Агарта - читам своју књигу

Наравно да то звучи као оно "качим своју слику", Лакија Топаловића. И не кријем да има ту нарцисизма, како сам чуо има то и добрих страна - одлика је младог духа. У сваком случају прошло је доста, можда деценија како сам се читао, а скоро петнаест година како је књига објављена у тадашњем тиражу и није доштампавана. Довољно да та залиха сасвим нестане, нешто се продало, нешто поклонило. Већ годинама свој први озбиљнији роман, како знам рећи, могао сам само да поклањам у облику фајла, а то није решење за све, у сваком случају боље је у корицама.

Роман је поновно одштампан са старим библиографским подацима (како је заведен у Народној библиотеци), али новом корицом. Доштампавање или друго издање, како вам драго... При томе морам похвалити одличну сарадњу штампара специјализованог за мале тираже и дизајнера који је унапредио моју првобитну идеју. Податке могу доставити, ако неко тражи.

Насловна или корица је последња прича, јер писац, па и неки уметник који помаже, може имати идеју која у пракси баш и не ферцера. Превише детаља би могло "осликати" причу, али може да штети кад неко гледа књигу. Грешка је насликати насловну, одлична слика пријатеља на корици Плана црвено била је проблем штампару, мада је испала занимљиво и прихватљиво. Пријатељица која пише и слика рече да она сама то не ради. Нешто је друго графика, одлично легла за књигу Смрт свима (исти пријатељ је аутор). 

У сваком случају, сада сам имао пуно разумевање и синергију са особом која је радила насловну, што је већ други пут, за Путовања малог дива било је такође тако. Почетној идеји која је била доста добра (било је и консултација) додате су птице, а она реченица познатог стављена је у кругу што одговара спиралној перспективи. Она, наравно, није могла у прво издање јер је написана пошто је оно било у излозима.

Било је то давно, када је Агарта изашла. Видим колегиница се смешка, па каже колега јеси читао Водич за живот (лист који је уређивао (Удба) Бокан), требало би. Купим ја новину и видим да Ђура Морнар (Владимир Ђурић) препоручује сто књига из своје библиотеке, међу њима и моју Агарту речима: Одлична студија стеларних, соларних и лунарних култова.

Ја њега тад нисам ни знао, он је видео књигу у излогу и узео је, понукан ваљда насловом и насловном (која ни тада није била лоша, мада је била у неком смислу предвидљива). Тек онда сам ступио у контакт с њим, он је писао поговор за наставак Јеретици Агарте. У сваком случају био је то почетак сарадње, које је било и са моје стране. 

Сад читатељки може већ изгледати као да избегавам писати о свом делу. Можда је и тако, уосталом оно шта је писац хтео рећи и нема много смисла. Писац је рекао шта је хтео да каже. Нечије виђење дела има смисла, јер аутор или ауторка није више власник свог дела, како оно изађе. Као да више није у корицама или хард диску, оно је отворено за тумачења. Оно што ја могу рећи као писац то је донекле откривање тајне стварања, али само делимично - нешто не бих хтео одати, нешто не бих никада ни могао, а доста тога се и не сећам (у овом конкретном случају) после 15 и више година.

Неки су ме поредили са Ден Брауном, што је заправо увреда, а није ни сасвим тачно. За мене је узор била Кетрин Невил, пре свега њен роман Магични Круг. Једно поглавље је радња у садашњости (или некој скоријој прошлости, кад се радња одржава), па онда иде поглавље из историје (ближе или даље прошлости, историје написане или ненаписане). Није то паралелизам какав рецимо постоји роману Монголске мрље Зорана Предина (мој следећи приказ), јер тамо имамо један-на-један ток радње из ближе и даље прошлости, овде је даља прошлост представљена различитим раздобљима, често са познатим или легендарним личностима, које треба некако да подрже главну радњу. И из којих се нешто учи, јер ја никада нисам напустио оно што рече Перси Биш Шели - дужност уметника је да забави и подучи друге...

Морам рећи да ми се код Кетрин Невил свидео онај стереотип по којем се "може видети да је жена писала", јер јебеш младог Хитлера, Индијанце и нуклеарна централе, важно да је јунакиња мазнула инструктора скијања. Па то можда и јесте најважније, што се мене и мог дела тиче лични и емотивни развој јунака види се у наставку и завршетку трилогије.

Ваљда је Анштајн рекао једном да је тајна оригиналности (или креативности?) у сакривању извора. Не могу да се не сложим. Мада сам се носио мишљу да једном просто објавим све (непријављене) цитате из књига које сам читао и са интернета. Ништа од тога, сада само неки начин писања, који је код Агарте (посебно првог дела, но и целе трилогије, и неких каснијих романа) био поштован. Али пре тога одакле ми уопште идеја, јер и за моје приче (о да, и то ће бити објављено!) речено да ми треба нешто да ме повуче...

Почело је када сам видео књигу Фердинанда Осендовског Звери, људи, богови. На насловној коњица, радња у Монголији, одговарало је мојим латентним и не само таквим интересовањима. У тој књизи сам први пут видео појам Агарте - подземног краљевства. Једно је водило другом и после тога сам читао књиге које нису белетристика (како уз дозу ниподаштавања кажу они који "откривају истину", претпостављајући да је свако документаристичко дело сушта истина). Рене Генон Краљ Света - о владару Агарте који утиче и на наш појавни свет; А. Б. Лорфелс Александар - последњи чаробњак антике (аутор је Београђанин Александар Блажевић, што нисам одмах знао); Булвер Литон Врил - моћ наступајуће расе дао је приказ тог подземног света и тајанственог оружја Врил... А то оружје су тражили нацисти о којима сам читао у књизи о Аненербеу, њиховом институту за параисторију. Све су то биле релативно кратке књиге, осим оне Химлеров велики план. Читао сам ваљда и неке друге...

Начин рада је био да читам књигу, или њен део, други пут, обично у превозу како иначе чиним. Онда запамтим шта је занимљиво или јако, да иде у моју књигу. То препишем, не прекуцам, него у свеску, са леве стране. Прекуцавање у роман иде касније, уз промену речи, ако/колико треба. Ако наиђем на занимљиви појам, упишем га са десне стране и одвојим простор - за гугловање. Ти извори су на енглеском (осим књиге о Џингис Кану и његовој религији, такође искоришћено, читао сам преводе), дакле превешћу понеку реченицу или, чешће, извући најбитније. Излазиле су разне комбинације тако, рецимо ако кренем од неког појма дођем до Бран Мак Морна (тек касније ћу видети ко је то митолошки), а на интернету се он помиње у стрипу где је неки Spawn of Cthulhu, то је све повезано с Пиктима, онда додам бића која су бауљала по мемљивој Земљи кад је свет био млад (о да, утицај Лавкрафта, а можда и Хаурда), поменем Сарајевски атентат и барона Зеботендорфа којег је јудеомасонски пар усвојио, он је прошао разне иницијације да би основао Радничку партију Немачке (неко већ зна шта после тога следи)...

Ово горе је написано према сећању. Такође се сећам, али то је већ наставак Јеретици Агарте, да сам искористио када је Доријан Нуај, ваљда у Луциферази његов лик, убацио Ecce Geburah, а ја то гугловао само зато што ми је било звучно, па нашао ко зна шта.

Мислим да сте из овога стекли неку представу шта је писац рекао, ако већ и не можете знати шта је 'тео рећи и која је природа његове игре. За крај једна моја садашња импресија - просто сам се дивио себи шта сам све успео да убуџим у 170 страница!

Иван Вукадиновић

Лажна Агарта - неко ме покрао (неовлашћено написао књигу истог имена) па ако вас занима можете видети о томе, уз паралеле са мојим делом.

Ескапизам - да, читати (још више писати) вако нешто јесте врхунски ескапизам, уосталом за мене је то и Конан Варварин. Занимљиво, кад сам тако укратко рекламирао Свет Агарте (трећи део трилогије) нашао се неки мудросер да ми помиње Ненада Чанка.

Наравно да нема селамета од само читања о књизи, кад можете прочитати књигу. Агарта је код писца по цени од 700 динара, уз неке друге књиге може да се исплати, биће и уз збирку прича (али то треба чекати бар још неколико месеци), о свему се можемо договорити...