Како је Трамп победио
Погледаћемо неке аспекте Трампове победе, шта је до ње довело, а да неко други није поменуо (неко од тумачења које сам чуо). То наравно не значи да је ово моје тумачење једино, да покрива све аспекте, а навешћу их више...
Постмодерна
Читајући књигу Циничне (критичке) теорије Хелен Плакроуз и Џејмса Линдзија (што се није сасвим случајно поклопило - хтео сам баш да о томе читам након Трампове победе), закључио сам да оно што ради десница колективног запада уопште, а Трамп је ту најбољи пример, најбоље се може описати као још једна примена постмодерне у пракси. Од Фукоа и Дериде, па надаље, створен је утисак да је цео јавни дискурс (укључујући ту и науку) заправо испољавање односа моћи. Видећемо како се актуелна десница ту уклопила. Да би то био рецепт, за победу потребне су две ствари:
- прогласити себе за жртву и
- окривити релативно малу групу људи - елите, фанатичне следбенике и оне који имају директне користи.
Но прво да видимо за односе моћи. Док она "рана" или "аполитична" постмодерна приказује односе моћи као заверу без завереника, ако сам језик није главни завереник, данашње критичке теорије делују другачије. По њима је несумњива чињеница да је неко рецимо црнац (иако је сама раса конструкт, сложићемо се да је неко као такав препознат и тиме стиче одређену позицију), као што је и сама опресија чињеница. Не бих улазио у арбитражу ко је у праву, па чак ни које ми је гледиште "ближе", али указаћу на пар чињеница које имају конкретно значење.
Нема сумње да је расизам чињеница Сједињених Држава, па и онај структурни, да самим рођењем у одређеној заједници (у овом случају боји) човек стиче различите стереотипе кроз које ће га посматрати, а много је већа вероватноћа да ће бити сиромашан. То не значи да су сви белци (бели мушкарци) привилеговани, да нема сиромашних белаца. У "идеалном свету" би се ствари гледале кроз класу, а не расу, наравно уз признавање утицаја које има расна класификација. Али то не делује ни теоретски могуће кад се неко ко није ни социјалдемократа оптужује за фанатични комунизам (конкретно Камала Харис - било коме ван Америке и ко зна нешто то је урнебесно).
Друга ствар је да иако је дискриминација чињеница то не значи да "припадник-ца", неко ко демографски спада у одређену групу, мањинску или уопште дискриминисану (жене нису мањина) мора бити позитивна личност. У том смислу односи моћи нису фиксна категорија, што је занимљиво за наставак приче. Одавно су феминисткиње у књижевности рекле да и жена може бити негативац. Сасвим конкретно је то била Хилари Клинтон, која је подржала све ратове америчке империје, коју многе жене нису подносиле па је чак већина белих жена (што је њена демографија) гласала за Трампа 2016. године. Индикативно је да се сама Хилари на неки начин идентификовала са Серси Ланистер! (топло препоручујем да се линковани текстић прочита, веома је забаван & поучан)
А сад да видимо ко се то прогласио за жртву. Наравно, Трамп се сам представља као жртва, као што то сваки нарцис ради, али на изборима увек постоји неко "ми". Дакле - који смо то ми, жртве? Поједностављено је рећи да су то бели мушкарци, мада има група које су се уздале и које се уздају у Трампа а да су баш тако представљале ствари. Трамп се од њих никад није оградио (што има смисла јер тиме би вероватно отуђио добар број својих бирача), а више пута им је намигивао, чак неке од њих хвалио (више у претходна два циклуса, на овим изборима је више истицао разумевање за Ханибала Лектора, или барем хвалио глумца). Просто, бели мушкарци нису довољни за победу на изборима.
Ипак, Трамп је већ на изборима 2016. добио више гласова црнаца него републиканци раније, мада је то и даље убедљива мањина, подршку код не-белог становништва је наставио да продубљује, да би на овим изборима 55 одсто латино-мушкараца гласало за њега (иначе су мени ове класификације глупе, али оне су у Америци чињеница). Дакле, који смо то ми? Укратко то је радни народ коме елите раде о глави. Знам да је реално Трамп у улози "радног човека" (једини прави посао био му је да утерује кирију од дужника у становима чији је власник био његов ћале) убедљив колико и Конор Рој кад исто то прича у серији Наследство. Али шта се ту може, фикција је постала реалност, заправо блажа верзија реалности... Иначе, главна подршка ни овога пута није дошла из радничке/ниже класе, него од средње класе, како то обично бива кад је фашизам у питању - погледајте одличну анализу.
А сад да видимо мало ко су кривци. Елите би биле доста јасне, не бих о њима много причао да "интелектуална елита", како тамо кажу Академија, као мета није заправо срж постмодерног приступа. Како је оно што "знамо" само представа моћи, а
Малко су компликованије ствари код фанатичних следбеница, а видећемо зашто. Код многих Трампу блиских инфлуенсера одавно је феминизам (неког по реду таласа) проглашен за главног непријатеља, али како приказати опасну феминисткињу? Видећемо да је избор пао на средовечну жену са кучићима. А ево зашто... Неки фото-робот феминисткиње као жене неодређених година са љубичастом или ружичастом косом, вишком килограма, пирсинзима, "убилачким" изразом лица, па и кучетом на повоцу јесте згодан за карикирање, ама није баш реалан - колико просечан бирач зна жена да баш тако изгледају?! Оно што је заправо главна мета "меносфере" (или инцела, како се сада чешће говори) је нека hoe culture, али има ту више проблема. Пре свега, младе жене које мисле да им нешто материјално обавезно припада зато што добро изгледају (и наравно зато што су жене) су поприлично аполитичан феномен. Има међу њима и оних које су гласале за Трампа (ако не инфлуенсерке, свакако оне које их следе). Друго, ипак је превише глупо повезати несумњиво конзумеристички опредељену даму са неким сулудим комуњарама који хоће да нас (тако неамерички!) све изједначе, укључујући ту и финансијски. Треће, иако добре као објекат мржње и још више зависти, ове госпођице не дају онај микс значења које је Умберто Еко објаснио у свом есеју о ур-фашизму: непријатељ је истовремено слаб и јак. Наравно, Еко греши ако то представља као одлику једино фашиста, што сам више пута доказао.
Жена са кучићима и преко одређеног броја година, међутим, одличан је пример конзервама како не треба! Она буди страх од света у којем побеђује Камала Харис, коју су сами оптуживали да нема (биолошку) децу, и истовремено је мета превише експлицитног сажаљења, крокодилских суза. Дакле, реч је о женама које се нису оствариле као мајке, како би рекли идиоти и идиоткиње на нашим телевизијама. Наравно да је ова(ква) жена непријатељ Америке, или је то била па се сада горко каје.
Можда не треба, али ћу ипак рећи колико је то све глупо и јадно. Уосталом, имали смо прилике да видимо и у нашем парламенту, где је мета био мушкарац - посланик коме је чувени Мартиновић рекао "а шта ти радиш, шеташ кучиће, немаш децу". Да не говоримо колико је глупо имплицирати да је неко несрећан или ће зажалити, као да има неки предефинисани циљ живота и смрти, па ће бити не знам како страшно ако не буде никог да му на самрти да пословичну чашу воде (како то кажу старије жене код нас) или да је одведе на колоноскопију, како рече једна инфлуенсерка на јутјубу. Gender traitor - речником Гилеада, но нема сумње да жене које подржавају "меносферу" од тога одлично зарађују.
Најзад, имамо оне који имају директне користи. Ту су оптужени илегални имигранти. Лака мета, с обзиром да не могу да гласају. Занимљиво је само како је Трамп успео да обезбеди значајну подршку и код оних који личе на њих - конкретно код латино популације, одакле је највише тих имиграната. Можда је у праву лик из Канаде који рече да сами Индуси (рецимо) у Канади (или Америци) не би да земља у којој су личи на Индију, јер иначе не би ни долазили из Индије. Они или њихови преци. Слично ваљда важи и за Гватемалу или Хаити. А Трамп је успео да их убеди како друга страна доноси неке политике које томе воде (што наравно није тачно!), па чак да му прођу изјаве о конзумирању мачака и "шта се не једе", које би неким нормалним временима по себи биле довољан скандал да неко постане бивши. Но изгледа да је свет у међувремену отишао довољно удесно...
Негативна селекција - потпреЦедници
Прелазимо на грешке демократа, али прво признаћу своју грешку. Када сам преносио њихове глупости (више у следећем одељку) лик рече како Камала није баш паметна особа. То ме је навело да паламудим, највише у смислу како не треба потцењивати противника, они имају ваљда неку меритократију, макар за своје потребе (останка на власти), слично као код нас СНС. Заборавио сам на негативну селекцију кадрова и то на највишем месту - коју ћу сад описати.
Улога потпредседника у Сједињеним Државама иначе је занимљива. Сам по себи он није ништа посебно, али може постати председник. То се и дешавало након атентата, најпознатији пример је Џонсон. Када сам писао Агарту око 2010. предвидео сам Бајдена као преЦедника, али не тако што би добио изборе, него што би неко рокнуо Обаму. Али што би неко убио Барака Обаму...!?
Но није ретко да се потпредседник кандидује након истека мандата председника. Неки се и припремају за то и то је прва група потпредседника. Догађа се да је потпредседник заправо битнији (у смислу вођења послова, да не кажем доношења одлука), док је председник фронтмен, неко ко добија изборе. Такви јаки потпредседници били су код републиканаца Џорџ Буш Старији (дугогодишњи шеф ЦИА, убица), као и Дик Чејни потпредседник његовог сина. Код демократа Ал Гор је био јак потпредседник Била Клинтона.
Друга група је они који су изабрани ради одређене идеолошке групе или демографије коју председник (или кандидат) не покрива у довољној мери. Овакав потпредседник (односно кандидат за истог) је ту више да задовољи неке групе које су битне, а председник их не привлачи довољно. Не могу да се сетим републиканског примера на функцији, али као кандидаткиња то је свакако била Сара Пејлин (као представница Чајанке - радикалних републиканаца). Против Обаме она и Мек Кејн (Белзебуб - погледати где је све подстицао ратове) нису имали шансе. Али ко зна, с обзиром на старост Белзебуба, да је тако ушла у администрацију, можда би Америка добила прву председницу, а за Трампом не би било потребе, он би био познат по ријалитију и Ивани. Кога Сара више занима у тој улози, има филм Iron Sky.
Када су демократе кандидовали Обаму, њему је Бајден био потребан ради белаца (којима би црнац у Белој кући био превише). То је лепо описано у серији The Loudest Voice (о човеку који је водио Фокс телевизију). Не сећам се да ли се 2016. уопште кандидовао, ако јесте није далеко догурао на примарним. Међутим, после једног Трамповог мандата, његова огорчена странка је тражила неког најмање иритантног гласачима (које би као одбио социјалдемократа) и тако је Сандерс изгубио на примарним од њега. BIDEN - Biggest Idiot Democrats Ever Nominated. Изабран као неко ко "нит' смрди нит' мирише", заправо смрди итекако на мочвару Сената. У стварности потпуно је погрешна била перцепција да би "неутрални" кандидат естаблишмента једини могао да победи Трампа, не би га ни победио да није било короне и расних немира.
Када се Бајден кандидовао, процењено је да он не би довољно привукао црнце и жене и прогресивне гласаче, па је кандидаткиња за потпредседницу била Камала која је све то, мада ово последње за мало... Харис је "прогресивна" само ако верујемо Трамповим нападима да је "лудача", у пракси нема ту ни п од прогресивности - односа који би био фер не само за богаташе, него и за шире масе. Камала је тако доведена да задовољи одређене демографије, у много мањој мери "идеологију". Бајден је у тој кампањи имао неке штосове како је он стар, па мора да пази ко ће бити до њега у администрацији, али није учинио ништа да је припреми. Као једну од дужности добила је имигранте, са политиком тек мало блажом од Трампове. Толико од "прогресивности". Иако је било јасно да је сенилан, Бајден се повукао тек после бламаже (чак ни одмах тада, него кад је Трамп рањен у атентату), што је демократама оставило времена да "крунишу" Камалу без икаквих интерних избора. Она је дакле последица негативне селекције кадрова у својој странци.
Но није Камала сама изгубила, њени су јој помогли. Бил Клинтон, барем једном ногом у гробу, се својски потрудио - посетио је муслиманске бираче и онда их практично напушио причом како је Хамас крив за рат (и геноцид, који наравно не признају) док је Израел кул. Не треба се чудити како после (ни)су гласали...
Моралисање
Демократе су код неких озлоглашени због вокизма, cancel culture и сличних ствари. Питање је колико тога заправо има, постоје и мишљења како је то у великој мери измишљотина. Злогласно "отказивање" неких умјетника заправо је јавно изношење неслагања на друштвеним мрежама и позив на бојкот. Неки могу имати каријерних проблема због тога, али шта је то према конгресном Комитету за неамеричке активности који је саслушавао преко стотину јавних личности под оптужбом да су комунисти.
Није јасно колико су планирали да након избора Камале одобре бесплатне операције промене пола у затворима (пошто се одређена политика може променити након реакције јавности). Свеједно је Трамп успео да увери добар број гласача у такву "опасност". У пракси, међутим, демократе су се више улагивале Дик Чејнију (рекао бих његовим присталицама, али не верујем да такве постоје) него било коме из queer група. Ко је хтео да гласа против њих због наводних опасности од "промене свести" у корист транссексуалаца хтео је да гласа и даље; кретањем "удесно" никог нису придобили...
Но оно што је остало заједничко са разним активистима, онима који су "пробуђени", било је моралисање према којем се друга страна оптужује за фашизам (не само водећи републиканци, много више сами гласачи), некаква трећа опција (Џил Стајн - Зелена партија) биће крива за пораз (нетачно! и да их није било, ови би изгубили), па чак је поновљен рецепт за неуспех који је применила Хилари када је оне који би да гласају за Трампа назвала deplorables - овога пута је тако нешто извалио још увек преЦедник Бајден. Једино се није (много) чуло оно да је друга страна на погрешној страни историје.
Посебна пажња посвећена је (млађим) мушкарцима, што је била тема више клипова на јутјубу. Кампања је ишла од толико-глупог-да-постаје-забавно са спотом у којем "републикански конгресмен" отима младићу смартфон да не би онанисао; преко неколико варијанти оног не'ш јебати (ако не гласаш за Камалу); па до "правих мушкараца" који знају шта је карбуратор, али подржавају јаке жене. Како недавно рекох - тако паметна кампања је просто морала да уроди плодом.
Занимљиво да сама Камала Харис (за разлику од Хилари ономад) није правила неку драму од своје боје коже или рода. Једна од ретких позитивних ствари с њом у овој кампањи. Зато су то други радили у њено име, од Барака Обаме па надаље. Она је ипак, макар имплицитно, креирала неки имиџ "бос лејди" када је говорила да ће створити од америчке војске најубилачкију силу на свету (као да већ нису довољно убилачки, можда хоће да се угледају на Израел, а рат с Русијом је такође ту негде...).
Овако конфузна пропаганда која је уједињавала оптуживање друге стране за фашизам и сопствени неприкривени фашизам имала је управо резултат какав смо видели.
Мурти Бринг и кување жабе
У свом чувеном делу Заробљени ум Чеслав Милош помиње роман Нестабилност пољског писца Станислава Виткјевича. У роману је представљена нова Монголска империја под вођством Мурти Бринга. Оно што је занимљиво је што Мурти Бринг одржава покорност пука тиме што им нуди пилуле које стварају послушност. Не делује то одмах нити је једна пилула доста, него човек постепено, "гутањем пилула", пристаје на једну по једну ствар. Милош наравно алудира на интелектуалце који су постепено пристали на реал-социјализам. Намеће се метафора са кувањем жабе, мада изгледа да је овде разлика у свесном пристајању.
Међутим, ни кување жабе није добар опис скретања света удесно (и Трампове власти као најзначајнијег примера) ако се мисли на градуалне и континуиране промене које тек у суми скувају жабу а да она не примети. Па већ из самог описа видимо да ништа није неприметно јер је први Трампов мандат итекако примећен (као и Брегзит, успеси Националног фронта, долазак Ђорђе Мелони на власт...). Пре можемо говорити о шок терапији иза које следи нормализација.
Рецимо да циклус иде овако. Појављује се "радикално нова" власт или нова ситуација (Брегзит) - перипетије које следе, јер "нови" курс се не може тек тако спровести - јача отпор "новима", прижељкују се "стари" - у међувремену живот и даље тече, заправо доста тога се није променило - "стари" се враћају након избора - проблеми и даље постоје (они који су те "старе" већ свргли са власти и новонастали) а ови их траљаво "решавају" - заправо многе политике остају исте - стари-нови се враћају на власт по систему јачи него икад.
Уочите наводнике, нисам се мало трудио око њих... Заправо нема ту много старог или новог, само пропаганда у којој ће наравно боље проћи онај што критикује естаблишмент (чак и ако је његов део), него онај ко хвали актуелну политику по оном Чолином "ја ту ништа не бих мењ'о". Када је Камала рекла да не би променила ништа што је поспани Џо тако добро радио, запечатила је себи судбину.
Није овде тема, али поменимо нешто другачије циклусе какве имамо у Француској. Национални фронт (десница) добија све више гласова - левица такође добија, мада не толико - "републиканско окупљање" којим левица одустаје од својих политика да би подржала центар против левице - центар (иако најмалобројнији) задржава власт уз помоћ деснице, доноси законе какви одговарају десници - Национални фронт (десница) добија све више гласова.
Уосталом, неки процеси су неумитни. Можемо их посматрати из угла дијалектичког материјализма који добро објашњава ствари мада пати од велике контрадикције (изумирање пролетаријата који би требало да смени посрнулу буржоазију). Може се тумачити и према Шпенглеровој схеми у којој свака цивилизација улази у доба замрзнутих или окамењених институција које више ништа не значе, тежећи сама да нестане у леду или ватри (ах тај Мартин!). Untergang des Abendlandess све више делује као изгледна могућност.
Или је у праву пријатељ који рече:
Завршиће се кад последњег фашисту обесимо о црева последњег либерала.
Иван Вукадиновић
Песма која је Трампу омиљена, веровали или не
Осматрачница - по њима на изборе у Америци доста је утицала спољна политика, идиотизам режима да глупо процесуира Трампа (што је довело до подршке људи којима се тај режим/естаблишмент смучио)... Као и ране анализе/предвиђања какав би Трампов режим могао да изгледа.
Коментари
Постави коментар