Јеретици Агарте (јопет читам себе)

 Иако је за тај дан био заказан смак света није се дешавало ништа посебно значајно. На изглед.

Рагнарок, рођаче! Битка на крају света.

... ту се појављују бића протоплазме демонски Шоготи, тајно друштво Јулијанови Отпадници, арапски мистици, Инке, друштво Тула, па чак и руски шпијуни који делују у Србији турбо деведесетих прошлог века.

Владимир Ђурић Ђура

Како рекох, поново читам себе. Роман Агарта читао сам поново поводом његовог другог издања, пошто ниједан примерак од првог није остао, а није да се није тражило. Овога пута није реч о новом издању наставка Јеретици Агарте, мада можда га и буде, јер ни тих примерака више нема. Читао сам поново поводом конкурса Меон, моје апликације на исти, си кларо... чија је тема била тамна материја. Како се сетих да је трећи део романа назван баш тако, Тамна материја, а ваљало ми се сетити теорије хаоса, завера, лавкрафтовске језе... Па надам се да ћете читати, имати прилике за то, моју причу која је делимично инспирисана оним што сам некада радио, а делимично не-космичком стравом која нас у Србији одавно окружује.

Као и у првом роману овде такође имамо стратегему да је све ово што видимо последица одлука које се доносе на другом плану. Али овде је то нужно компликованије. Јер једно је рећи да имамо стеларне, соларне и лунарне култове (и објаснити их) а друго је како ти култови делују директно на познати нам ток историје. За то су нужна тајна друштва.

И овде имамо (и физички) пут јунака, али он се неће ограничити на просторе Сибира и Монголије, него ће ићи по великом делу планете - Палестина (Храм над стеном), Београд (испод Ташмајдана), Аркона (острво Рујан - Риген), Мексико (Тула), Перу (Куско), Бразил (Рио), Грчка (Крит и Епир), Тенерифе (Канарска острва), Антарктик (и оближње острво Тула), Сибир (Аркајм) и поново Света земља (Јерусалим). Испада све осим континента са ког смо потекли, но можда није случајно што Мирча Елиаде не помиње Африку у свом чувеном делу Шаманизам. Негде у току ових путовања јунакиња ће рећи да се налазе на екскурзији, али онда ће ствари постати доста мрачније...

Са друге стране, антагонисти не мирују, а то су управо лидери земаља или свргнути лидери - Бразила и Израела. Ако ми је нечега из ове перспективе жао, то је што сам опањкао Великана Лимонова, но њему (какав је) вероватно не би тешко пало да прочита оно што написах... Ту су, наравно, и прошли догађаји из стварне или измишљене историје. Один у Великој Шведској (названа Света или Гардарика), император Јулијан (Римско царство), агент Атахуалпе (Инке), нагуал код Монтезуме (Мексико), Тутунка Нара (Бразил - Акакор), те Аугуст Кубичек, Ричард Бирд и нацисти који се искрцаше на Антарктик. Но од свих тих (полу)легендарних личности, најдражи ми је човек који је наводно дуго живео у Београду - Ј. А. Бучилов. Наравно, биће ту и легендарних текстова из египатске Књиге мртвих, Записа из Наг Хамадија, те Лавкрафтовог Некрономикона. 

И све то, зашто?! Ваљда да би се показало колико је крхко људско знање и неизвесно наше место на овом свету. Опасност од апсолутизације концепата - то је оно кад један умисли да "зна истину"... Онда завере у заверама у заверама... Тајна друштва и њихове одметнуте фракције, па се одметници одметну од других одметника... Колико можемо спознати "објективну реалност" и етика која се изводи из метафизике. Најзад, кад смо код теорије хаоса и тамне материје, ово је роман у којем се види оно што избегавају у научно-популарним књигама: формуле које нико жив не разуме, како рече извесни Данко у приказу овог романа.

Дивим се себи како сам завршио роман, а кад кажем одакле ми идеја некима ће бити спојлер - од Индијане Џонса. Ту нисам био много оригиналан, такође сам отворено користио појам из Марти Мистерије, кога се видим и даље сећају - мурчадну, пиштољ са континента Му. 

Најзад, требало је да поново читам да се појави и контроверза, од чега прави писци не беже. Пренео сам  на друштвеној мрежи што неко већ написа у свом делу, а како није било фусноте, под својим именом. Но у роману има референца на крају, коју сад у целости преносим.

Референце

Захвалан сам многим ауторима на идејама које сам следио у овом делу. Издвојићу књиге домаћих аутора, у којима можете сазнати о неким појмовима са којима сте се сусрели у овој књизи.

• Иван Ивањи: Јулијан
• Растко Костић: Пад Арконе или сумрак словенског паганизма
• Доријан Нуај: Луцифераза и Божанска револуција катастрофе.

Навешћу и стране ауторе, класике можемо слободно рећи, који су на мене у овом делу највише утицали - то су Хауард Филипс Лавкрафт, Дмитриј Сергејевич Мерешковски и Карлос Кастанеда.

Иван Вукадиновић

Агарта - читам своју књигу