Mongolske mrlje

 Knjiga koju sam kupio, očekivano, na koncertu Lačnog Franca. Kako to biva, stavio sam je negde s ostalima, a kako mi nije bila pred očima skoro je i zaboravih, pa je onda prilikom sređivanja knjiga video... Bilo mi je nekako odgovarajuće da je čitam posle mog romana, iako sam već prema onom što piše na koricama shvatio da se verovatno neće pominjati Mongolija (i nije pomenuta).

A na koricama piše da je reč o preplitanju "dva vremena" - dva toka radnje, dva junaka, kako bih na osnovu svog čitalačkog iskustva zaključio -  jednog posle neuspele opsade Beča i drugog sa nadobudnim članom stranke Slovenija Slovencima (SS). Ne treba mogo čitalačkog iskustva, a pomaže i neko praćenje rada Lačnog Franca i novijih pojavljivanje Predina (Krokodil, recimo) da se zaključi kako će baš ovaj član SS-a biti dalji potomak Turčina. No dobro, istorijske romane spojler ne može da upropasti, obrti svejedno vode poznatom ishodu, a to važi i za paraistorijske, kakav je ovaj barem delimično. Kad nam je već deo onoga šta će biti poznat, čitamo da bismo videli kako je napisano, kaj ne...

Poseban kvalitet daju citati s interneta na početku svakog poglavlja, neku dokumentarnost, i bar naznaku šta će biti u poglavlju. Tako piše da se turska vojska posle neuspešne opsade Beča 1529. povukla i u povratku se ulogorila na Dravskom polju, odakle su slali izvidnike da nabave hranu i vodu, dakle u pljačku. Piše i da je vojsku vodio Ibrahim-paša, nama poznat iz Serije o Sulji.

Dakle, turski izvidnik dolazi do seoskog imanja najstarija unuka čuva svog umirućeg dedu (uz sve ostale obaveze), prilazi bunaru koji će i posle biti čuven, ona i pored svega što joj je rečeno (pretnja silovanjem i ostalim čudima od strane tih demonolikih bića - crnih Turaka) mu prilazi i on joj ... dariva prsten.

Devojka će kasnije biti silovana, a svi njeni pobijeni, takva je ratna stvarnost, nema potrebe ulepšavati je, a Predin to i ne radi. A onaj će je vojnik - izvidnik izmrcvarenu spasiti, tj. pustiti da pobegne, što će ga uz, otkrivanje njegovih sklonosti koštati života. Dakle nije je silovao zato što je gej, a spasio je i dao joj prsten zato što je izgubio svog partnera. Radnja ide dalje, on je tu uzgredan, pa ovaj deo sa spasavanjem (motiv) i nije sasvim objašnjen - setimo se da je do sada najpoznatiji gej (zapravo bi) u književnosti - Ahil - drugačije postupio kada su mu ubili dečka.

Moglo je da se dogodi da i heteroseksualni vojnik ne siluje (recimo da je nov i on sam uplašen), to bi bilo ubedljivije jer ne bi bilo očekivano, mada bi moglo biti problema sa uverljivošću - a još Aristotel reče da je ona bitna. Međutim, istorijska uverljivost je pomalo problematična. Kako sam čuo, jedan od zvaničnih jezika Osmanskog carstva bio je srpski (jezik slovena u Carstvu, uglavnom Srba, ne znam kako su ga oni zvali, nije današnji jezik nego ondašnji dijalekat, ako će ga neko danas zvati srpsko-hrvatski ili "naški" nisam mnogo protiv), Frenk Herbert je za potrebe Dine proučavao otomanske arhive pisane na ćirilici i napisao je pesmu na srpskom. Konjanik kao ovaj Turčin je mogao biti iz Anadolije, da je reč o pešadincu bio bi pripadnik janjičara, a oni su skoro isključivo bili poreklom od evropskih hrišćana (dakle uglavnom Sloveni). A tu devojku Dušu su silovali neki drugi vojnici... Ni Turci XVI veka nisu bili (samo) Azijati. Istina, oni su vodili sa sobom poneki kontingent vojske iz Afrike, našli bi se i Mađari u Sudanu... Poenta (osim one da ne treba ozbiljno shvatati literarna dela kao istorijski izvor, no to ćemo još videti) je i literarna - da bi se obračunao sa stereotipima, Predin je, makar kao početnu premisu, prihvatio stereotip - Turke kao nešto izgledom (i suštinski?) drugačije Evropljanima. 

Uostalom, od čega bi krenuo u dezavuisanju nekog njiovog desničara (ili "desničara", ne znam koliko se oni njihovi udvaraju siromašnijim slojevima i uopšte "narodu")?! Mogao je da posegne za ovim rešenjem ili da isti krije svoje poreklo od južnjačkih Slovena (kako oni kažu, beše čefuri?!), u kom slučaju bi valjda znao od početka šta je, ili neka neobično-čudna, da ne kažem egzotična priča...

Ostatak priče je dosta zanimljiv, ali ćemo samo preleteti. Duša ostaje u manastiru gde su je pronašli uz priču kako je tek udata, kad se vidi da je trudna biće da je to dete hrišćanskog muža... Umire na porođaju. Njena ćerka se rađa sasvim bela, a kad se zadevojči otići će kod lokalnog plemića, inače protestanta, da tamo bude travara (kao je prevedeno, mislim da je bolje - travarka). Iz njene veze sa njim rodiće se tamni dečak - njena teorija je da je to zbog smeđeg opijuma koji su koristili. Ovaj dečak će odrasti u štali, pored konja, zanemaren od ljudi. Kad je imao tri godine majku mu je ubio konj, kao slučajno, a napujdan po nalogu žene onog barona. Mladić će omrznuti protestante i pridružiti se njihovom progonu, koji organizuje biskup. Odrašće u zastrašujućeg Dimljenog Marjana - ime koje je dobio što zbog boje kože, što zbog piromanskih metoda borbe koje je primenjivao - a smatralo se da je te boje od čađi vatri protestanata koje je napravio... On će spasiti nemu sluškinju jedne porodice i zaljubiće se u zelene oči kao što su i njegove (kod njega nasledstvo od onog Turčina, u jednom od onih citata na početku poglavlja ima o zelenim očima). Da bi se s njom oženio oboje će biti kršteni (ona za svaki slučaj) kojom prilikom će uzeti prezime Dimec (koje je naravno i prezime Vinka od kojeg kreće savremena radnja). Ostariće i umreće na imanju Duše, svoje babe, pijući vodu iz istog bunara, a da o tome ništa nije znao.

Vinko Dimec je jedan od zanimljivijih likova gubitnika, barem od onih na koje sam naišao u poslednje vreme. Povučen u školi zbog svog skromnog porekla (siromašnog? - ali postojanje siromaštva u socijalizmu se negiralo) on mašta o Indijancima i Vinetuu. Voli da ga zovu Vine, jer Vinko je seljački. Jednom će reći da bi nadimak Vinetu. Vine - Vinetu će ga svojim ispadima u pijanom stanju skupo stajati (odvešće ga do ludnice), veoma je simpatična odbrana pozivanjem na Bukovskog i njegov uticaj, prilikom jedne samokritike na partijskom sastanku. Međutim budući doktor Vinko izrasta u odgovornog člana partije i dekana Veterinarskog...

Dakle, mladi Vinko je posegao za članstvom u partiji ne bi li se uspeo na lestvici uređenja SFRJ (SR Slovenije). Donekle slično liku koji igra Anica Dobra u odličnom filmu Već viđeno. A opet drugačije - on će preko svog školskog druga i nemezisa (na engleskom govornom području rekli bi frenemy, ali možda je taj izraz isuviše vedar u ovom sumornom slučaju) Karla hteti u partiju. No neće moći, reći će mu drug Dragan (Srbin, zar ne?) koji je došao da ga proveri. Jer njegovi roditelji su učinili grozne stvari tokom rata - šta je to tako grozno tad je samo naslućeno... Umesto toga moraće postati doušnik, dok ne bude sazreo za članstvo.

Zanimljivo je da Predin preskače taj doušnički staž. Uopšte, za pohvalu je izbegavanje nekih stereotipnih rešenja kao što je - vojnik kao silovatelj (bar onaj jedan nije bio iako se na prvu dalo pomisliti), doušnik Službe, porodično nasilje (mada će žena Vinkovog sina reći da ju je samo jednom udario), deca nisu mučena nego zanemarivana, pedofil nije muškarac nego... e, to ćemo uskoro videti.

Ljubavni četvorouga Vinko, Gabrijela, Karl i njegova žena je dosta zanimljivo postavljen. Vinko je već rezigiran jer je potisnut u partiji zbog svojih pijanih ispada, a kad ga dovuku s jedne vojne vežbe spavaće sam. On traži utehu kod Karlove žene, privatne zubarke. Obećava joj da će zajedno živeti kad se razvede - e, to je već klasika! Da bi dobili dete na izdržavanje ona se nameće sinu Gabrijele i Vinka. Ona bi da idu na zajednički izlet, ali se on uplašio posledica, ona će poginuti u avionskoj nesreći (na Ajačiju, Korzika - ja se sećam kada su to 1981. javili). Kad to sazna pijanstvo će ga dokrajčiti u profesionalnom smislu dok je u svojoj kući stranac. 

Pošto je Vinko pokušao da jaše konja u pijanom stanju (proteran s faklulteta, on radi kao veterinar na hipodromu) završiće u ludnici koja među alkosima slovi za elitnu (zanimljivi pasusi). Gabrijela odlazi kod Karla da bi rešila egzistencijalne (kako neki zovu finansijske) probleme, on će tražiti zna-se-šta, što se njoj gadi. Draži su joj zagrljaji Zmagovog (njen sin) druga iz boks kluba. No to je kažnjivo kao pedofilija (zapravo odnos s maloletnim licem), pa će dobiti tri godine robije, u šta je prste umešao Karlo. On će preuzeti brigu o Zmagu, a Zmago će znati da je smestio njegovoj majci.

Palo mi je na pamet da će Vinko biti taj političar stranke Slovenija Slovencima - skrajnut zbog svojih izgreda, mogao bi za to kriviti sistem i Jugoslaviju... Njegov "prijatelj" Karl jeste iz KP prešao u SS. Ali Vinko i Karl, pa i Gabrijela su pregaženi vremenom, ostali (mrtvi, otrovani) u XX veku. Sin Zmago je ta politička zvezda. Ali pre toga ga vidimo kao ciničnog mladića ogorčenog na oca pijanca i majku pedofilku, kad on dođe kući iz ludnice a ona iz zatvora - još jedna odlična scena. 

Zmago je takođe počeo karijeru u onoj partiji, zapravo Školi rezervnih oficira u Trebinju, gde je služio vojsku. Zanimljiva je epizoda njegove školske drugarice Lidije, skrajnute kao i on jer se ne uklapa (ona bela vrana, on crna ovca), uostalom ni Vinko se u početku nije uklapao. Ona će mu pisati pismo u vojsku, puno razumevanja i kritike sistema po sistemu ispod šlema mozga nema. On joj neće odgovoriti, te nekoliko godina kasnije kada je ponosni oficir TO i kada će u priču ubaciti partizane. Ali kakvi partizani, reći će Lidija, ja nisam pomijnala partizane nego sistem koji je ostao isti, a vi preleteli ste najgori... Iz toga se lako čita Predinovo opredeljenje (što samo po sebi nije pohvalno za autora) - kritika socijalizma kao autokratskog da, ali partizani moraju ostati romantizovani - jugonostalgija na delu! Na samom kraju on će donekle od toga odstupiti, a rekao bih bolje da nije...

Od detinjstva nesposoban da voli, kao i njegov otac Vinko, pa i majka Gabrijela, on će naći ženu od kočevskih Nemaca, ali nije znao da su joj preci bili u partizanima - neoprostiv greh za njegovu novu stranku. On će se visoko podizati na novoj političkoj lestvici, ali ko visoko leti visočije padne, rekao je davno Rambo. Posle ambicija da preuzme liderstvo, legendarni lider stranke Rupnik će narediti svojima da ga prate, istraže šta bi ga moglo diksreditovati. Jedan od zanimljivih detalja je što ga se ovaj plaši jer izgleda da ozbiljno shvata šta on sam govori. Slovenija Slovencima će preuzeti vlast (alternativna istorija? - treba imati u vidu da je ovde značenje politike kao u seriji Succession - više kao neka podrška radnji i razvoju likova, u samu politiku se mnogo ne ulazi, naravno daleko je ovaj roman od te serije) ali u toj budućnosti mesta za Zmaga neće biti - on će završiti dosta groteskno i tu nije izuzetak u odnosu na svoje roditelje.

Ovde sam već posumnja na neke stavove... Ovako mi deluje malte ne kao genetski determinizam, mada drugačije postavljen od onog uobičajenog. Potomci partizana su svi kul, potomci domobrana (zapravo u tom trenutku romana se još ne zna šta je to bilo toliko strašno, zna se da je bila neka kolaboracija) to ne mogu biti, kao ni oni označeni kao desničari. Dimljeni Marjan je dobio pravo na iskupljenje od svojih progona protestanata, Zmago ne od političkog ekstremizma (nigde ne vidimo konkretne posledice SS-a na vlasti). To će se izmeniti u pretposlednjem poglavlju. No dozvoliću si komentar da poslednja dva poglavlja nisu uopšte potrebna što se mene tiče - već smo imali srećan kraj, na neki način, a ono strašno Vinkovih roditelja moglo je ostati misterija.

Ipak saznajemo šta je to bilo toliko strašno - Vinkov otac bio je mobilisan u Vermaht, zarobljen u Rusiji. Kada se oslobođen vratio u Sloveniju posumnjalo se da je ruski špijun. Kako je preživeo tamo, kako su ga pustili?! Ponovo je primoran - da zakopava leševe iza pogroma Jugoslovenske armije. Ispada da je ono strašno u njegovom slučaju ne kolaboracija sa Vermahtom i Trećim Rajhom, nego ona sa JNA i SFRJ. Ipak je demobilsan, vratio se zanatu mašinovođe (opet u dimu, jel' te) pa upoznaje buduću Vinkovu majku. Odmah da kažemo da je njen greh mnogo jednostavniji - ljubav sa nemačkim oficirom, želja da se okupacija preživi bez gladi... 

Ovo rešenje je literarno nepotrebno, a idejno-politički (ili da kažem istorijski) je veoma problematično. Pre svega, nemoguće mi deluje da neko u JA već krajem 1945. otvoreno sumnja da ih sovjetski drugovi špijuniraju (da neki oficir Ozne, inače baš onaj Dragan, za to otvoreno osumnjiči nekog, drugo je ako je bilo nekih tajnih priprema za raskid). Predin je to mogao rešiti tako što bi se njegov junak vratio nešto kasnije, recimo 1947. Ali kako u tom slučaju objasniti masovna ubistva, stratišta i ono što sada zovemo asanacija - JNA, KP, Ozna... nisu to tada masovno radili. Ni protiv reakcije ni protiv IB-ovaca. Zapravo ne znam da su to radili u Sloveniji ni krajem 1945, posle Blajburga. I ono što mi deluje kao zanimljiva ironija - ako je i toga bilo, ako se nalaze neki dokazi, jame... biće da na tome insistiraju (ili su insistirali) baš oni koje Predin želi da diksredituje - desničari!

Poslednje poglavlje samo da kratko komentarišem kao dosadnjikavo i pomalo slatkasto-otužno, uostalom srećna budućnost i ljubavna veza već su nekako navešteni dva poglavlja ranije.

Ovo je svakako zanimljiv roman, a ako sam bio ciničan sproću nekih uočenih stavova (lako uočenih, rekao bih), to je zbog onoga što Amadeus Pančić jednom reče - neprijatelj je bio i ostao isti, Zapad. Ja se cinično složio.

Ivan Vukadinović