Да Ови оду, а да се Они не врате

Била је то парола коју је на једним изборима користила коалиција Двери и Доста је било и није им донело успех којим би прескочили цензус, мада биће да није до саме пароле, већ колико талије са собом доноси Радула (ДЈБ је заправо имала солидан успех на првим изборима на којима изађоше сами и као класични либерали, од онда им ништа није помогло да пређу цензус, ни од три ни од пет одсто, ако им је нека утеха, они који су се одвојили од њих, и остали "либерални" - пролазили су још горе). Двери се и даље хвале како нису ни ОВИ ни ОНИ, па су ову паролу пренели на коалицију са Заветницима. Све је то добило политички конкретнији облик изјавом да се неће сарађивати са онима који су подржали или подржавају француско-немачки споразум. Ако сам то добро разумео, касније сам чуо да нема бланко сарадње... Биће речи о једном и о другоме, пароле су звучније и захвалније за демаскирање; конкретан став води конкретном и практичном размишљању.

Критика овог става коју сам чуо заправо маши мету. Каже, ја не знам који су ови, а који они, пошто је 70 одсто СНС-а било у претходној власти. Но, неко ко је доследан да буде "трећа опција" или би да глуми неутралца, имао би спреман одговор. Зна он(а) да се СНС углавном састоји од прелетача и зато је да се систем промени, бла-бла-гњав-гњав ("ја се извињавам", али стварно је гњављење било који вишфул тинкинг, оно што нема конкретан план, а још више ако неки конкретан план саботира, ма ку... се извињавам, коме је апријатно може даље и да не чита). Дакле, то ко је где заправо подржава паролу да-ови-оду-а-да-се-они-не-врате.

Но, ако ћемо конкретно по људима, парола "да ови оду а да се они не врате" подразумева некакву непромењивост политичке сцене. Али до смене генерација стално долази. Ма шта мислио о Добрици, било би смешно да га оптужим како је био део власти ДС-а. Био је премлад, кај не... такве оптужбе су једнако уверљиве као и кривити "Милоша Француза" за пуштање УЋК-терориста 2000-те или "Милицу Лажљивицу" за проглашење независности "Kosova" 2008-e. Већина људи на листи "Србија против насиља" никада нису били функционери Демократске странке, нити неке друге странке ДОС-а. Наравно, може се рећи да је неко идеолошки против и једних и других, и то заправо има смисла. Да бисмо то видели, даћемо пример који на први поглед није "државотворна тема", мада заправо то итекако јесте...

Биљана Стојковић, кандидаткиња за место преЦедника се поводом трагедије у Рибникару огласила са аспекта своје, професорске (наставничке), струке. Ако у самом тексту није речено, генерацијски је лако погодити да је она почела да ради у школи негде раних деведесетих, дакле у време Слободана Милошевића и у школском систему, о којем тако дирљиво прича, који је био и даље углавном социјалистички. Са тадашње идиличне слике она скаче на данашњу која је (наравно за опозиционарку) сасвим црна. Верујем да су оба описа заправо тачна, но "заборавља" оно што је било између - у време власти "жутих", тј. Оних. Неће бити да је "систем" СНС-а (који није заказао) тек тако пао с неба. Па да ја укратко кажем. 

Када је промењена власт фамозног Петог октобра кренуло се не само у обрачун са национализмом, него и са социјализмом (дакле анти-црвено-црна коалиција). Као и остали у јавном сектору, просветни радници су оптужени да су професионални испијачи кафа, да су не знам како привилеговани, мада се признало да су плате у просвети мале. Онда се, ваљда беше Гаша Кнежевић, кренуло у неку "офанзиву шарма", по којој школа треба да буде игра и наравно да је она због деце, а не оних који тамо раде. Све је то лепо и красно (и само по себи има смисла) само је у пракси значило да је школа ту због амбициозних и субјективних родитеља, који би свом детету реално чинили медвеђу услугу жалбама; и све агресивније деце, што је можда у некој мери допринело том масакру (реално је комплексна тема да би се тек тако објаснило зашто деца убијају децу, и наставнице). Укратко - оно на шта се Биљана жали последица је у великој мери идеологије коју и даље подржава (либерализма), а како видимо одбија да је критикује... Имао бих јој што шта рећи, када бих имао прилику. 

Но да ли то значи да треба прекинути сваку могућу сарадњу са истом, када смо суочени са режимом који нас држи - то је добро рекао један десничарски посланик - у стању унутрашње окупације. Било би то недопустиво идеолошко пуританство. Зато се уместо пароле појавила конкретна тема француско-немачког споразума, његовог одбијања. Тиме ћемо се сад позабавити.

То је била главна тема, заправо не тако давно (мада многима изгледа као да су прошле године) - у фебруару ове године. Видесмо и нервозне реакције режима, отуд оно "Милица Лажљивица" и "Милош Француз"... Сада, реално, то није главна тема, али свака странка има право да било коју тему "подигне", а реч је о ствари која у том или неком сличном облику чека било кога ко буде на власти од почетка следеће године. У томе је основ потенцирања свога става и става других, који о томе радије не би. Потенцирање иде од Бошкићевих "ничим изазваних" испитивања саговорника који је њихов став до декларативно изражене воље да се не може сарађивати са оним ко је за то да се спроводи овај, антиуставни, договор актуелне власти и Запада.

Но можемо и питати другу страну шта о томе мисли, односно закључити из њихових изјава. Ђилас, који је најпроминентнији (због кума) код "шифрованих" је говорио о ороченој влади. Није помињао "француско-немачки договор" ни друге "велике теме". Тако испада да се куца на отворена врата, осим ако нећемо неког пропитивати да ли подржава оно за шта се некад изјаснио да подржава или да је нужно. Западне бирократе ће морати (још!) мало да се стрпе на "коначни српски одговор", уосталом не би бим била првина - колико дуго чекају крај Вучићевог изврдавања... Све би то имало смисла, да нема једне кључне речи - неповерење.

Неповерење је заправо оправдано јер већ смо имали "временски орочену" власт ДОС-а, која је требало да распише нове изборе за 12 месеци. Истини за вољу, први је ДСС тражио померање мандата на 18 месеци, па онда уставотворна скупштина. Но нови избори се ни тад не одржаше јер смо "имали шансу", ваљда да за четири године униђемо у ЕУ... Следило је дивљање ДОС-а са једва прикупљеном већином, сећам се како су славили једва изгласани рестриктивни Закон о раду као не знам какву победу (ваљда над радним народом Србије). Па онда избацивање посланика ДСС из Скупштине, што је тадашњи закон могао да дозволи.

У том смислу легитимно је сумњати да ће оно што је сада "проевропска опозиција" нешто изгласати уз помоћ остатака садашње власти, па онда можда ни пад владе неће спречити да постане ефективан "споразум". Ипак има једна битна разлика у односу на 2001. годину - онда смо имали сукоб у оквиру једне широке предизборне коалиције (изборне листе) која је тек требало да се распадне па да се одлучи шта ћемо, сада имамо странке чији су ставови начелно сасвим добро познати - да се народски изразим за шта су. Или да будем недвосмислен и брутално искрен: ако се испостави таква већина која ће попустити Западу, немајте сумње да ће је чинити посланици за које се углавном знало да ће тако гласати. Мислите да народ не зна који су ставови СНС, СПС, ССП, Заједно, Морамо... да не идем даље по скраћеницама и лепозвучећим речима!? То нас доводи до два могућа значења, како ко воли - нема оправдања за већину или мањина треба да размисли јери у праву. У оба случаја важи исто: Vox populi vox dei.

Јер седам, десет или двадесет одсто (видећемо касније мало о процентима) не може да примарно одреди државну политику. Ја не кажем да би већина на неком хипотетичком референдуму гласала "da priznamo Kosovo pa da uđemo u EU", или како већ дефинисати такве ствари. Кажем да већина у Србији није спремна на континуирани сукоб са Западом, и да би се то избегло толерисаће једно по једно напуштање националног интереса. То се дешава у Србији већ више од двадесет година и странке које то раде су на власти. На дуже стазе је небитно да ли се жели спречити формирање неке већине у будућем парламенту или неком трећем (кад истекне рок будућој коалиционој влади). Осим у случају веома озбиљног и трагичног инцидента Косово и Метохија нису први на листи приоритета грађана, а ако до тога дође можемо ући у сферу вођења политике другим средствима, а то отвара многа питања. Одговори се могуће некима не би свидели...

Или да гледамо ствари са афирмативне стране. Борба за Косово се одвија на два посебна мада повезана колосека. На терену је овај режим предао све што је могао предати, одустао је чак (бар за сад) од политичке хомогенизације Срба и подземних веза. Два су начина да се то промени - један је стрпљива борба да Србије буде све више на Косову и Метохији, а не знам како то и теоретски може са овим властима; други је рат, о чему нећу рећи ништа до да свако сам са собом размисли... Други колосек је дипломатски и ту (рецимо на нашу срећу) не зависи много од Србије. Све и да Србија пошаље амбасадора у Приштину, за Русију би уклањање вета у СБ УН било чињење услуге Западу, израз који су сами више пута употребили, нешто што није на видику, а ни на радару. Наравно, могуће је замислити другу Русију (можда чак и са овом влашћу), ситуацију у којој је могуће жртвовање неких фигура у некаквом говору (мада велике силе не играју шах него даме). Но тада би можда тек мало зависило од Србије, а "десничари" би требало да размисле да ли им је вера у Русију (њен сукоб са Западом) неограничена. Ако јесте, онда неко прихватање "француско-немачког споразума" на дипломатском терену није кључна ствар, QED. (А ако није...)

Најзад ајмо мало о сасвим конкретним последицама, а за то морамо видети реалну политичку снагу, тј. како ће коалиција Двери и Заветника проћи на изборима. Моја процена (ризикујем да будем у праву) је седам одсто, чуо сам нешто већу бројку од десет одсто. Укупни потенцијал "државотворне опозиције" се (можда оптимистички) цени на двадесет одсто, и ето одакле ми све три цифре горе дате. 

Ни седам одсто заправо није мало. Са таквим бројем посланика је теоретски могуће блокирати изгласавање будуће Владе Србије, што није лоше, дапаче... Не би то било оно Вучићево мрцварење у којем се зна која ће странка бити окосница власти, а у принципу и ко ће бити премијер(ка). Не, ово је мрцварење пре свега за њега и његове, у којем ће се можда ући у нове изборе крајем пролећа, заједно са преосталим локалним изборима. Исход би могао бити још неизвеснији, фама о непобедивости СНС побеђена. Одлично рекло би се... Само што ми на памет падају три проблема.

Прво, техничка влада може да начини доста штете, такође. Тачно је да не би могла да подржи фамозни споразум, нити на други начин "предају Косова", али слаба вајда ономе коме је дил са неким инвеститором уништио живот. Друго, ствари се не одвијају у вакууму. Можда лидери странака мисле да имају осигуран одређени број жетона, па ће после избора видети шта ће... А можда их гласачи казне, као уосталом и Нови ДСС. Можда их и не казне. Треће је најбитније, јер је најреалније. Јавља ми се да ће СНС са СПС и мањинама ипак намаћи неку већину (која уопште не мора бити стабилна). А да ће Двери-Заветници одлучивати у Београду и ту блокирати (ја немам илузија да "локална" власт у граду од милион и по нема геополитичку тежину, то смо видели 2008.) У таквој ситуацији можемо и даље имати републичку власт Вучића и компаније, а у Београду привремени орган, или како се то већ зове. Ситуацију коју екстремно не желим и која је против мојих интереса.

Иван Вукадиновић

п.с. А пропо оне временски орочене власти, уопште неке хипотетичке будуће коалиционе владе која ће сигурно бити слаба. Она неће моћи много да учини, што мислим да је добро. Неће моћи да прави нове штете... Иако сам у принципу социјалиста, има ситуација у којима сам за мање државе, мање овакве државе! То значи мање субвенција странцима, мање мегаломанских пројеката, мање загорчавања живота грађана (неки би им можда дали да "поштено" само узму паре, не морају ништа да раде, да не раскопавају улице и секу дрвеће), можда чак мање пореза и мање директног гажења неподобних предузетника и уопште грађана.

пс. пс. Надам се да читатељка схвата да је ово критика одређеног начина мишљења, а не неких политичара или политичарки по себи. Чак и ако се схвата на други начин, пре ће бити да су ми на тапету Бошкић и Двери, који су паролу и лансирали, него Заветници. А ако баш мислите да сам против Заветника онда знајте да не желим димам ништа са извесним Јовом Бакићем и његовим глупим "нападом", за који би да сам теоретичар завере рекао да је договорен. Јер неко може имати само користи кад га тако глупо прозивају. Али нисам ТЗ, а знамо да је Бакић већ одавно корисни идиот. Знамо и коме је користан, ту се у принципу слажем са Милицом (не знам кога Јово хомогенизује, али знам да Шизоје само чека прилику да глуми жртву, што се уклапа у његов нарцисизам а до сада му је и доносило гласове).