Satana Mira Glavurtića

 ...da je filmovano ovo bi išlo na Šok Koridor

Biću odmah jasan. Što se mene tiče, a to sam i logički dokazao, Đavo kao kontradiktoran pojam ne može da postoji. Ne može da postoji Đavo kakvim ga Crkva smatra, kakvim ga Miro Glavurtić opisuje u celoj svojoj knjizi, na kraju kontrirajući ako ne svojim rečima, onda emotivnoj slici koju bi one trebalo da stvore. To je pre mene dokazao i Spinoza logikom koja se najlakše može opisati rečima nepostojanje ne postoji. Ili, kako je on rekao, biće sasvim lišeno božanske milosti ne bi moglo da opstane ni trenutak. Kakve sad to ima veze, rekao bi neki rišćanin, buntovnik protiv Boga, ovo-ono...!? Pa vrlo prosto, ako đavo ima nešto božanske suštine onda je možda oko nečega u pravu.

Đavo ili Satana koji bi makar kao literarni lik mogao da postoji je zapravo nešto drugo. Recimo da je to strana u sukobu, jedna od dve. Prema Miltonu, koji je zapravo ortodoksan u svojim viđenjima reč je o buntovniku Against Throne and Monarchy of God, što je dosta kul (Milton je bio republikanac). Viđenje mog omiljenog vladike P. P. Njegoša je čak heterodoksno (jeretičko), kako je to rekao Milo Lompar. Ima tu i gnosticizma, jer se Đavo javlja kao praktično nezavisna sila i predstavlja Boga kao zlog demijurga, uzurpatora koji je iskoristio slučaj (pa ako je verovati Ocu Laži)... Naravno, stvari se mogu videti kao u Starom zavetu, Glavurtić citira jednog rabina, razumljivo kao negativca - Satana je nešto kao tužilac (čovečanstva) na Božijem dvoru, uostalom tako nešto ćemo videti u komedijama kao što je Mi nismo anđeli.

Inače sam imao neka nejasna predubeđenja o ovoj knjizi, koja, makar u nekim krugovima, spada u one o kojima mnogo više ljudi govori, nego što ju je počitalo. Ona sigurno ne spada u one "knjige koje se ne čitaju", a negde stoje, što je često Biblija, klasici na metar, a svojevremeno je bila i knjiga jednog bečkog akvareliste... Knjigu je bilo veoma teško naći pa mi je na jednom Sajmu knjiga čuveni Dorijan Bafomitras koji je našao kod antikvara bukvalno pokazao iz svoje ruke (nisam mogao ni da prelistam). Ali zahvaljujući Ukroniji, došlo je vreme da to bude i moj ulov sa Sajma, ovoga puta nimalo težak. (U nekom od sledećih brojeva Zagora te-neja o plagijatu čuvene Agarte, nađene na istom štandu)

Pa, kad sam počeo da čitam, bio sam pomalo razočaran, prvim poglavljem Pali anđeli u kojem Glavurtić pokušava da logičari, što hrišćanima inače veoma teško ide (nije dakle do njega). Uzmimo, na primer, stav da su proročanstva i proročišta ranijih bogova, izgubila svaku snagu, zaćutala su, čim su se pojavili hrišćani. Ko zna i malo istorije zna da su ta proročišta nasilno zatvarana i zatirana (istina, ne odmah po Milanskom ediktu, vek do dva kasnije), da je neko ako bi se istim istačinjao mogao već u ranom Srednjem veku da bude surovo kažnjen, pa razume se da je ćutao. Uostalom, moja lična empirija mi govori da nehrišćanska divinacija nikako nije zamrla, jer radi u mom slučaju - ako niste znali ja čitam Rune. 

Još je smešnija ona priča o đavolima koji beže na sam znak krsta. Nekada davno neizvesni Petko Viduša (Hrastovnik na forumu Krstarice) upao je mali verski žar prikazujući nam krstove u deblima balvana, pa "ajd sad negirajte" (on je inače dvoverac). Ništa posebno, rekoh mu, kad presečeš jabuku popreko videćeš pentagram, ima čak kod Tarabića nešto tako... No pravi udar na istog bio je kad sam stavio takav balvan sa krstom na svoj avatar. Zašto da ne, voleo sam balvane u perspektivi, u SAO Krajini ili kada ih je slikao Milić od Mačve. Isti lik je (što je za internet forume prava retkost) odmah rekao da ga neće biti neko vreme, i nije ga bilo. Valjda nije očekivao da ja, đavo, stavim krst. A koliko ima đavola u mantijama?!

No Glavurtić je kasnije objasnio ovu diskrepancu, da su đavoli nekad bežali od krsta, a sada to ne rade. Po njemu je reč o korupciji, slabljenju vere, što počinje negde oko hiljadite godine. Nemojte samo pomisliti na korupciju u uobičajenom značenju, koja se itekako vezuje za katoličku crkvu, na sve skandale nekada i sada sa veoma jasnim žrtvama (pedofilija), to ovde prosto nije tema. Valjda se indulgencije uzgred pominju. Ne, reč je o slabljenju dogme, izostanku nekadašnjeg fanatizma, liberalnom i racionalnom duhu sve više sveštenika, pa i kardinala (knjiga je pisana pre više od trideset godina, pa do samih papa nije stigao). To je sve dovelo do toga da se i đavoli i ostali demoni osmele.

Stvari se zagrevaju u sledećem poglavlju Iskušavanja da bi u poglavlju Posjednuća eskalirale u pravcu horora i time postale mnogo zanimljivije. Recept za pisanje takvog dela je dosta jednostavan - istina, potrebno je uložiti truda, ali ko voli, kome je to pasija, ne može mu teško pasti. Prenose se izveštaji kako su nekada pisani, malo citati, mnogo više svojim rečima, ali bez ikakvog otklona. Danas je teško zamisliti, recimo da s nekim četujete na tu temu, da makar ne stavi smajli (smeškić). Glavurtić je sve to pisao mrtav ozbiljan...

Pri tome nije reč o temi koja mi ne bi bila zanimljiva, pa kao klinci smo (buraz i ja) slušali priče naše babe ne trepćući. Čitao sam i neke knjige o duhovima, pred spavanje, znalo je i da me nasmeje, recimo da je na londonskom aerodromu Hitrou viđen donji deo čoveka u sivim pantalonama.

Tako sam se na ovo naglas smejao (mahom u javnom prevozu), a ponekad bih dolazio u neko stanje saspensa koje nam govori da je horor ipak dobar, pa da je filmovano ovo bi išlo na Šok Koridor. Naravno da će me naslov crtice ili odeljka (tako Glavurtić piše, od slučaja da slučaja, što kasnije izgleda kao haotično skakanje sa teme na temu) "neobičan slučaj ..." podsetiti na naslov romana Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda (Lavkraft). 

Nije nikakvo čudo da će ova ozbiljno, da ne kažem naučno, pisana knjiga (podnaslov je Uvod u demonologiju) podsetiti na savremene horore, koji ionako u mnogome vuku poreklo od nekadašnjih ozbiljnih izveštaja sa egzorcizama. Tako će opisujući događaje u Loudonu (pominje ih i Glavurtić u ovom poglavlju) lik na kanalu ESOTERICA, inače zanimljiv zbog svojih kulturnih referenci, reći Cronenberg body horror. Naravno da je u savremenim hororima došlo do ironičnog otklona, pa i promene strana (Glavurtić bi rekao paklene inverzije), što najbolje vidimo u Barkerovom filmu Noćni soj (Nightbreed).

Toga, naravno, ovde nema, pa imamo ono što bi Dejan Ognjanović u poslednjem broju Književne fantastike nazvao konzervativnim hororom - onim u kojem imamo napad zla na uobičajeni poredak stvari, koji će posle pobede nad zlom (egzorcizam) biti (po)vraćen i sve će biti u najboljem redu, kako je oduvek i bilo. Ognjanović jasno daje do znanja da je reč o manje vrednim delima, no čitajući Glavurtića zaključujemo da i ovakav horor (ako se radi iz uverenja, recimo) može biti veoma zabavan, ako ništa drugo. Samo što i taj poredak (po Glavurtiću) nestaje, egzorcizmi gube snagu, đavo uspeva u svojoj nemeri (da ubedi svet da ne postoji), etc.

U ovom poglavlju su, inače, najviše opisani slučajevi/događaji iz Francuske, biće da ima neki razlog zašto je to tako. Kasnije se u većoj meri pominje ono što je bilo u Nemačkoj, Engleskoj ili Americi.

Poglevlje Susreti sa Satanom kao da je izvesni intermeco. Pominju se poznati ljudi - mislioci, naučnici ili umetnici, od Sokrata do Junga - koji su makar pomenuti u vezi sa nekim demonom, to su opisivali i slično. Glavurtić nikoga ne štedi, mada je meni zanimljivo što Šekspira nije ni pomenuo. 

Ovde je zanimljiv Martin Luter koji je opisan kao prava lujka - onaj koji svuda vidi đavola, implicitno ili eksplicitno se ukazuje da je to zbog veze sa istim. Tako se pominju ukleti zamak, tamni čovek i jarac, što je kod mene izazvalo nove salve smeha. Glavurtić nikada ne kritikuje katolike zbog preterivanja sa viđenjem raznih đavola, ali to zamera protestantima. Pa, donekle je i pravu, imajući u vidu da su najgore progone veštica sprovodili protestanti (puritanci posebno), a ne katolici.

Opera diaboli (poglavlje) je novo zahuktavanje, dok se tempo drži i u poglavlju Magija novog doba. Zanimljivo je što "sve" počinje oko hiljadite godine naše ere, što Glavurtić nejasno povezuje sa milenarizmom. Meni je zanimljiva paralela sa onim što Špengler naziva faustovska kultura (zapadna kultura), a što po njemu počinje nekakvom iskrom baš oko te hiljadite godine. Nomen est omen, kaj ne...

Da ne bih prepričavao, dosta je da prepišem izvod ova dva poglavlja, koji imamo u sadržaju: "Užas 1.000. godine". Legende. Templari. Magija na dvorovima. Katarina Medici. Mihael Scot. Fridrih II. Vještičarstvo i hereze. John Dee. Rozen-krojceri. Papa i koncili o magiji. Luj XIV. Magijske knjige. F.A. Mesmer. Demoni magnetizma. Baron du potet. Raskrinkana magija. Spiritizam. Allan Kardec. Medijumi.

Meni su tu najzanimljiviji templari sve sa "opscesnim poljupcem otpozadi", odavanjem počasti (crnoj) mački i slično. Blackadder je optužen da je razgovarao sa mačkom... Dok je kod (naučnog, naravno) objašnjavanja vještičarskog lijeta na sabat Miro nadmašio i samoga sebe. Remek-delo jednog pasusa biće na kraju ovog bloga.

Poglavlje Mysterium inequitatis pozajmljuje naslov od onoga što je zapravo glavni teološki problem, teodiceje (moje objašnjenje), što na latinskom zvuči naravno zanimljivije (Glavurtić kaže da demoni često govore nepoznate jezike, u lošim holivudskim filmovima demoni uglavnom govore latinski). Naravno, da za Glavurtića nema tu nikakve, barem ne metafizičke misterije - zlo postoji zbog pobune palog anđela, a od kako je tu hrišćanstvo može da postoji samo zbog tajnih društava i plime liberalizma. Pre je bio idealni poredak srednjevekovne vlasti katoličke crkve, misterijum je valjda jedino to što neki to ne shvataju...

Ovo je zapravo najinteligentnije, mada ne i najzanimljivije poglavlje. Glavurtić dobro uočava kontradikciju po kojoj oni koji najviše slave razum (nauku, pozitivizam, ateizam, humanizam, sekularnost...) ne mogu bez raznih misterija, okultnog, tajnih društava i redova sa svojom simbolikom i pompom. Ja sam o tome pisao još u Agarti (pominje se i ovde kod Glavurtića, podzemno kraljevstvo, pogodite u kom kontekstu). Takođe, na osnovu misli Dorijana Nuaja Bafomitrasa dokazao sam da neka vladavina razuma ima najmanje smisla od svih obika vladavine (tačnije od njenih opravdanja, ako poredimo sa Bogom ili bogovima). Zato mi sve to valjda i nije bilo mnogo zanimljivo - sve te stvari su mi već isuviše dobro poznate.

No, postaje mnogo zanimljivije kada se dođe do H(itlera), Alistera, Blavacke i ostalih drugara. I ovde je Glavurtić dosledan svom stilu, bez i trunke odmaka, ironije ili humora (kojeg uostalom nema ni u Bibliji), a bogami i bez političke korektnosti. Pa će tako bez pardona za jednog Jevrejina (maga) reći da je bio "Raspućin nacizma". Glavurtić se od početka ne libi od optuživanja Jevreja i judaizma... 

Na samom kraju će Miro, makar delimično, sebi kontrirati, kada pronalazi razlog za optimizam u uverenju da demoni deluju po Božijem planu. U tom smislu imaju svoju ulogu, dobro je da zlo postoji, QED. I sve to vodi... pa, nečemu (hrišćani će bolje znati čemu). Stoga, zašto se cimati oko svih tih hororičnih "izveštaja", nekakave sveCke zavere, etc. Samo se opustite i uživajte.

Ivan Vukadinović

Đavo - u drugoj beletristici

Satanizam - postoji li uopšte, Dorijan pa ja.

Đavo bi na sve rekao da ni on nije ono za šta ga... pomalo drže

p.s. Kada smo kod uživanja, da vam ne bih ostao dužan za jedan sjajan primer misli Mira Glavurtića:

Od dominikanca Johana Nidera (1380-1438), pa do Gaspendija, slavnog fizičara XVII stoljeća, nastoji se eksperimentalno istraživati priroda vještičarskog leta. Cardan i Malebranche eksperimentiraju sa vještičarskim pomastima, nastojeći sabat predstaviti kao iluziju izazvanu drogama. Prieras i del Rio pišu da letu prethodi mazanje čarobnjaka mastima, pripremljenim od tijela nekrštene dece. Pierre de Lancre piše 1610. da se na sabat može letjeti i bez ikakve pomasti, ali da Satana „dodaje ovu suvišnu zloću, kako bi privolio vještice da ubijaju djecu, uvjeravajući ih da bez ove masti ne bi mogle biti prevezene na sabat“. Johan Wier, Agrippin učenik, opisuje pripremanje magijske pomade, s dosta sadizma; kako se djeca kuvaju u bakarnom loncu. Đavolska farmakopeja i vještičarske pomade do danas izazivaju živ interes visokih svećenika anti-crkve. U djelu Roberta Ambelana, velikog meštra martinističkog reda Elus Cohensa, donosi se recept za pripremanje pomasti sabata, gdje se kaže da uz „100 grama ljudske masti treba dodati 5 grama hašiša i jedno zrno suncokreta“. I kada danas, ovi masonski okultisti, govore o „astralnoj projekciji“, o susretima sa tajanstvenim šefovima, na nekom „drugom planu realnosti“ o „prelazu ponora“, lako je prepoznati nostalgiju za sabatima i konkretna uputstva, ako ne i jednu praksu. Albert Pike, masonski pontifeks, s konca XIX vijeka, u Knjizi Objave, izvještava o putovanju kroz svemir „52.174.000 miliona milja, ako mu se može vjerovati“, kako precizira masonski mistifikator dr Hacks, i to „u naručju Satane“.

Miro Glavurtić, Satana

(Pitanje za one koji su pažljivo pratili: koliko je dečije masti, a koliko hašiša potrošio Pike?)