта, како у погледу задовољења потреба људи у земљама које су се убрзано развијале (пре свега, потребе све веће градске популације, оних који су дошли са села), тако и интеракције са оним што сад зовемо периферија, а тада смо лепо звали колоније. У свету 1800. већ је био установљен систем кружења радне снаге, сировина и мануфактурних производа. Мануфактурни производи су постали индустријски, док се у сфери рада ствар мењала доста дуго (од како је укинута трговина робљем, па до дислокације производње у "земље трећег света"). Дошло се до тачке у којој свет већ јесте један, макар што се тиче глобалне трговине, па глобализација није више процес него статичко стање. А статичка стања су (како нису савршена) заправо најнестабилнија, па сад причамо о деглобализацији...
Речима Мирјане Бобић Мојсиловић (знам да нисте одушевљени извором цитата) "ја не могу да истовремено носим две хаљине". Тиме је она хтела наругати се похлепи, али је дотакла кључно питање економије - потребе људи јесу суштински ограничене. Ограничени су и ресурси ове планете, сетите се тога код топлотног таласа или суперћелијске олује - ма колико су одавно смарали са глобалним загревањем, али је то било довољно давно да сад можемо признати како реална опасност постоји (проблем је што они нису давали реална решења). Но овај систем је покушао неком интерном регулацијом са два решења (суштински питања тржишта), па погледајмо их.
Једно решење је једноставно и примењивано је широко - креирање нових потреба. Ја сад нећу упадати у замку да дефинишем "природне" потребе, јер природне су оне које има животиња. Све што су људи додали јесте "вештачки" и нећу сад ја причати да је нешто више а не што мање вештачко... Ипак, не чини ли вам се да се живот непотребно компликује да би неки пре свега зарадили, а онда да би се одржала запосленост, системи контроле, да бисмо се заваравали како имамо checks and balances, etc. Добар део правне сфере тако је суштински вишак (свестан сам како то звучи у једној хибридној клептократији каква је Србија), да не говоримо о "четвртој грани власти" и осталим другарима. Ако занемаримо идеологију, тј. логичке замерке идеологији либерализма као таквој, приметићемо прво да проблем ограничених ресурса није уопште решен, дапаче. Погледајмо рецимо колико струје (како чујем до четвртине укупне потрошње) иде на вештачку интелигенцију која је сада "бум" (а шта Chat GPT заправо ради), а већ неко време на криптовалуте које су такође шатро неко решење... И шта је онда решење проблема енергије, копати литијум!? Еко-активисти о томе ћуте, мада су се иначе ућутали... Другим проблем са оваквим решењима је што "обичан радни човек" види где његове паре иду, може велики број људи сматрати паразитима, често с правом, а то све утиче на политичку нестабилност.
Друго решење је оно које се већ "спонтано" дешава, тачније дејством поменутих производних снага и односа. То је да периферија више не буде периферија. Што се тиче потреба становништва ствари би тиме биле само привремено решене, јер тако не би требало баш много (ако би се то стварно хтело) да становник Нигерије задовољи своје потребе колико је то урадио и становник Швајцарске, па бисмо тиме јопет дошли до проблема који је поменула МБМ.
Друго, рецимо да бих ја тако нешто хтео, али не верујем да то стварно хоће западни либераш. Погледајмо, с тим у вези, светску популацију по континентима: Азија: 4.863.327.395 становника (58,6% светске популације) Африка: 1.584.985.258 становника (19,1% светске популације) Европа: 741.646.655 становника (8,9% светске популације) Северна Америка: 621.279.953 становника (7,5% светске популације) Јужна Америка: 440.484.431 становника (5,3% светске популације) Аустралија/Океанија: 47.118.994 становника (0,6% светске популације)Антарктик: 0 сталних становника.
Исти материјални услови неумитно воде до истог утицаја (рекох већ - производне снаге & односи), а то би водило до истинске демократије. Замислимо систем у којем би Азија имала приближно 60 одсто утицаја, а Јевропа испод десет одсто. Кад кажем утицај мислим и на вредности, однос према Израелу, етц. Па сва геополитичка драма данашњег света је што се сматра недопустивим да НР Кина има утицаја колико и Сједињене Државе иако она има три пута више становника!
Да не говоримо како глобално достизање начина живота "златне милијарде" јесте стварно неодрживо. Ту наравно не говорим о томе да нико не буде гладан, уосталом трећина хране (глобално) се данас баца. Говорим о томе да поменута Нигерија и Швајцарска (кад сам већ поменуо те две земље) имају исти број аутомобила по глави становника, исти број стамбених квадрата, етц. То јесте неодрживо, ако се нешто драстично не измени у технологији. Неодрживо се показало и оно да ће се овај из Швајцарске (или Шведске, или Јапана) нечега одрећи, само тако, ради планете. Ту су грешили еко-активисти типа Грете Турнберг. Оно што јесте одрживо јесте редефиниција потреба, начина живота и тако смо се већ приближили скици решења проблема.
Данашњи свет и како смо до њега дошли
.JPG)
Дакле, шта имамо данас, па не можемо баш рећи да је бизнис ез јужуал (уосталом, не треба баш сањати за неким "златним добом" педесетих прошлог века). Погледајмо рецимо Rust Belt претходно Steel (Factory) Belt. Једноставно је - челични појас је зарђао. То се није догодило само због фамозне глобализације, тј. сеобе производње где је јефтинија радна снага, него и зато што је производња аутомобила толико аутоматизована да реално не треба много радника за исту, сигурно не колико је требало раније. И то што треба је јефтиније производити другде, па чак и да се своји радници шаљу (тако Италијани долазе у Крагујевац). Онда се, због домаће незапослености и неких геополитичких проблема, почело говорити о деглобализацији, скраћивању ланаца снабдевања, и после короне је то постала хит тема. Наравно да ће се последице осетити и у земљи која је на другом крају ових скраћених ланаца, а још више у оној која их скраћује - кроз инфлацију. Па онда долазе тарифе као решење, што је видимо одбачено судском одлуком...
Но проблем није само чисто економски. У Јевропи се прихватила деиндустријализација, односно терцијаризација - јачање услужних делатности. Процес је ишао заједно са креирањем нових потреба, описаним у одељку горе. Говорило се чак о неком "кварталном сектору", економији заснованој на знању. Како је то само лепо звучало! Резултат је био деиндустријализација (и пре аутоматизације) у земљама као што је Србија, земљама "другог света", бивши социјалистичким, етц. Што је довело до фамозног катанчења фабрика, а то до незапослености, а незапосленост практично до пропасти демократије (као у Немачкој тридесетих прошлог века). Реиндустријализација, о којој популисти углавном више причају него што раде, у пракси значи запошљавање радника на најглупљим радним местима у веома лошим условима, а онда и доласка страних радника (који су спремнији да под тим условима раде). Дакле, добијамо проблеме "првог света" и ако нисмо "његов део".
До обих проблема долази углавном без уплива најсавременије аутоматизације, мада је све индиректно повезано - тиме што се аутоматизује производња у целој аутомобилској индустрији Немачке, такође прелази се на аутомобиле на струју. Има још примера где би аутоматизација могла бити од користи, а није у земљама западне културе. Старење становништва је такође последица материјалног развоја. Док источноазијске земље (Кина и Јапан, пре свега) без проблема размишљају о ангажовању робота око помоћи старима, па и у јавним службама, у Европи и Америци то није случај, па већ људи као што је Питер Тил кукају како демократија није добра.
Онда имамо резултат у политици који се тешко може игнорисати - развој екстремне деснице, односно померање целог политичког спектра удесно. Онда добијамо теорију померања прозора, по којој би требало да сматрамо нормалним шта пре нисмо. Рецимо насилне депортације, шта ради ICE у Америци. Само што ствари тако не функционишу. Живот постаје гори, све и да сав тај екстремизам не доведе до још екстремнијих решења (што би био глобални рат). А све то зато што се ствари не решавају на извору проблема - у сфери капиталистичког уређења и његових производних односа.
Лоша решења
Када сам био клинац, бистрио сам политику. Сећам се тако, кроз маглу, ваљда је требало већ да спавам, нека емисија и глас каже како ће економске проблеме Запада решити отварањем тржишта иза Гвоздене завесе. Тада се, ваљда, још није ни помињала Перестројка, али неколико година касније то се догодило - пад социјализма у Европи и његова трансформација у Кини. Запад (и капитализам), је у економском смислу купио себи неке две деценије, до глобалне кризе 2008.
Треба рећи да културно-политички исток Јевропе никад није потпуно асимилован, погледајмо исток Немачке где AFD добија највише гласова или како земље типа Летоније мисле да могу (и могу!) да увлаче цео континент у сукоб са Русијом. Да не говоримо како интеграција (односно асимилација Русије) није ни покушана, у НР Кини не може бити говора о томе јер је ова велика земља задржала свој интегритет и независност, независно је развијала свој систем. Тзв. арапско пролеће успело је само да разори какав-такав систем арапског социјализма. Ситуација је постајала све нестабилнија до данас, што нас доводи до другог начина (осим ширења тржишта) на који капитализам решава проблеме. А то је РАТ.
Пре него се вратимо рату... сетимо се да данас свет јесте једно велико тржиште. Ефекат тржишног ширења могућ је још једино нивелацијом богатства широм света, али у првом одељку видесмо да то није могуће - не са овим системом. Остаје нам још једино ширење у свемир, како то желе техно-могули. Њихове жеље говоре више о њима него некој остварљивој будућности, па сада о томе уопште нећу... Иако сам ентузијаста по том питању и та тема будућности човечанства заслужује да буде озбиљно размотрена.
Већ смо видели да је систем постајао све нестабилнији кроз локалне ратове, кризе, па онда Велики рат, па највећу економску кризу (депресију) до сада, па Други светски рат. Стање се онда смирило што због огромних разарања, која су исцрпла не само морално и материјално него и демографски; због опасности још већих страдања (атомска бомба); најзад зато што је капитализам добио алтернативну у социјализму, и то не само војно-политички него и идеолошки, па у почетку и пропагандно. Капитализам се уозбиљио, такав је био барем до 1971, кад је долар изгубио златну подлогу (погледати кретање плата и трошкова од онда).
Да се разумемо, санкције нису рат и велики сам противник таквих претеривања у политичком говору. Иако нисам за санкције Русији, не сматрам да је ратни хушкач онај ко за то јесте. Ерго, рат ЕУ против Русије не сматрам реалном варијантом, јер са друге стране имају противника који не може ни Харков да заузме (50км од границе Русије). То не смета елитама европских земаља да пумпају ратне трошкове (донекле под притиском Америке, који уопште није суптилан), да милитаризују своје земље. Наравно да неко од тога увек зарађује, али економски проблеми (настали развојем производних снага тј. аутоматизацијом) нису решени, дапаче! Лако је то видети кроз бројке рецимо економски раст (у поређењу са неевропским земљама) и раст цена. У политичкој сфери имамо шта имамо - досадашњи мејнстрим, тзв. центар, на апаратима у највећим земљама - Немачкој, Француској и Британији; док је у Италији фашистичка партија преузела улогу центра! Нема ту стабилности...
Једина могућност глобалног рата која је сада видљива јесте између НР Кине и Сједињених Држава, превасходно око Тајвана. Не верујем да ће се то догодити, али видећемо, није немогуће... Међутим, имамо "локалне" ратове који не заостају за оним "великим" како по трајању, тако и по жртвама. Два највећа су ратови у Украјини и Палестини. Онда смо добили сукоб Сједињених Држава и Ирана који није решио ништа, осим раста цене нафте и незавидне ситуације за ционистичке државе Залива (затварање Ормушког мореуза). Поменућу и сукобе у Африци о којима нико не прича Судан, Конго, Сахел...
Константа у овој причи је да противречности капитализма нису решене, не оне настале технолошким развојем и политичким развојем од краја Хладног рата и нешто раније... Дакле, рат није решење, само је питање да ли ће схватити и они који одлучују. Наравно, није једноставно питање ко одлучује. Логичан импулс је рећи да су то елите богатих који народ ништа не питају, али избори нису баш небитни, од како су постали неизвесни.
Овде бисмо могли завршити у нади да ће се наћи боље решење, које ћу скицирати у следећем одељку. Но ред је да мало закачим и своје леве другове. Већ сам указао на то да се социјалистичка револуција по правилу догађа у ратном окружењу. Дакле, природна је позиција прижељкивати рат иако га не желимо (што није баш контрадикторно јер капитализам иначе води рату), како би рат довео до народноослободилачке борбе. Треба, међутим, имати у виду да рат (а посебно предратно заоштравање) не одговара само комунистима (и анархистима, сличнима...) него одговара и фашистима.
Овакав поглед на ствари назива се акцелерационизам. Што се тиче радикалних левичара (барем оних које знам, ових наших, најгласнији је Ратибор Тривунац) проблем је што тај став можеш чути на поткасту, ђе је лако бити храбар. Међутим "радикална" левица ни где може (а обично не може много) се не води тим идејама, него рецимо гласа у неком "републиканском блоку" против Националног фронта (или како се већ зове). Следећи акцелерационизам, долазак фашиста на власт би убрзао протесте, разголитио ствари (као што их је Трамп у Америци разголитио), дакле одговарао би настанку социјализма. (Поменућу да су левичари тек недавно идеолошки прогледали па знају шта је "либерални фашизам", видесмо да је Кир Стармер гори од Ђорђе Мелони, рецимо). Проблем је што ми не знамо унапред шта ће бити кад фашисти негде дођу на власт, а тамо где дођу фашисти (или радикали), видимо да није како смо очекивали - неће то баш тако лако да прође. Али исто важи и за рат, који неки прижељкују, ШТД.
Промена система
Оно што би требало да буде мото новог, пост-капиталистичког система јесте нешто што сам видео пре 20+ година, као паролу нечега што се звало "Белгијска партија велосипедиста"... Не гуглујте, нећете наћи... Заправо, рачунајте да сам ово ја измислио, мада ће вам бити познато. Мото новог система био би:
Ради мање, троши мање, живи више.
Реч је о томе (и ту је допринос дијалектичког материјализма непроцењив) да је то сад могуће. На ранијем технолошком нивоу то није било могуће. Ловци-сакупљачи имају резерви за зиму, ако је година била ОК, за старе и болесне, евентуално да се неко веће старих (који већ не могу да лове) бави духовним стварима. Пољопривреда коју смо звали примитивном може да обезбеди хране за класу организатора и духовника и то често тако што ће радни људи бити на ивици опстанка (робови, кметови). Екстензивна пољопривреда, може да снабдева до три породице, што отвара пут професионалној војсци, колонизацији, најзад индустријској револуцији. Интензивна пољопривреда омогућава да већина људи живи у градовима, не само да раде у индустрији него и све већем услужном сектору, све бројнијој бирократији. Број запослених у пољопривреди (и сеоског становништва) пада на једноцифрене постотке. А онда, и за то су данашњи левичари слепи, пада и број индустријских радника, јер је индустрија све ефикаснија. Добили смо већ данашњу класну структуру. Да би опстао све већи број запослених у услужној грани, на средњем и нижем слоју становништва (виши део овог сектора су политичари, а то је најстарији занат, ту нема бриге) измишљају се нове потребе. То није довољно и систем постаје нестабилан. Нудимо решење засновано на горњој пароли: једна реченица, шест речи, три принципа.
Видећемо шта каже вештачка интелигенција, а пре тога један позитиван исход универзалног прихода. Давно, у првом одељку, говорио сам о "вештачким потребама" за правницима, разним контролорима, "независним", етц. Погледајмо сад оне "на дну ланца исхране". Сигурно вас нервирају они Volt и Glovo бициклисти, од којих не може да се живи прође улицом. Но многи људи живе од тога. Замислите да они имају гарантовани приход. Не би то радили, или би радили за веће новце. Услуга би поскупела и користио би је ко и када стварно мора или жели да се луксузира (можда на уштрб неког другог производа или услуге). Улице би биле слободније.
А погледајмо то сад са стране неког хуманог односа. Не знам колико они који наручују доставу уопште о томе мисле, али рецимо да кажу како плаћају некоме да би имао од чега да живи. Ако би знали да тај неко већ има да преживи, а ово је додатна зарада, можда плаћени хоби, могли би другачије да се поставе... Поменуо сам пораст цена услуга? Па да - троши мање! А ако радиш мање, имаћеш више времена да се прошеташ до трговине. Наравно, ако неко не може сам да иде у куповину то се може решити геронто-домаћицом, сервисом бесплатне доставе, етц. И већ се углавном тако и решава. Сведок сам како стара и слабопокретна особа може да функционише а да ни једном не зове Volt и Glovo, који до пре неку годину нису ни постојали... При свему овоме нисам ни поменуо доставу дроновима, која може да функционише, само треба неке ствари решити...
Најзад погледајмо шта каже вештачка интелигенција:
То је порука која слави мир и једноставан живот. Она каже да човек треба да успори, да чува своју снагу и да се радује малим стварима уместо да стално трчи за новцем и обавезама.
Смисао ове идеје
- Мање рада: Не мораш увек да радиш преко мере. Сачувај здравље и време за себе и своје ближње.
- Мање трошења: Купуј само оно што ти заиста треба. Мање ствари значе и мање брига.
- Више живота: Проведи време у природи, у миру и у лепим тренуцима.
Да ли желиш да заједно размислимо како да успориш ритам свог свакодневног дана и нађем више времена за одмор?
Дакле, видимо да је тако нешто већ могуће, на индивидуалном плану. Машина ми нуди помоћ како дуспорим, али нећемо сад о томе, већ како дуспори цео свет!
Није сасвим немогуће, а могло је и раније... Рецимо таксисти, које су неки звали аристократија радничке класе, могли су (углавном) одредити сами колико ће да раде, регулације ту су мало шта могле променити. Фриленсери данас често раде тако, неки људи који раде преко агенција, информатичари често могу одредити ниво посла. Али!
Било је и робова према којима се хумано односило, но то би све пало у воду ако би робовласник остао без пара и роба продао (роман Чича Томина колиба). Пролетер, неко ко ради за плату, има половину тих проблема, рецимо тако... Он може и сам отићи у потрази за бољим условима посла (ако постојећи деградирају, рецимо да је неко продао бизнис), али хоће ли их наћи!? Припадници средње класе (или слоја) се разликују од нижих по томе што ће тражити бољи посао (уместо да страхују за постојећи). Међутим ништа не гарантује да ће изаћи из циклуса који уосталом капитализам намеће јер другачије не зна. Универзални приход би омогућио да се изађе из циклуса који је Маркс назвао "проклетство рада" и да се живи према горњој пароли!
Пре него скицирамо како би тај живот изгледао, још мало актуелних проблема, сада са решењима, и неки трендови који ка нашем решењу воде.
На почетку видесмо колико се струје баца на вештачку интелигенцију, а горе лепо и сама рече - само оно што ти треба! Па можемо ли је користити само за оно што треба?! Може ако се пенализује, споријим радом, све што није образовање, култура, уметност, наука или решавање сасвим конкретних проблема. На страни провајдера услуга то би значило (док имамо новац) да плаћају таксу на неке претраге. Или неко друго ограничење... Ко баш жели да има брзу претрагу за глупости могао би платити тај луксуз (што би значило да од неког другог луксуза одустане). И не би се трошило толико ограничених ресурса!
Оно што води ка новом систему јесу и радне навике генерације "зет", које су већ уочене. Уочено је да они стављају приоритет на услове рада изнад нивоа примања. Већ су се помирили са тим да ће тешко до своје некретнине. Можда, чак и кад буду дуже радили, неће журити да купују бесна кола и често их мењају, можда ће одустати од приватног возила у корист јавног превоза. То води мањој потрошњи, она мањој производњи и ето примене оних шест речи! Дакле, управо оно што желимо.
Такође, све већи део потрошње своди се на сервисе, а не на производе. Сервиси су у принципу јефтинији. То води до неких лоших последица, неки кажу техно-феудализма. А свакако води ка оних шест речи које смо видели горе. Јутјуб је већ бесплатан, односно плаћаш га толерисањем реклама (или дајеш паре да те не би прекидале). Цена неког музичког сервиса за месец дана може бити доста мања од цене "оригиналног" винила. Музичка индустрија не зарађује од продаје носача звука (или слушања на нету), макар Металика око тога кукала... Наравно, концерти остају често скупи и спадају у потрошњу (као рецимо и путовања која коштају, како год да окренеш).
Као за музику, могу се решавати и много компликованије ствари. Ако ће већ аутомобили сами себе да возе и превоз да буде интегрисан, синхронизован (возила се укључују у координисане траке), онда има смисла да не купујеш возило, него га изнајмљујеш кад ти треба. Дакле, и без фамозних летећих аутомобила...
Све су ово промене које могу водити ка новом, пост-капиталистичком (или пост-индустријском) свету, а видимо их данас као изазиваче нестабилности - незапослености, инфлације, успона деснице... Свест о променама водила би другачијем посматрању ствари.
Најзад нови свет
Рецимо, најзад, нешто о том врлом новом свету. Кренућу од једноставног примера. Самопослуге су већ доста аутоматизоване, мало је ту потребно додати. Било би потребно да ту буде једна до две особе да помогне некоме ко се слабије сналази за аутоматском касом, реши мањи проблем или позове мобилну екипу. Можда може и једна особа за више продајних објеката, ако су у близини. Све са мобилним екипама то даје знатно мањи број запослених. То не значи мање запослених људи, него знатно краће радно време.
Идеја је да сви имају гарантовани (универзални) приход од којег се могу задовољити основне потребе, а да имају нека задужења која обављају у близини места становања два до три сата, шест дана у недељу (или три до четири сата, четири до пет дана недељно). Ова задужења би већина људи обављала да им не буде досадно, а имали би нешто већи универзални приход. Ако зезну ствари, што се тиче тих задужења, основни приход би био пенализован, али би и онда могли да преживе, мада тешко (олакшало би што би доста тога могло бити бесплатно).
Ко баш жели могао би имати каријеру. Могуће да не би каријеру могли имати сви који желе, постојала би нека меритократија. Потписивао би се уговор на двадесет година, са могућношћу продужавања још двадесет. Приходи тих људи би били нешто већи. То што зовемо каријера захтевало би стручна знања, везивало би се за проблеме који још увек нису решени, предикције нових изазова, па и неке веће изазове као што би био свемирски програм. Дакле Star Trek.
Како рече генијални Батавељић, професор информатике на ФОН-у и касније у Брајтону, постоје увек три решења:
- прво
- друго
- и комбинација
Ако имамо универзални приход (са или без обављања неких задужења) и каријеру (посао какав сад постоји), можемо имати и привремене послове који не би били наши омрзнути повремено-привремени послови, просто зато што би могао живети и ако ништа не радиш. Нико те не би могао уценити. Рецимо да би се склапао уговор на годину дана, око учешћа у пословима које воде каријерни људи. Наравно, ко зезне каријеру или посао на одређено спадао би на пенализовани основни приход. Но права казна би била нека друштвена изолованост, у случају да је начињена већа штета (нећу сада о санкционисању у неком анархистичком уређењу, то била посебна прича, можете видети Dispossessed).
Не треба ни причати да би здравство било на терету заједнице, а о школству (такође не-приватном) се може нешто више рећи. Оно што се учи у школи би требало да је широко и флексибилно да омогући људима живот у заједници, интернет писменост и уопште уклапање у технологију се подразумева. Логично је да се специјализована знања стичу уз посао, дакле кад се неко определио за каријеру и то му је омогућено школским успехом и пролазом одређених тестова.
Најзад, могло би се замерити да је ово писано за ону "златну милијарду", односно земље "првог" и евентуално "другог света" (каква је Србија). А шта ћемо са "трећим" и "четвртим светом"?! Сигурно је да им се овако нуди више него што имају код извиканих левичара (о оним "либералним", менјнстрим не ваља трошити речи, а ни они "радикални", доктринарни, не нуде решења њихових проблема). И овде имамо токове који већ теку... Аутоматизација чини излишном фамозну јефтину радну снагу, зато се говори о оном скраћивању ланаца снабдевања. НР Кина већ дуго не живи од јефтине радне снаге и избегла је "замку средњих прихода". Тим путем иде и Индија. Мада се неједнакости продубљују у обе земље. Ако не буде спољне дестабилизације, тамо ће кренути и Бангладеш, Индонезија или Филипини, такође Северна Африка (Египат), сиромашније земља Латинске Америке. Сви они сада имају већих проблема него што је "јефтина радна снага" (око екстракције ресурса, очувања природе, инфраструктуре, политичке стабилности, можда и демократије). Чак се и подсахарска Африка најзад ослобађа колонијализма, посебно бивше француске колоније Сахела (Нигер, Мали, Буркина Фасо...).
Промене у империјалистичким земљама такође ће водити (и већ воде) ослобађању њихових досадашњих жртава. Серимо се да је Трамп добио први, па богами и други, мандат обећањем да неће почињати нове ратове, док се у међувремену најзад Америка повукла из Авганистана. То обећање је прекршио и, по свему судећи, његова партија ће платити на изборима. У међувремену је укинуо USAID, познате преваранте по питању тзв. меке моћи. Отвара се пут и некаквим социјалдемократама, па видећемо... Омладина западних земаља све је мање заинтересована за милитаризацију, агресивно очување империјалистичке хегемоније. Они не мисле да их Израел од нечега брани (посебно не геноцидом) и, for the record, омладина америчких Јевреја не сматра да треба помагати овакав Израел. Без западне "тврде" и "меке" моћи, остатак света може изабрати свој пут. На самом Западу (или у Кини), смањење војних расхода, ако би до тога дошло, избило би још једну полугу потрошње, па би решење проблема било да се живот организује према оних шест речи.
Све то, ако не буде глобалног рата, води ка будућем свету. За неколико деценија овакав начин живота могао би захватити целу планету. Проблема ће увек бити, човек не може све предвидети ни избећи. Но и у том случају можемо се држати онога што рече Урсула ле Гвин: Нико не једе ако је неко други гладан.
Иван Вукадиновић
п.с. И ето, све је ово могло без помињања суперинтелигенције, трансценденције, трансхуманизма (или постхуманизма) и осталих другара. То је посебна, озбиљна, тема и тако јој треба приступити, без неких катастрофичних и често површних разматрања, о чему сам имао шта рећи.
Ексклузива - књиге се секу пошто нахране вештачку интелигенцију
Коментари
Постави коментар